Da li je Srbija opasan susjed?

Prošlo je 30 i kusur godina od kada se ponovo zapucalo na brdovitom Balkanu. I dan danas ne možemo da uživamo u miru bez trzavica, teških reči, pretnji i otvorenih mogućnosti oružanih sukoba. I kada sve ovo govorimo, uvek i uglavnom imamo u vidu jednu zemlju – Srbiju.

Da li je baš tako i da li je Srbija jedina, svakako je podložno diskusiji. Za razliku od većine država nastalih raspadom SFRJ, u Srbiji se i dalje nisu desila demokratske i tektonske promene. Na vlasti je bukvalno ista ekipa, predvođena Aleksandrom Vučićem, Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vulinom, kao i ona sa početka devedesetih. Slobodan Milošević bi, bukvalno, bio prezadovoljan da vidi ko mu je i kako nasledio Srbiju. Narativ vlasti i politike je skoro pa isti kao i u njegovo vreme. Jedino se još nije zapucalo.

A, nije da nije moglo. Skoro svaka kriza, izazvana na relaciji Beograd – Priština, mirisala je na neki oružani sukob. Drugo je pitanje koliko je to bilo realno. Setimo se da su i neki avioni podignuti zbog nekih dronova. Artiljerija se nameštala duž administrativne linije. Ratni pokliči su se malo glasnije čuli nego što je to uobičajeno. Srećom tu je NATO i niko, do sada, nije bio toliko lud da krene u otvoreni sukob sa tom vojnom silom.

Miješanje u unutrašnje stvari BiH i Crne Gore

Situacija je u nekoliko navrata bila uzavrela i kada je u pitanju Crna Gora. Osećalo se prisustvo Srbije u litijama. Čak je i najstariji sin predsednika Srbije pokušao da se auto-litijom iz Beograda pridruži ekipi u Pljevljima. Otvorena podrška Beogradu jednoj političkoj platformi, takođe govori o stepenu zainteresovanosti za situaciju u Crnoj Gori.

Šta tek reći za Bosnu i Hercegovinu. Da nema nekih, i dalje nedokučivih, trzavica na relaciji Vučić – Milorad Dodik, uveliko bi se radilo na prisjedinjavanju RS i Srbija. Umesto toga, radi se na razbijanju BiH.

Dodik kao da je ukapirao da je po njega bolje da bude glavni Baja u RS, nego čovek broj dva u zajedničkoj državi. Sem više puta ponovljene fraze da Srbija podržava Dejtonski sporazum i celovitost BiH, konkretne poteze ka toj priči godinama nismo videli.

Drugi svjetski rat i Hrvatska

Sa Hrvatskom, Vučić i ekipa oko njega, još vodi rat, ali onaj iz 1941. i nikako da prežale što ne ostvariše ideju o Srbiji do Karlovca, Karlobaga, Ogulina i Virovitice. Nikako da se iz njega izađe. Ko zna koliko nevinih žrtava ustaških zločina, danas služe za potkusurivanje u svakoj mogućoj i nemogućoj prilici sa Hrvatskom. Nikako da se učini onaj odlučni pokret i da se krene napred, a žrtve ostave na miru. Iskreno, sa obe strane.

Za sve nabrojane susede, koristi se gotovo uvek isti rečnik. Fašisti, nacisti, a onda u zavisnosti od teritorije – šiptarski teroristi, balije, ustaše, milogorci. I to ne od običnog, nacionalizmom zadojenog sveta, već od državnih funkcionera. Ruku na srce, Vučić je nekako najumereniji, ali kada mu dođe žuta minuta, e onda nema pardona. I tako godinama.

Taj prostački rečnik malo utihne prilikom posete stranih delegacija Beogradu, ili Vučićevih po svetu, ali je konstantno prisutan i stalno je u opticaju. Nije da ni Srbi nisu počašćeni od komšija kao četnici, ali nekako bez pokazivanja težnji za teritorijalnim proširenjem u bilo kakvom smislu.

Ignorisanje fašizma u Mađarskoj

Tako smo došli do druge polovine srpskog komšiluka. I dok sa severa veliki Vučićev prijatelj Viktor Orban maše zastavom velike Mađarske i podiže biste raznim zločincima iz Drugog svetskog rata, Vučić se hvali najboljim prijateljskim odnosima između dve države. Reč mu nije rekao, bez obzira na činjenicu da u toj mapi kojom se Orban diči ima i delova Srbije.

Nema teških reči, prozivanja i pozivanja na žrtve mađarske okupacije. Da li ne sme, ili je u pitanju neki njihov dogovor, ko to zna. Činjenica je da država Srbija nije reagovala na ove Orbanove provokacije.

Kada je Rumunija u pitanju, tu priča čista i bez ikakvih opterećenja. Jedini sused sa kojim Srbija nikada nije imala neki veći spor je upravo ta zemlja. Niti je napadala Srbiju, niti je Srbija atakovala na Rumuniju. Ima Srba u Rumuniji, ima Rumuna u Srbiji. Žive i rade bez tenzija. Bilo bi dobro kada bi tako moglo da bude u celom regionu.

Sa Bugarskom postoji golem istorijat sukoba, ali u moderno doba – ne. Nekoliko zajedničkih projekata na izgradnji auto-puta i gasovoda dovodi nas na zaključak da su Srbi i Bugari konačno postali prijateljski narodi.

Članstvo u EU jedini izlaz

Severna Makedonija ima sijaset svojih briga i problema, i nekako je uvek u strani, što je dobro po nju pošto je jedina koja rat nije opepelila posle raspada SFRJ. Nije nešto ni Crna Gora, ali učestvovala je u mnogim ratnim operacija. Srbija i Makedonija nisu odavno u nekorektnim odnosima i trebalo bi tako da ostane.

Kada se sve sabere i oduzme, situacija nije idealna. Nikada ne treba zaboraviti da je na čelu Bezbednosno-informativne agencije, gore pomenuti Vulin, autor kovanice – “srpski svet”. Ta Vulinova opasna ideja govori o težnji da Srbi postanu jedinstveni politički narod sa jednim predsednikom Vučićem, i o tom svetu će se odlučivati na jednom mestu, u Beogradu. Neko bi rekao, ma `ajte, to je Vulin, ali apsolutno niko nema pravo da se na taj način igra sa situacijom u regionu.

Ne možemo sve ni na Srbiju da svalimo, ali najveći deo odgovornosti je upravo na Beogradu. Očigledno da u Srbiji još nisu izlečene ratne rane, niti zakopane ratne ideje. Jedino što, za sada, svaku ideju o ratu odvraća, jeste saznanje da je Srbija okružena NATO snagama, i to daje prednost miru. To, međutim, nije lek koji je će ovaj region izlečiti. Trebaće još mnogo truda, napora i rada da bismo svi zajedno došli do te preko potrebne budućnosti bez trzavica.

E, tu je ogromna uloga Evropske unije koja mora da otvori i proširi svoje vidike i konačno shvati da je članstvo Zapadnog Balkana u EU, lek za mnoge probleme u regionu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.