Kiti se stadionima, a u školi čučavci

Mnogi se smeju potezima koje je Aleksandar Vučić vukao tokom svoje vladavine, ali po svoj prilici i za razliku od mnogih drugih političara, kod njega je nekako sve namešteno onda kada njemu odgovara i u cilju njegovog opstanka na vlasti.

Tako je samo za ovu kampanju ukomponovao nekoliko aduta za koje veruje da će da mu pomognu da i dalje bude apsolutni vladalac u Srbiji. Vredi samo podsetiti da je Vučić prilikom formiranja treće Vlade Ane Brnabić njen rad oročio na do dve godine.

I baš kada smo se približavali tom vremenskom intervalu, opozicija je poput groma iz vedra neba zatražila vanredne parlamentarne i beogradske izbore. Neko bi ironično rekao kako je srpska opozicija ispunila jedini uslov koji je imao upravo Vučić.

‘Prosvećeni apsolutizam’

Elem, imajući sve to u vidu, Vučić je periodično u izbornu priču uvodio deo po deo slagalice koja na kraju treba da zaokruži njegov “prosvećeni apsolutizam” do 2027. godine kada mu ističe drugi i poslednji predsednički mandat.

Prvo je smanjio cenu parizera, a onda istoga dana obradovao porodice sa decom do 16 godina sa najavom da će im biti uplaćena jednokratna pomoć od 10.000 dinara. Onda su na red došli penzioneri, kojima će usred kampanje pasti sa neba po 20.000 dinara, a po 10.000 dinara će dobiti i korisnici tuđe nege. Radi se iznosima nešto manjim od 100 i 200 evra.

Početak kampanje na izborima na kojima će vlast još jednom, i pored obećanja da je prošli put to bilo poslednji, nastupiti pod njegovim imenom, otvoren je autoput Šabac – Ruma. Opštenarodno veselje tim povodom je upriličeno u čuvenom, ne po dobrom, poznatom selu Hrtkovici, u neposrednoj blizini kuće koja je i natpisom označena kao imovina Vojislava Šešelja.

Cela ta manifestacija je na kraju završena objavom da će upravo Šešeljeva Srpska radikalna stranka biti na istoj listi sa Vučićem na beogradskim izborima. Sa manifestacije otvaranja ovog autoputa ostaće sećanje i na nastup jedne gospođe iz Loznice koja je predsedniku Srbije rekla da je taj put ostvarenje njenog životnog sna.

Obilna potrošnja za svoj račun

Vučićeva uzdanica su i novi stadioni. U zemlji u kojoj deca u školi nuždu obavljaju na čučavcima, Vučić gradi stadione na kojima bi utakmice trebalo da igraju treće i četvrtoligaši i to u Leskovcu, Loznici i Zaječaru.

S obzirom na način vladavine, ponašanju prema neistomišljenicima, medijima koji nisu pod njegovom kontrolom, ne bi bilo iznenađenje da ti stadioni postanu mesto okupljanja poput onih u Južnoj Americi, svojevremeno. Da ne čuje zlo.

Šta će Srbiji stadioni? Iz prostog razloga. Na taj način Vučić obilato troši državne novce za svoj račun, odnosno za opstanak na vlasti. Ta tri stadiona verovatno koštaju 100 miliona evra, ako ne i više od toga.

Onaj nacionalni u Surčinu, koji će verovatno da otvori u nekoj budućoj kampanji, već je dostigao cenu od blizu milijardu evra. Postoje ekonomski stručnjaci koji tvrde da su se mnogi iz vlasti obogatili upravo na ovim “epohalnim” investicijama i stalnim napumpavanjem cena izgradnje.

Ne znamo da li će do 17. decembra, kada će građani Srbije ponovo izaći na birališta, da otvori i novi memorijalni centar za jasenovačke žrtve koje u okviru ostvarivanja sna “Srpski svet” Vučić planira da realizuje s Miloradom Dodikom.

O tome su razgovarali u Leskovcu pre nego što su obojica izbaksuzirali reprezentaciju Srbije koja je jedva izvukla 2:2 sa Bugarima i provukla se kroz iglene uši na Evropsko prvenstvo u fudbalu. I Dodik je uvek tu u kampanji. Valja računati i na njegov korpus glasova u Srbiji, naročito onaj koji može da dopiše u birački spisak u Beogradu i u mnogim drugim mestima. Nije da ih nema, a nije ni da ne može da pomogne.

Zaboravljene žrtve Ribnikara i Mladenovca

Ono što Srbija sigurno neće dobiti do 17. decembra je memorijalni centar posvećen žrtvama masovnih ubica u Ribnikaru i u okolini Mladenovca 3. i 5. maja ove godine. Te žrtve su već zaboravljene. Porodice su prepuštene same sebi. Po neka privatna inicijativa prođe i to je sve. Ribnikar je i dalje škola, a o mestima zločina u Orašju i Duboni da i ne govorimo.

Umesto barem nekog pijateta, vlast u Srbiji organizuje zabave za svoje članove pod šatorima, a predsednik se šepuri svojim poznavanjem vina na Sajmu vina na kojem je ugostio vinare iz celog sveta.

Svet sa strane sve to gleda u neverici. Nije slučajno hrvatski šef državne bezbednosti pretpostavio da će se i Hrvatska veoma brzo naći usred izborne kampanje u Srbiji. Nije pogodio, već dobro zna shemu i matricu po kojoj funkcioniše Vučić.

I da se razumemo, to više i nije sve kampanja, već i bolesna potreba da se opstane na vlasti. Protiv toga je veoma teško boriti se. Građanima Srbije je, eto, tako nešto palo na leđa kao jezivi teret, ali i kočnica za normalni život.

Izbori jesu put, ali sa uslovima i praksi kakva je u Srbiji, utisak je da je to Sizifov posao. Opozicija nema mogućnost da iznajmi nijednu salu u unutrašnjosti Srbije, a Vučić na stadione dovodi ljude u autobusima.

Kako se protiv toga izboriti? Teško, ali da mora – mora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.