Srbija na Zapadu i druge američke bajke

Na početku spota pojavljuje se ambasador SAD-a u Beogradu Kristofer Hil i apodiktično kaže: “Srbija ide ka Zapadu. Možda ne dobijaju svi isti utisak, ali Srbija teži ka Zapadu”. Potom se ukazuje premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić koja saopštava dragim gledaocima kako je “najbolje mesto, jedina opcija za održivu prosperitetnu budućnost Srbije, u okviru Evropske unije”. Nakon fikus-premijerke, dođe red na vlasnika TV Pink Željka Mitrovića da prozbori koju mudru: “Ljudi, mi smo zapadna zemlja de facto. Mi to moramo jednom da priznamo sami sebi da je to naš put. Jedina stvar koja nas brže još može voditi u bolji životni standard, u bolji standard građana, u brže sazrevanje društva”.

A onda iskoči ambasador Srbije u SAD-u Marko Đurić i saopšti kako je Srbija zemlja koja je “jasno rešena da se u potpunosti integriše u evroatlantsku zajednicu”. Onda opet uleti Brnabić da nam objasni kako smo deo Evrope, pa se izređaju razni snimci sa TV Pink u kojima analitičari zbore u istom duhu, između ostalog i to kako se srpsko-američko partnerstvo gradi zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću. Ukratko, Srbija čvrstim korakom od sedam milja ide u pravcu Zapada i evroatlantskih integracija, samo što nismo postali članica Evropske unije i NATO saveza, pitanje je trenutka.

TV Pink, oaza demokratije

Zona sumraka? Paralelni univerzum? Humoristički skeč? Insert iz neke satirične emisije? Ništa od ponuđenog, u pitanju je spot koji je na svoj profil postavio ambasador Kristofer Hil, mrtav ozbiljan, kako diplomati najmoćnije zemlje sveta i priliči. Možda je u pitanju neka greška, možda se ambasador zabunio? Nipošto. U intervjuu za Glas Amerike Hil je sve lepo objasnio. Pomalo zbunjeni vapijućim paradoksom, novinari su ga pitali: “Pink je viđen kao generator nasilja zbog rijalitija koji su nasilni, često možete videti prljavu kampanju protiv opozicije, reč je o provladinoj televiziji. Uz razumevanje da je američki cilj da približi Srbiju Zapadu, da li mislite da to treba da se radi uz pomoć ljudi koji predstavljaju sve ono što Amerika ne zagovara?”

Hil je ovako odgovorio: “Televizija Pink je donela odluku, ne zbog mene, nego zato što misle da je budućnost ove zemlje na Zapadu. (…) Ono što ja gledam je šta oni zapravo rade, šta govore, kako im izgledaju vesti, da li traže nasilje i da li su pro-ruski orijentisani – kada već govorimo o nasilju. I ono što vidite je televizija koja iznosi argumente u korist Srbije na Zapadu. (…) A sada iznose argumente za koje mislim da ih treba češće iznositi u Srbiji – da je Srbija zemlja u srcu Evrope i da treba da bude deo evro-atlantskih struktura”.

Uopšte, ne treba gledati u prošlost, u ono što je bilo, već valja pogled upraviti napred, u svetlu zapadnu budućnost Srbije u koju će nas uvesti Vučić, Brnabić, Đurić, Mitrović i ostali zakleti poklonici demokratskih vrednosti. Na te teze odlepljene od realnosti moglo bi se svašta reći, analizirati, pobijati, objašnjavati u sitna crevca zašto je to pogrešno, ali mislim da je dovoljna stara srpska poslovica: Ne lipši magarče do zelene trave.

