Pola vijeka poslije puča u Čileu, laži i dalje ubijaju demokratiju

Malo ili nimalo mesta ostaje za tragediju koja je pre 50 godina počela da se odvija u Čileu. Kao da je ovaj datum 11. septembar, dan kada je na krvav i surov način zavedena diktatura Augusta Pinocheta, otet od glavnog toka svetske novije istorije i zametnut u neki rukavac. U međuvremenu, iskočio je drugi 11. septembar 2001. godine. I od tada je to dan globalno medijski rezervisan za sećanje na žrtve koje su stradale u terorističkom napadu na SAD, u New Yorku i Washingtonu. A puč kojim je nasilno prekinuta demokratski izabrana socijalistička vlast, i to uz pomoć Washingtona, prebačen je na manje bitno mesto.

Prošlo je pola veka od vojnog puča koji je zatresao ne samo Južnu Ameriku, već i ceo slobodoumni svet. Pola veka otkad su tenkovi opkolili predsedničku palatu u centru Santjaga, otkad su bombe razrušile zgradu vlade, otkad je vojska sa mitraljezima izvela službenike iz La Monede, pola veka otkad je predsednik Salvador Allende, prvi socijalista na čelu Čilea, demokratski izabran, izvršio samoubistvo, ne želevši da se preda u ruke pučistima…

Sve je više poziva na novi državni udar

Pola veka otkad je Pinochet zaveo teror (11. septembra 1973. godine), u kojem je stradalo više hiljada ljudi i koji je trajao 17 godina. I pola veka otkad je Victor Jara, čileanski pesnik i kantautor, izmasakriran izrešetan na stadionu u Santjagu pretvorenom u koncentracioni logor. Pola veka kasnila je pravda, jer su sedmorica brigadinih generala, već ušla u devetu deceniju, tek pre neki dan pravosnažno osuđena za otmicu, mučenje i ubistvo Jarae.

Samo nekoliko dana pred 11. septembar, kada će se obeležiti okruglih pola veka od vojnog udara, atmosfera je, kako se ocenjuje u krugovima bliskim predsedniku Gabrielu Boricu, toksična, naelektrisana nihilistička… Na fasadi predsedničke palate La Monede projektuju se slike 1.500 nestalih, čiji grobovi nikad nisu pronađeni, a do sada država praktično nije ni otpočela potragu za njihovim posmrtnim ostacima. No, sve je manje šansi da će 50 godina posle tih krvavih događaja političke partije uspeti da zajednički jasno i nedvosmisleno osude nasilno ukidanje demokratije i izvesno je da se neće zareći u demokratsku budućnost Čilea.

Boric, do sada najmlađi predsednik države (imao je tri godine kada je Pinochet otišao sa vlasti), pozvao je političke stranke da svi zajedno podrže demokratiju, osude kršenje ljudskih prava i založe se za sećanje, vladavinu prava i budućnost. Predloženu deklaraciju odmah su odbacile desničarske stranke – Nezavisna demokratska unija (UDI) i Republikanska partija. A u čileanskim konzervativnim medijima sijaset je tekstova, eseja i filozofskih traktata koji govore u prilog “vanrednih okolnosti” pod kojima je državni udar “neophodan”, pa čak i “opravdan”.

Bombe, tenkovi, razaranje, mučenje, ubistva…

Filozof i politički analitičar Max Colodro, na primer, kritikuje Borica, prvog socijalistu, koji je, kao nekada Allende, izabran na demokratskim izborima, što je “okrenut prošlosti umesto budućnosti” i što nema ni trunku “empatije za one koji su podržali Pinochetov puč”. Colodro traži razumevanje za one koji su državni udar pre 50 godina videli kao “olakšanje”, jer je “alternativa tom scenariju građanski rat ili komunistički režim”.

Komunizam je neman… Valja joj se suprotstaviti svim sredstvima. Pa makar to bile bombe, tenkovi, razaranje, mučenje, ubistva… Nova verzija istorije dobija svoje oblike 50 godina posle vojnog puča. Pinochet je, dakle, srušio demokratiju opravdano da bi Čileance spasao od komunizma, kojem je stremio Allende. Anketa koju je sprovela agencija Pulso ciudadano (Puls građana) pokazala je da, uprkos dokazanim činjenicama, 40 posto Čileanaca ne smatra da je Pinochet bio diktator. Mnogi ne znaju ko je bio Allende, a svaki treći ispitanik smatra da je Allende hteo da uvede komunizam u njihovu zemlju.

I ko je onda, zapravo, bio Allende? Do sada se znalo da je to prvi demokratski izabran predsednik marksista u Južnoj Americi i šire. Doživljavan je kao regionalni pionir u projektovanju demokratskog socijalizma. Prema američkoj istraživačici Johanni Bockman, Allende je bio zainteresovan za iskustva sa samoupravljanjem u nesvrstanoj SFRJ. Smatralo se do sada da se Allende zamerio krupnom kapitalu i da za reforme nije imao pouzdanu podršku ni u svojoj koaliciji, ni u oružanim snagama.

