Etničko čišćenje ili loša politika Beograda
Situacija na Kosovu nije stabilna i teško će do nje doći ako se pregovori uskoro ne obnove i ne okončaju, piše autor.
Da li se na teritoriji Kosova dešava tiho etničko čišćenje Srba? Ako je verovati predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, njegovim saradnicima i medijima, u toku je “oluja bez ijednog ispaljenog metka” i to zbog odluke Centralne banke Kosova o ukidanju dinara u okviru platnog prometa.
Vučić svakodnevno optužuje kosovskog premijera Albina Kurtija da sve što radi za cilj ima etničko čišćenje Kosova od Srba i sada je taj narativ veoma prisutan u srpskoj javnosti. Nijednom nije, pritom, pokušao da ozbiljnije analizira sopstvenu politiku prema Kosovu i da pokuša da dokuči koliko je sam doprineo “tihoj oluji”. Upravo to, ozbiljnije sagledavanje situacije na terenu dovodi do toga da Kurti nije jedini krivac za ono što se dešava, kada je reč o iseljavanju Srba, već da je nešto i do potpuno pogrešne politike koju vlast u Beogradu sprovodi kada je reč o Kosovu.
Zanimljivo je da se Vučić setio priče o ukidanju dinara na Kosovu nekoliko nedelja posle najave kosovskih institucija. Sve te dane, Vučić je ćutao. Zajedno sa svojim pajtašima se obračunavao sa nevidljivim domaćim i stranim neprijateljima. Nije mu valjda te. 2. februara palo na pamet da se na Kosovu sprovodi etničko čišćenje. Njegovi najbliži saradnici nisu nijednu reč o tome izgovorili dok su svakodnevno gostovali po raznim programima raznih televizija. Taj prostor su koristili isključivo za napad na pojedine predstavnike briselske administracije, s jedne strane, i opoziciju u Srbiji, s druge.
Istine radi, prošle godine je zabeležen porast odlaska Srba sa Kosova. Krajem novembra prošle godine, ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić je saopštio da je godinu dana unazad sa Kosova otišlo 13 odsto Srba. Slični su i procenti kada je reč o odlasku Albanaca sa Kosova. Kada je reč o Albancima, iseljavanje je u trendu povećanja posle vizne liberalizacije koje je Kosovo nedavno dobilo sa EU.
Vučić dodatno otežava Srbima na Kosovu
Kosovskim Srbima sigurno nije lako živeti u enklavama. Kosovski premijer čini sve ne bili zaokružio kosovsku nezavisnost, a Vučić daje prazna obećanja, drži patriotske lekcije i dodatno otežava život Srbima na Kosovu. Svako njegovo srbovanje, ili nekog od njegovih saradnika, dovodi Srbe na Kosovu u problem. Neko je pametan davno rekao da moramo ući u tuđe cipele da bismo videli kako je njemu, a Srbima na Kosovu svakako nije lako ni zbog Prištine, ali ni zbog Beograda. Kako Srbima na Kosovu objasniti da je pre samo godinu dana zbog najave ukidanja srpskih tablica skoro pa izbio rat, ili to što su se Srbi povukli iz svih kosovskih institucija u kojima su bili zastupljeni, a sada se prihvatanje kosovskih i ukidanje srpskih tablica veliča kao uspeh Beograda.
Kosovski Srbi deluju kao moneta za potkusurivanje Beograda i Prištine. Kurti se odavno igra sa strpljenjem međunarodne zajednice, ali je činjenica da mu se i dalje dosta toga gleda kroz prste. Za mnogo toga što radi nema pokriće. Tako je bilo i sa ukidanjem dinara, ali to se ipak desilo. Da bi svemu tome došao kraj potrebno je obnoviti pregovore koji su, i dalje ne znamo zašto – prekinuti.
Nebrojano puta smo i na ovom mestu ponavljali da su pregovori jedini način da se stavi tačka na kosovski problem. Taj problem, definitivno, postoji i valja ga što pre rešiti. Zašto nema pregovora, nemamo odgovor. Možda i zbog toga što je očigledno više i nema mnogo toga o čemu bi se pregovaralo i da je došlo vreme da se neke stvari potpišu.
Crvene linije
Srbija jedino čemu može da se nada u ovom procesu jeste to da će kosovski Srbi kad-tad, ovako ili onako, dobiti Zajednicu srpskih opština. Ono što može da ostane kao nada je i to da ako se sve lepo dogovori, možda od Beograda i neće biti traženo da prizna kosovsku nezavisnost što se uveliko pominje kao uslov za završetak pregovora Srbije i EU oko pristupanja modernoj evropskoj porodici.
Srbija sigurno nije u poziciji da spreči pristupanje Kosova međunarodnim organizacija, pre svega Ujedinjenim nacijama, ali jaki saveznici po tom pitanju u vidu Moskve i Pekinga ovo pitanje poprilično stavlja ad akta. Očekivati da će Vučić moliti Moskvu i Peking da prihvatre Kosovo u UN je iluzorno. Beograd je kao svoje crvene linije postavio upravo priznavanje kosovske nezavisnosti, ali i prijem Kosova u UN. Mnoge prethodne crvene linije je Vučić prešao, ali teško je poverovati da bi on bio taj koji bi potpisao priznanje nezavisnost Kosova. Možemo da verujemo i u to da bi teško našao nekoga ko bi to uradio, ali pitanje članstva u UN bi već moglo da bude diskutabilnije, a samim tim i predmet razgovora. Em bi za taj potez, Vučić sigurno našao neku ruku bez bolova koje on ima, em UN odavno nisu ono što bi trebalo da bude.
Situacija na Kosovu nije stabilna i teško će do nje doći ako se pregovori uskoro ne obnove i ne okončaju. Dok se to ne desi, dok se ne oseti sigurnost i ravnopravnost, uvek će biti odlaska sa Kosova. I to ne samo Srba. Poput Srbije, Vučić je i deo Kosova u kojem su Srbi većina, stavio pod svoju kontrolu i politika koju vodi je poražavajuća po Srbe. Ta politika nije racionalna i osim praznih obećanja ne donosi konkretne rezultate. A, Srba na Kosovu je sve manje i manje.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.