Nepostojeća podrška Ukrajini

Nije narečeni spot nikakav izuzetak, američka ambasada nas već duže vreme zasipa sličnim porukama. Na primer: “Bogato i dugotrajno partnerstvo Srbije i SAD dodatno krasi zajednička podrška prijateljskom narodu Ukrajine”. Zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji, u kojoj kremaljska propaganda radi bez odmora, u kojoj se na naslovnoj strani tabloida u vlasništvu Vučićevog prijatelja na početku rata pojavio naslov “Ukrajina napala Rusiju”, zemlja koja do imbecilnosti obožava Vladimira Putina i prezire Zapad – podržava prijateljski narod Ukrajine? Zanimljiva opservacija, kao da dolazi iz one Alisine zemlje s onu stranu ogledala.

“Napredak! Hvala Srbiji koja je deo ujedinjene porodice evropskih zemalja koje pružaju podršku Ukrajini” – tako veli Ambasada SAD-a povodom Trećeg samita Krimske platforme na kojem je učestvovala i Srbija. Premijerka Brnabić se na samitu obratila video-porukom u kojoj je rekla da je Srbija “pravi prijatelj Ukrajini”, da Vlada Srbije donira robu i lekove, da poštujemo teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajine.

Međutim, šef diplomatije Ivica Dačić je, nakon sastanka sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Bocan-Harčenkom, izjavio kako Srbija ne podržava i ne prihvata tekst Krimske platforme. Dobro, valjda je i ovo neki pužev napredak, pošto je prošle godine predsednik Skupštine Vladimir Orlić sakrio da je Srbija pozvana na prvi samit Krimske platforme u Zagreb, nakon što je Bocan-Harčenko lepo zamolio da Srbija na tom skupu ne učestvuje. Jasno je da Vučićev režim pravi male ustupke evropskim i američkim zvaničnicima, i to isključivo iz ličnog interesa, ali je to svetlosnim godinama daleko od okretanja Srbije ka Zapadu. Džaba reči utehe i ohrabrenja od američkih diplomata.

Četničko savezništvo

Od svih američkih bajki o zapadnom opredeljenju Vučićevog režima i nikad čvršćem prijateljstvu SAD-a i Srbije možda je najkomičnija ona o operaciji Halijard. Iznuđeno četničko spasavanje savezničkih pilota prikazuje se kao dokaz velikog slobodarskog savezništva i prijateljstva. Na obeležavanju godišnjice misije Halijard u Pranjanima, ministarka kulture i informisanja Maja Gojković peva slavopojke četničkoj hrabrosti, poje o “solidarnosti srpske vojske sa ratnim drugovima iz Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Kanade i drugih savezničkih zemalja”, o mostu koji je “sinonim za solidarnost i neraskidivu povezanost naših naroda”.

Na kraju Drugog svetskog rata saveznici su bili SAD i Narodno-oslobodilački pokret Josipa Broza Tita, a ne Jugoslovenska vojska u otadžbini Draže Mihailovića, jer se Ravnogorci i nisu borili protiv nacističkog okupatora. Partizani su spasili mnogo više savezničkih pilota, pa nikom ništa, to je gurnuto u zaborav, kao da se nije ni dogodilo. Preko četiri godine antifašističke borbe prelazi se gumicom, rutinski, lake ruke, a oko jedne akcije se pravi čitava mitologija. Ne zna se šta su četnici radili pre, a ni posle spasavanja pilota, postoji samo operacija Halijard, sve drugo je obavijeno misterioznom tamom. Kako je došlo do tog spasavanja pilota, kakav je bio istorijski kontekst, te čemu služi današnja upotreba tog događaja detaljno je razjasnio Goran Despotović u tekstu “Operacija Halijard – Pranjani: revizionistički desant na suštinu antifašističke borbe”, objavljenom na portalu Mašina pre tri godine, pa koga zanima može lako da se obavesti.

Antizapadnjačka Srbija

Pogrešno protumačena istorija, trula daska četničkih kolaboranata ne zvuči kao dobar temelj na kojem bi se moglo zasnovati čvrsto savezništvo. To je slika i prilika lažnog savezništva Srbije i SAD-a danas, i prividnog zapadnjačkog puta Vučićevog režima. U stvarnosti, Vučićev režim već godinama podgreva ekstremno antizapadnjačko raspoloženje, šireći kremaljske propagandne priče o trulom, dekadentnom Zapadu koji će nam promeniti nacionalni identitet i uzeti dušu.