Vrijednosti slobode, socijalne pravde i vladavine zakona

Ideja mu je bila da mirnim i ustavnim putem napreduje ka socijalizmu, što je podrazumevalo ubrzanu društvenu integraciju, industrijalizaciju uz zaštitu domaćeg tržišta i širenje političke demokratije. Svoju zamisao Allende je okarakterisao kao “demokratsku, pluralističku slobodarsku”(Eugenio Toroni Salvador Allende: Pola veka besmrtnosti). Mnogo je do sada izašlo knjiga o Čileu i Allendeovom eksperimentu kao inspiraciji za bolji i pravedniji svet.

Španski književnik Antonio Munoz Molina piše (u latinoameričkom izdanju madridskog El Paisa) kako su Allendeovim dolaskom na vlast Čile i Latinska Amerika otrgnuti iz učmalosti. “U Čileu je sa dolaskom socijaliste Salvadora Allendea na mesto predsednika probudila nada u bolju budućnost. Građani su verovali da će se sloboda, socijalna pravda i vladavina zakona – te tri demokratske vrednosti  – uzajamno učvršćivati.“ Španija je u to vreme bila pod diktaturom Francisca Franca. “Sećam se, kao da je juče bilo, onog trenutka kada mi je prijatelj, u redu u kancelariji univerziteta, jednog prohladnog septembarskog jutra šapnuo vest o puču u Čileu…”

Zajedno sa tek stasalim adolescentima, Molina je pratio dešavanja u svetu. Ustajali su rano, kupovali novine koje su važile za “manje fašističke”. “Pratili smo vesti o vladi čileanskog narodnog jedinstva u listu Informaciones, a posebno u nedeljniku Triumfo, koji se koncentrisao na izveštavanje o svetskim događajima, jer su domaće vesti bile strogo cenzurisane … U Vijetnamu, u Parizu, na Kubi, u Čileu – u Lisabonu, nešto kasnije – dešavale su se sve stvari koje su budile nadu, koje su izgledale nemoguće u našoj zemlji, podvrgnutoj ugnjetavanju i nazadovanju, zamrznutoj u fosilnom vremenu diktature.”

Strah da Allende ne postane ‘južnoamerički Tito’

Sanjarenje je prekinuto Pinochetovim krvavim pučem. Još bolnije su primili vesti o puču u Urugvaju 1974. i potom zavođenje vojne diktature u Argentini 1976. godine. Allende je, po Molini, pomogao španskoj omladini da se “politički osvesti”. Zato godišnjica Pinochetovog udara posle pola veka, piše Molina, “dotiče najintimniji deo naših života”.

Još od dana kada je pobedio na izborima, američka administracija je bila opsednuta planovima kako da onemogući Aljendea da obavlja predsedničku funkciju. U Ovalnom kabinetu u Washingtonu stalni gost kod Richarda Nixona je njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, Henry Kissinger. Više od svih ostalih autokratskih marksista Allende im je smetao baš zato što je demokrata. “Uspeh slobodno izabrane marksističke vlade mogao bi kao model da utiče i na druge delove sveta, posebno u Italiji. Ako bi se u drugim zemljama primenio ovaj [čileanski] fenomen, to bi promenilo ravnotežu sveta i našu poziciju u njemu … Moramo da učinimo sve što možemo da naudimo Allendeu i da ga srušimo…” U nekim od mutnih digitalnih kopija izveštaja napisanih fontom iz sedamdesetih (sa kojih je skinuta oznaka tajnosti) doslovce se danas mogu pročitati gorenavedene Kisindžerove reči.

Allendeov mélange demokratije i marksizma nikako nije prijao ni komunistima sovjetskog tipa. Pojedini čileanski analitičari pišu da je SSSR sa nepoverenjem gledao na “čileanski put u socijalizam” i da su sve karte bacali na Kubu Fidela Castra. Pribojavali su se da će Allendeova demokratija proizvesti interne ideološka sukobljavanja, a na Allendea su gledali kao na “južnoameričkog Tita” (Diego Guerrero).

Može li socijalist Gabriel Boric obnoviti sjećanje?

Jugosloveni su, kako piše istoričar specijalista za Hladni rat Agustin Cosovschi, nekoliko puta za vreme socijalističke administracije Allendea posećivali Čile i izražavali podršku “jednoj od najprogresivnijih vlada na kontinentu”. Uzgred se pominje da je upravo čileansko-jugoslovenski ekonomista Pedro Vušković preuzeo funkciju ministra ekonomskih poslova u Allendeovoj vladi. Jugoslavija kasnije nije oklevala da pruži utočište desetinama socijalističkih militanata koji su izbegli iz Pinochetovog režima posle oružanog vojnog udara.

Kao da su od tog vremena prošli milenijumi, a ne okruglih 50 godina. Više ni Čile nije potpuno siguran da je Pinochet bio diktator, niti veruje u istorijsku istinu o Allendeu. Vreme će pokazati hoće li Gabriel Boric, čiji dedovi potiču iz Hrvatske, imati snage, volje i pameti da, uz pomoć mlade generacije, obnovi istorijsko sećanje i izbori se sa lažima koje od demokratije prave farsu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.