Sporazum u sjeni zveckanja oružjem

Ne tako davno predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Albin Kurti prihvatili su francusko-nemački sporazum. Taj sporazum odavno više niko ne pominje. Čak i ojačan Ohridskim sporazumom o implementaciji u ovom trenutku ništa ne pomaže. Utisak je da su vlasti u Beogradu i Prištini danas bliži dešavanjima koja su dovela do rata i bombardovanja Srbije 1999. godine nego konačnoj normalizaciji odnosa.

Danas gotovo niko više i ne pominje taj čuveni francusko-nemački predlog za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. Taj dokument je postao zvaničan predlog Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, a usmeno je prihvaćen u Briselu 27. februara ove godine. Kako je tada saopšteno na zvaničnom sajtu Unije, taj sporazum više neće biti predmet razgovora i počinje njegova realizacija kroz mapu puta.

Kurtijevi spacijalci i Vučićevi vojnici

Na sastanku u Ohridu 18. marta postignut je dogovor o implementaciji sporazuma, što je saopštio visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Josep Borrell. A onda je 26. maja Vučić organizovao skup podrške samom sebi, poterao svoje pristalice sa severa Kosova u Beograd, što je Kurti iskoristio da, uz pomoć policijskih snaga Kosova, uđe u zgrade opštinskih uprava na tom istom severu Kosova gde su Srbi u većini. I od tada prestaje pominjanje bilo kakvih odredbi iz sporazuma koje su obe strane prihvatile.

Desili su se i prvi fizički i vatreni sukobi Srba sa predstavnicima NATO-a i kosovskih snaga. Svakodnevno dobijamo informacije o uhapšenim Srbima. Nikada nismo bili bliži sukobu, a udaljeniji od pregovora o konačnom dogovoru dve strane. I, da se razumemo, ovakvo stanje na terenu odgovara vlastima u Beogradu i Prištini, pošto su obe strane svesne da ih primena sporazuma tera na nepopularne poteze. Kosovo mora da formira zajednicu srpskih opština, što mu očigledno ne pada na pamet, a Srbija će morati da se zadovolji sa tom zajednicom da se ne suprotstavlja pristupanju Kosova svim međunarodnim organizacijama, uključujući Ujedinjene nacije.

Kako je Kurti slao svoje specijalce na sever Kosova, tako je Vučić podizao borbenu gotovost Vojske Srbije. Zveckanje oružjem je sve glasnije, ali što je ono glasnije, jasno je da se radi o pumpanju javnog mnjenja, jer sve dok je NATO tamo gde treba da bude rata neće biti. Taj rat se sve otvorenije priželjkuje iz Beograda, sudeći barem prema Vučićevim medijskim snagama. Svakodnevno se smenjuju sagovornici koji propagiraju sukobe. Dok jedan od najprisutnijih Vučićevih branitelja Dragoslav Bokan tvrdi sa malih ekrana da je sigurno da će Srbija i NATO kad tad zaratiti, ostali Vučićevi analitičari idu korak dalje i najavljuju “oslobađanje srpskih zemalja širom Balkana”.

Novo skandiranje na Kosovu: Ovo je izdaja

Atmosferu je do usijanja dovela i činjenica da je Srbija uhapsila tri pripadnika kosovske policije. Dok je Vučić te uhapšene policajce, kako kaže, hranio kolačima i tortama te opijao sokovima, premijer Albanije Edi Rama prekinuo je sve odnose sa službenim Beogradom zbog toga što oni ti policajci nisu oslobođeni. Zbog jednog drugog evropskog političara, premijera Mađarske Viktora Orbana, Vučić je, međutim, bio spreman da razmisli o tom oslobađanju i to je na kraju učinio.

I sada, umesto da smo konačno dočekali formiranje ZSO-a, a onda i primenu sporazuma o normalizaciji, suočeni smo sa mnogobrojnim zahtevima od čije realizacije zavisi da li će razgovori biti nastavljeni. Srbija, kako je to Vučić oktroisao, neće pregovarati sa Kosovom sve dok se druga strana ne povuče iz opština sa srpskom većinom i dok se ne oslobode svi srpski zatvorenici. Na sve to Vučić dodatno potpaljuje atmosferu u javnosti tvrdnjom da su srpski dečaci od 12, 13 i 14 godina sa Kosova spremni da poginu. Malo li je mladog sveta, upravo pomenutog uzrasta, početkom maja u Srbiji ubijeno u dva monstruozna čina. Potpuno je neprimereno to što Vučić priča, ali ta vrsta narativa njemu je postala svakodnevica.

Ne pomaže čak ni to što je Borrell u odvojenim susretima razgovarao sa Vučićem i Kurtijem. Stanje na terenu se ni za jotu nije pomerilo. Vučiću mnogi Srbi sa Kosova okreću leđa. Po prvi put se u tim krajevima čuje skandiranje “izdaja”, upućeno Vučiću i Srpskoj listi, koja je sebe nametnula kao neprikosnovenog zaštitnika Srba na Kosovu. Skandiraju pogrdno i samom predsedniku, što je do skoro bilo nezamislivo. Kada su mu pričali da će Kurti da ih “lovi poput zečeva”, Vučić je govorio da Srbija to neće da dozvoli. Mnogi se sa pravom pitaju na šta će sve još Srbija da pristane sa Vučićem na njenom čelu.

Brisel i Washington ponovo su na potezu

U ovom trenutku pričati o realizaciji sporazuma iz Brisela i Ohrida deluje deplasirano. Niti Kurti, niti Vučić ne ulivaju poverenje da je moguće da se situacija primiri. Na svaki korak unapred napravi se pet unazad. Očigledno je da Vučić prolongira sve, jer su žabe koje on mora da proguta mnogo veće od onih koje su namenjene Kurtiji. On se nada povratku republikanaca na vlast u SAD-u i idealno bi bilo pregovore stopirati. S tim u vezi i nudi opoziciji izlazak na izbore kao rešenje za krizu u društvu.

I tako ponovo dolazimo do međunarodne zajednice, koja mora da razreši ovaj Gordijev čvor. Batina, a ne šargarepa, potrebna je i Kosovu, i Srtbiji. Nadu da će se nešto desiti nude strane diplomate, koje kraj ove godine navode kao poslednji termin za rešavanje ovog problema. O tome je govorio i evropski posrednik Miroslav Lajčak, ali i američki specijalni izaslanik Gabriel Escobar. Bez akcije Brisela i Washngtona sećanje na sporazum o normalizaciji bledi. Retko ga ko i pominje. Ono što je sigurno je to da su Brisel i Washington ponovo na potezu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.