Propaganda je urodila plodom, pa je podrška evropskim integracijama Srbije na istorijskom minimumu. O ulasku Srbije u NATO niko ozbiljno i ne razmišlja, za tu opciju pledira manje od deset procenata stanovnika naše zemlje. Za demokratske zapadne zemlje rezervisani su prezir i mržnja, dok su neke nežnije, ljubavnije emocije upravljene prema diktatorskoj, zločinačkoj Rusiji, a nešto manje prema drugim autoritarnim državama poput Kine. Uzalud američke diplomate proklamuju stavove tipa “Prijateljstvo Srbije i SAD je čvršće nego ikada!”, to su puste tlapnje, ni znak uzvika na kraju ne pomaže da postanu ubedljivije.

Krah politike popuštanja

Otkad je počeo rat Rusije protiv Ukrajine, Evropska unija i SAD vode prema Vučićevom režimu politiku appeasementa, umirivanja, popuštanja. Njihova logika je donekle razumljiva, ne žele novi sukob u Evropi dok traje rat u Ukrajini, pa čine sve da odobrovolje Vučića koji bi mogao da zapali Balkan, popuštaju mu, prepuštaju mu uticaj na Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Kosovo. Kao i svako povlađivanje nasilniku, i ovo je od početka osuđeno na propast, a sve tri države odavno pate zbog toga.

Ne mislim o takvom pristupu ništa dobro, ali donekle mogu da ga razumem. Na kraju, nisu ni Kristofer Hil, ni Amerikanci, ni ostali zapadni ambasadori glasali za Vučića, naprednjake i socijaliste, to je delo građana Srbije. I tu je manje važna podrška Angele Merkel i ostalih zapadnih državnika stabilokratiji, da birači zaista ne žele Vučića na vlasti, nikakva podrška sa strane mu ne bi pomogla da se održi na poziciji moći. Ne mogu zapadne diplomate da rade sa nekim fiktivnim političkim predstavnicima, medijima, društvenim snagama, već sa onima koji su prisutni na terenu.

Takva politika popuštanja je mogla nekome da deluje razumno sve do 24. septembra. Nakon terorističkog napada u Banjskoj pod komandom bliskog Vučićevog saradnika Milana Radoičića, jasno je da je politika appeasementa doživela totalni krah. Kristofer Hil, Gabrijel Eskobar, Miroslav Lajčak, Žozep Borelj, Peter Stano, Vladimir Bilčik i ostali zapadni predstavnici toliko su tetošili Vučića da je to na kraju moralo da se završi nekom katastrofom. Nakon svega, Hil i dalje govori kako “Srbija nema izbora, osim da bude deo Zapada”. Pa Vučić i njegova družina ne žele da Srbija bude deo Zapada, ne žele uređeno društvo, podelu vlasti, vladavinu prava, jednakost pred zakonom, slobodu govora, to im se prosto ne isplati. Šta još treba da urade kako bi to postalo jasno? Da započnu neki rat?

Razumem težnju američkih diplomata da Srbiju izvuku iz ruske orbite i okrenu je ka Zapadu. Razumem i zabludu da se od radikala, zadrtih nacionalista i prodanih propagadističkih duša mogu napraviti poklonici demokratije. Sve razumem, samo mi nije jasno zašto nas prave budalama. Za tim nema nikakve potrebe, jer su za to već zaduženi pomenuti TV Pink i svi ostali režimski mediji, Vučić, Brnabić, Đurić, Mitrović, cela Srpska napredna stranka, SPS, opoziciona desnica, tabloidi, SPC, veći deo kulturne, akademske i intelektualne elite, praktično čitav establišment, a i mnogi njegovi protivnici. Praviti građane budalama, uz njihov dobrovoljni pristanak – to je vrlo popularna privredna grana u Srbiji od koje raskošno živi na hiljade parazita. Prevelika je konkurencija na tom polju, američke diplomate od početka nisu imale nikakve šanse.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.