Godišnjica ubistva romskog dječaka: Nasilje u opasnoj zemlji

Ništa te oktobarske večeri nije slutilo na tragediju posle koje će biti uništena jedna beogradska porodica, naprotiv: četrnaestogodišnji Dušan Jovanović pošao je tog 18. oktobra 1997. do dragstora da kupi sok i u povratku kući ubili su ga maloletni skinhedi Milan Čuljić i Ivan Fedrik, samo zbog toga što je bio Rom. Mesto radnje centar Beograda, Beogradska ulica. Tog dana Dušanov otac Aleksandar, zaposlen u Gradskoj čistoći, kupio je televizor da on i sin gledaju sportski prenos.

Dušana su ubila četvorica nasilnika, oborili su ga na tlo i šutirali, a potom odvalili oluk sa obližnje zgrade u udarali ga njime. Slomili su mu vrat, njegovo beživotno telo pronašao je otac koji minut kasnije.

Deo epiloga ove tragedije je sudbina porodice Jovanović: seli se u beogradsko naselje Mirjevo, majka iz četvrtog pokušaja uspeva da izvrši samoubistvo, a otac, dijabetičar kome su bile amputirane obe noge, umire od srčanog udara. Dušanova starija sestra Duška danas živi u inostranstvu, dolazi u Beograd samo na godišnjicu njegove smrti. Mlađa sestra Kristina nije upoznala brata.

Šta osnovci znaju o nasilju

Dvojica od četvorice ubica nisu procesuirana, Čuljik i Fedrik osuđeni su na po deset godina maloletničkog zatvora, izdržali su po šest i oslobođeni zbog amnestije i dobrog vladanja.

Danas, kada se nasilje uselilo u sve pore srbijanskog društva, ko nalazi simboliku u faktografiji neće pogrešiti: Dušan Jovanović bio je učenik VIII-2 Osnovne škole “Vladislav Ribnikar” u čijoj je neposrednoj blizini živeo. Škole koja će se zbog masovnog ubistva koje je 3. maja ove godine počinio trinaestogodišnjak naći u svetskim medijima. Škole koja je beležila uspehe koji se vrednuju u ovdašnjoj obrazovnoj zajednici i koja je zaboravila na ubistvo svog učenika, omiljenog u razredu.

Njeni učenici, kao i osnovci iz škola diljem Srbije, ne uče o pojavnim oblicima rasizma, o nasilju koje podnose njihovi vršnjaci samo zbog toga što ne pripadaju većinskom narodu i što su drugačiji.

Ubistvu Dušana Jovanića prethodio je niz napada pripadnika profašističkih skupina na Rome; ta je pojava u Srbiji, iscrpljenoj svojim ratnim avanturama i moralnim posrnućima, dobijala na zamahu.

Hronika najavljene smrti

Dugogodišnji aktivista za romska prava Dragoljub Acković kazaće u jednom intervjuu da je pre ubistva Dušana Jovanovića širom Srbije bilo više slučajeva napada na Rome. “Bilo je jasno da to nije incident, dogodilo se nekoliko veoma teških prebijanja Roma i strahovao sam da će se, možda, dogoditi i nešto teže. Upozoravao sam na to u novinskim tekstovima, ali niko nije ozbiljno shvatio ta upozorenja. I u centralnoj Srbiji je tada bilo prebijanja, a onda je Dušan ubijen i to je na čitavu Srbiju, a i na čitav romski narod, ne samo u Srbiji, ostavilo vrlo težak, neizbrisiv trag”, kazao je Acković.

Bila je 1997., još jedna od niza godina opasnog življenja u Srbiji Slobodana Miloševića; nasilje koje je dobilo pravo građanstva sa početkom ratova prelilo se na ulice sa kojih još nije uklonjeno.

Ubijeni su pomoćnik ministra policije za javnu bezbednost Radovan Stojičić Badža, generalni sekretar Direkcije vladajuće Jugoslovenske levice i direktor Beopetrola, Zoran Todorović Kundak. U podzemlju su stradale ikone prodržavnog kriminala Rade Ćaldović Ćenta, Goran Vuković Majmun, Vladimir Kovačević Tref, Vule Gojak, telohranitelj Željka Ražnatovića Arkana. Njihova ubistva nisu rasvetljena. U radikalskom Zemunu otet je i opljačkan stan porodice Barbalić, iza čega su stajali Vojislav Šešelj i vrh Srpske radikalne stranke, Tomislav Nikolić, bivši i Aleksandar Vučić, sadašnji predsednik Srbije.

