Poruka Mustafe Najema pokrenula je ukrajinsku revoluciju na Majdanu

Ukrajinski novinar avganistanskog porekla Mustafa Najem sasvim sigurno nije bio svestan da će objavom na svojoj Facebook stranici pokrenuti događaje koje će promeniti tok savremene ukrajinske istorije: od revolucije na kijevskom trgu Majdan, aneksije Krima i proksi rata u Donbasu, pa sve do totalnog napada Rusije na Ukrajinu u februaru prošle godine.

Najem je pre deset godina, tog 21. novembra 2013. godine, revoltiran zbog odluke ukrajinskog premijera Mikole Azarova da ne potpiše Sporazum o asocijaciji sa EU i okrene državu ka Rusiji, napisao:

„A sada ozbiljno. Ko je danas do ponoći spreman da izađe na Majdan? Lajkovi se ne računaju. Samo komentar pod ovu objavu – ‘Ja sam’. Ako bude više od hiljadu, organizovaćemo se”, glasio je post, koji je za samo sat vremena sakupio preko 1.000 komentara onih koji su bili spremni izaći na centralni kijevski Trg (Majdan) nezavisnosti, 1.600 lajkova i gotovo 900 šerova.

‘Revolucija dostojanstva’

Taj poziv na društvenim mrežama smatra se početkom širokog protesta popularno nazvanog „Evromajdan” (ili samo „Majdan”), koji se nekoliko meseci kasnije, u februaru 2014. godine, završio ukrajinskom „Revolucijom dostojanstva”.

Protesti su trajali 90-ak najhladnijih dana u godini, masovnost kojih je dostizala i do više stotina hiljada ljudi, koji su u šator-gradu danonoćno dežurali. U sukobima je poginulo više od 100 demonstranata i 17 pripadnika snaga bezbednosti, ranjeno je preko 1.300 ljudi sa obe strane, a najviše onih koji su protestovali.

Najkrvaviji su bili poslednji dani, 18–20. februara 2014, kada je, iz snajperskih hitaca i oružja pripadnika državnih snaga bezbednosti po nalogu predsednika Viktora Janukoviča, život izgubilo više od 50 demonstranata.

Između vlasti i demonstranata posredovale su države EU-a, Poljska, Nemačka i Francuska, a potpisan je i sporazum o regulisanju ukrajinske krize. Međutim, 22. februara 2014. godine u ranim jutarnjim satima predsednik Janukovič je sa najbližim saradnicima avionom napustio Kijev i pobegao u Rostov na Donu u Ruskoj Federaciji.

Prvi, lokalni rat u Ukrajini

Krvavi rasplet „Revolucije dostojanstva” odigravao se za vreme Zimskih olimpijskih igara u ruskom Sočiju. Putin je sačekao da se olimpijada završi, napao je Ukrajinu, izvršio aneksiju Krima i otpočeo lokalni rat u Donbasu, koji se početkom 2015. godine završio potpisivanjem mirovnog sporazuma u Minsku.

Iako su SAD i EU zbog aneksije Krima i ruske podrške ratu u Ukrajini uvele više etapa sankcija Rusiji, Zapad je zbog svojih lukrativnih interesa i energetske zavisnosti od Rusije pokušao da oružani sukob u Donbasu „gurne pod tepih“.

Međutim, promena političkih okolnosti u svetu i pandemija virusa COVID-19, navelo je Putina na agresivnije korake. Moskva je otvoreno ušla u rat u Siriji, a „hibridni rat” iz Ukrajine Rusija je proširila prema Zapadu.

Postoji sumnja da je Moskva uticala na tok američkih predsedničkih izbora 2016. godine. Rusija se posebno aktivirala na Zapadnom Balkanu, gde je učestovala u pokušaju bezbednosne destabilizacije Crne Gore pre njenog ulaska u NATO. Na meti je još uvek BiH i Kosovo.

Prema svedočenju ljudi bliskih Kremlju, Putin se odlučio za totalnu invaziju na Ukrajinu, nakon povlačenja američke vojske iz Avganistana.

Mustafa-Masi Najem rođen je 1981. godine u Kabulu, poreklom Paštun. Njegov otac Mohamed Najem bio je, nakon proglašenja Republike Avganistan 1976. godine, zamenik ministra prosvete Avganistana. Porodica krajem osamdesetih emigrira u Moskvu, zbog očeve doktoranture, da bi se početkom devedesetih preselila u Kijev.

Mustafa Najem u ukrajinsko novinarstvo ulazi uoči „Narandžaste revolucije” 2004. godine, kada Kijev postaje prestonica slobode govora na prostoru bivšeg SSSR-a. Nakon „Revolucije dostojanstva” izabran je za poslanika u parlamentu – Vrhovnoj radi Ukrajine, a u dramatičnim uslovima od ove godine je na čelu državne Agencije za obnovu i razvoj infrastrukture Ukrajine.

Drugi, totalni rat protiv Ukrajine

Rusija nije preko noći postala totalitarna država, sa otuđenim liderom koji preti svetskom poretku. Rusi su takođe imali priliku za svoj Majdan, odnosno „Protest belih traka“ nakon izbora za Dumu, krajem 2011. i početkom 2012. godine. Mitinzi sa više desetina hiljada demonstranata na Bolotnom trgu u Moskvi smatrali su se najmasovnijim od raspada SSSR-a.

Međutim, Putin je uspeo da razbije te proteste i slomi protestni potencijal Rusije. Nakon ubistva opozicionara Borisa Njemcova u februaru 2015, Rusija je počela da se sprema za unutrašnje represije i rat sa susedstvom.

Putin je 24. februara prošle godine pokušao da zauzme Kijev. Poput operacije „Oluja-333“ 1979. godine u Avganistanu, u kojoj su sovjetske snage upale i ubile avganistanskog predsednika Hafizula Amina, tako je Moskva planirala da svrgne i likvidira ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

SAD i EU su nudili vladi Ukrajine i predsedniku evakuaciju i sigurno mesto u egzilu. Međutim, Zelenski je rekao da „mu ne treba taksi, već najsavremenije oružje“. Od skoro goloruke odbrane, Ukrajinci kontinirano uništavaju „drugu armiju sveta“, uspešno oslobađajući teritorije od ruskog okupatora.

Kijev kao svjetionik slobode

Rat u Ukrajini promenio je Evropu, ali pre svega ukrajinsko društvo. Mnogi antifašisti sa prostora bivše Jugoslavije dobro primećuju da je ukrajinska odbrana od ruskog agresora postala, u stvari, opšta narodno-oslobodilačka borba, kao za vreme Drugog svetskog rata.

Putin je uspeo da ujedini jedno prilično podeljeno i regionalno, istorijski, etnički, verski i jezički heterogeno društvo. Krimski Tatari dobili su status korenog naroda, koji je sada sastavni deo savremene ukrajinske nacije. Bivši ukrajinski muftija Duhovne muslimanske zajednice „Umma“ Said Ismailov na Donbasu u prvim redovima brani Ukrajinu, a za ukrajinskog ministra odbrane nedavno je imenovan Rustem Umerov iz Medžlisa Krimskih Тatara.

Na Majdanu je počela oružana borba protiv ruskog kolonijalizma, a Ukrajina već deceniju plaća ogromnu cenu svog geopolitičkog izbora. Dok krvari, u Ukrajini se rađa novo građansko i političko društvo, koje je iznad svih razlika koje su se ranije činile nepremostivim. Zato, Kijev ne sme da padne i mora da opstane, ne samo zbog bezbednosti svoje, EU i Zapada, već i kao svetionik slobode, bacajući tu svetlost i ka istoku.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.