Kako je papa Franjo doprinio stvaranju ukrajinskog građanskog društva

Nije greška u naslovu. U početku, nakon intronizacije pape Franje, velike su bile nade i očekivanja, posebno nakon njegovih izjava vezanih za ljudska prava, prava radnika, pa čak i neku vrstu liberalnosti, da bi se u uslovima totalnog rata u Ukrajini stekao utisak da je poglavar Rimokatoličke crkve izgubio kompas.

Najbolji primer toga je obraćanje pape Franje krajem avgusta preko video linka učesnicima Sveruskog skupa katoličke omladine u Sankt Peterburgu. Pontifik je rekao da mladi u Rusiji ne treba nikada da zaborave i da se ne odriču toga da su potomci velike majke Rusije, velike Rusije svetaca, imperije vladara Petra I, Katarine II…

Ove reči pape Franje izazvale su ogroman revolt u Ukrajini, posebno kod uticajne verske zajednice grkokatolika da se radi o nedvosmislenoj podršci i podsticanju kod ruske mladeži šovinizma i neoimperijalizma. Reagovala je oštrim saopštenjem ukrajinska vlada, ali i poglavar Ukrajinske grkokatoličke crkve Svjatoslav Ševčuk, koji je preneo nezadovoljstvo vernika i prilično hrabro pozvao nadređenog da protumači svoje reči.

Kasnije je papa Franja pokušao da smiri situaciju, pripisujući to lošim formulacijama. Ali, kako kažu Ukrajinci, ne može se jednom zapisano iseći sekirom. Ubrzo se na poljskom portalu Wprost pojavila karikatura Pape u svom blindiranom vozilu sa tenkovskim gusenicama i simbolom ruske okupacije Z.

Stari simboli slobode

U novim geopolitičkim okolnostima papa Franja se od samog početka ruske agresije nije snašao. On nije odmah i odlučno osudio agresiju Rusije na Ukrajinu i sve vreme je pozivao na mir, ali kroz obustavu ratnih dejstava. A to je upravo ono što Putinu treba, primirje i predah. Iako ne postoje sumnje u Papine dobre namere, govoriti o prekidu vatre u uslovima kada se brani život, ravno je porazu i smrti. Reči „sloboda“ i „mir“ u Ukrajini trenutno znači jedino podrška narodno-oslobodilačkoj borbi protiv Rusije.

Svi verski performansi Vatikana da se zbliže ukrajinski i ruski narod nisu bili upriličeni momentu, u kome je Rusija kolektivno politički lobotomizovana, a Ukrajinci ultimativno odlučni u borbi za pobedu kao jedinu opciju svog opstanka. Narodi koji su za vreme raspada bivše Jugoslavije bili pod opsadom ili izloženi uništenju, Ukrajinu jako dobro razumeju.

Nije samo uticajna grkokatolička zajednica, koja je u Ukrajini jednako i do kraja za vreme sovjetskih represija čuvala crkvu i ideal nezavisnosti, bila razočarana takvim odnosom duhovnog poglavara čiji su prethodnici na svetoj stolici doprineli slomu sovjetske imperije i staljinizma u Evropi.

Papa Ivan Pavlo II je 2001. godine posetio Ukrajinu. Bio je popularan ne samo među ukrajinskim katolicima i grkokatolicima, već je tamo bio simbol slobode i sloma komunističke diktature u Poljskoj i pokretač raspada SSSR-a, čime su stvoreni uslovi za ukrajinsku nezavisnost.

Svakako da stavovi Jorge Mario Bergoglia poreklo vuku i iz južne Amerike, gde katolička crkva može da bude proračunata i suzdržana u isključivoj podršci Ukrajini u ratu. Takođe, Rimokatolička crkva je struktura i hijerarhija i ne treba isključiti da sporne formulacije o imperijalnoj Rusiji mogu dolaziti iz nedobrnamernog ili spolja instruiranog sveštenstva. Moskva je svesna uticaja Vatikana na zonu njenih interesa i tu postoji istorijska konstanta obaveštajnog rada. Uostalom, rat će se jednom završiti, Rusija je ogromno tržište i mnogi, pa i katolici, spremaju ponudu iscelenja napaćenog ruskog društva.

Novo društvo nastaje iz potrebe preživljavanja

Rat je doprineo da se u Ukrajini smanji uticaj tradicionalno prisutnih i jakih verskih zajednica, poput Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata, odnosno Ruske pravoslavne crkve u Ukrajini.

Kao što su sveštenici Srpske pravoslavne crkve blagoslovili verske ratove i krstaške pohode tokom devedesetih u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, Ruska pravoslavna crkva je još direktnije podržala imperijalni rat za „veliku Rusiju“. Jer niko ne priča o pravoslavnom fundamentalizmu, iako je ruski patrijarh Kiril prošle godine nedvosmisleno rekao da su na izvršenju zadatka u Ukrajini vojnicima „u smrti oprani svi gresi“.

Nova ujedinjena autokefalna Pravoslavna crkva Ukrajine je u začetku, stara moskovska pravoslavna se kruni. Uočeni su jataci za agresora i zato je Moskovska patrijaršija na oku zvaničnog Kijeva. Smanjenje uticaja jednih verskih zajednica i inkluzivno angažovanje drugih, stvorilo je u Ukrajini veoma funkcionalnu religijsku simbiozu.

Islam i muslimani su sastavni deo savremenog ukrajinskog društva. Tome je doprineo zajednički vojno-politički cilj – oslobađanje Krimskog poluostva. Krimski Тatаri su, uz Karajime i Krimčake, po novom zakonu iz 2021. godine postali narodi sa istorijskim korenima u Ukrajini.

Tabloidi i društvene mreže širom sveta i dalje prizemno bruje – na ključnim pozicijama u Ukrajini su jevrejin i musliman, imajući u vidu predsednika Volodimira Zelenskog i novoimenovanog ministra odbrane Rustema Umerova. Pragmatizam Kijeva pri izboru Umerova iz Medžlisa Krimskih Тatara i izlazak prema islamskoj civilizaciji, ali i prema globalnom jugu, u stvari, otvara savremeno ukrajinsko društvo.

Pojmovi građanskost, sekularizam, multikulturalizam, interkulturalnost, pa uostalom i demokratija često su uzvišena teorija i njihova suština uglavnom ne dopire do običnog čoveka. On ih najčešće prosto ne razume. U doba emancipacije egoizma u javnom prostoru društvenih mreža, ne postoji nikakva individualna odgovornost pogrešnog političkog izbora. Zato su istraživanja u Srbiji javnog mnjenja o EU i Rusiji, najblaže rečeno, šokantna.

Ukrajina je sasvim druga priča. Političko i građansko društvo tu nastaju iz potrebe pukog preživljavanja od agresora i smrtonosne autoritarne zveri. Ukrajina nema izbora, ili će to heterogeno, politički, istorijski, jezički, verski i regionalno raznoliko društvo prevazići razlike, udružiti se i pobediti zlo ili će jednostavno biti uništeno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.