Moralni debakl društva

Godina u kojoj se Srbija suočila sa sobom, sa nesagledivim posledicama preseljenja nasilja u politiku. Godina posle koje je izvesno da moralni debakl društva čini državu opasnom za život.

Nasilje nad Romima postalo je dozvoljeno, raširilo se i na ljude koji su podsećali na njih; zaboravljeno je ubistvo poznatog glumca Dragana Maksimovića (Vreme čuda, Poslednji krug u Monci, Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore, Stršljen, Rane, Nož) koji je 2001. preminuo nakon što su ga pretukli naci skinhedsi, pripadnici skupini navijača FK Rad United force.

Poznati pravnik i osnivač Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević rekao je u intervjuu iz 2010.: “Podsetiću na mladog Dušana Jovanovića, koji je 1997. ubijen samo zato što je Rom, na poznatog glumca Dragana Maksimovića, koga su 2000. na smrt isprebijali jer su mislili da je Rom, na Dejana Nebrigića, stradalog 1999. u Pančevu posle niza pretnji koje je dobijao kao gej i mirovni aktivista, pri čemu je ovo drugo izgleda više smetalo istražnom sudiji, koji je verovao da su svi mirovnjaci plaćenici inostranstva, na Živorada Šiškovića, šezdesetogodišnjeg bokserskog trenera, koji je 2002. izgubio život pri pokušaju da nekog Kineza zaštiti od navijačke rulje kojoj je smetao kao rasno različit.”

Za marljive ima posla u vladajućoj stranci

Svi vaspitno zapušteni adolescenti dobrodošli su u vladajuću Srpsku naprednu stranku; postali su dragoceni izvršioci prljavih poslova, kakvi su fizički obračuni sa neistomišljenicima režima Aleksandra Vučića. Dobili su i dobijaju naknadu koja im je potrebna da iživljavaju opskurne porive – garantovanu slobodu i zaštitu od krhotina pravnog poretka.

Tragično ubistvo Dušana Jovanovića i stradanje njegove porodice nisu zaboravili mladi aktivisti NVO A11, inicijative za ekonomska i socijalna prava kojoj su se, u nameri da se prostor Mitićeva rupa na Slaviji nazove Park Dušana Jovanovića, pridružili i drugi pripadnici civilnog društva, te poverenica za zaštitu ravnopravnosti i odbornička grupa Zeleno-leve koalicije. Zahtev nije razmatrala Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda, uz neformalno obrazloženje da je reč o privremenoj zelenoj površini, a ne o parku. Zapravo, reč je o brutalno napadnutom gradskom jezgru koje je srbijanski predsednik Vučić ustupio stranom investitoru iz Češke.

Borba protiv rasizma

Vučić je 2021. iz posete Pragu najavio da će u Mitićevoj rupi zidati češka firma Sebre. Nije odgovorio na pitanje novinara koje je, suštinski, glasilo ko mu je dao pravo da radi to što radi i na osnovu čega to čini.

“Smatramo da preimenovanje ovog parka nije uslovljeno ni pravnim ni političkim preprekama. Park je u javnoj svojini i odluka o njegovom nazivu je u potpunoj nadležnosti grada Beograda. Pored toga, Dušan Jovanović je izgubio život zbog svoje nacionalne pripadnosti, usled ostvarenja najpogubnijih ciljeva neo-nacističke ideologije i važno je da park u ulici u kojoj je živeo i pored škole koju je pohađao ponese njegovo ime iz simboličkih razloga, kao opomena i nauk da borba protiv rasno motivisanih zločina i njihovih uzroka nikada ne sme da prestane”, ističe se u saopštenju A11.

U avgustu je inicijativa ignorisana, ostaje pitanje da li će ikada bilo koja površina biti nazvana po imenu ubijenog dečaka romske nacionalnosti. Aktivisti i školski drugovi Dušana Jovanovića najavljuju obeležavanje godišnjice njegove smrti i javno isticanje zahteva da se prostor Mitićeva rupa, kako god je ko formalno nazivao, nazove po Dušanu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.