Navijači – huligani u Srbiji: Kako zaustaviti novu paravojsku

U poslednjih desetak godina, sa različitih pozicija u vrhu vlasti, Aleksandar Vučić izgovarao je različite varijacije na temu privatizacije Crvene zvezde i Partizana, dva najveća i najpopularnija sportska društva u Srbiji. Poslednju opasku, jednako dosadnu koliko i netačnu, odaslaće javnosti kao gost opskurne emisije Ćirilica Televizije Happy, naglašavajući da niko neće da kupi udruženje građana, što Partizan i Zvezda jesu, u kojem glavnu reč vode navijači.

“Naš najveći problem je to što ne možete da privatizujete klubove, jer niko neće da ulaže novac tamo gde glavnu reč vode navijači i rukovodstvo kluba. Mi svi što smo im sponzori (Telekom, Dunav), to je reket koji se otima od države. Ovde bi svi da ne budu privatne nego državne pare. I što više dajete to je više “Vučiću, p****u”. Zdrav sistem će biti onda kad budemo imali privatnog vlasnika kluba.”

Gdje postoji konsenzus

Da pojasnimo, svi dajemo, ali ne skandiraju svima ono što ih pogađa kao nezrelog osnovca. Svi, dakle, plaćamo, ali se društvo sa tribina nešto osililo.

Vučić je kao mandatar za sastav Vlade 2016. rekao isto što i u Ćirilici, da za obračun sa huliganima “ne postoji opštedruštveni konsenzus”. Odnosno, da nisu baš svi za to da kriminalci idu u zatvor. Ukazujući, po svemu sudeći, na snage koje navodno ne kontroliše u skupštinskom će ekspozeu avgusta 2016. reći da je “neophodno privatizovati fudbalske klubove kako bi se prestalo s trošenjem državnih para za njihovo funkcionisanje”.

Ista priča, sve poprima groteskne razmere: “Kao država plaćamo reket da nam ne bi vikali “p….u”, rekao je Vučić.

I tada, sedam godina ranije, rekao je da je tačno da država kroz javna preduzeća daje novac sportskim klubovima i reprezentaciji, ali i da je greška što taj novac odlazi i u Zvezdu i Partizan. “Ja sam kriv za to. Nemam snage da to odbijem, jer će mi svako reći da su uspešno postojali 70 godina i da smo ih mi ugasili. Jednostavno za to nemam snage”.

Mali sa ‘sjevera’

Vučić nema snage, navodno ne postoji opštedruštveni konsenzus, kao da je većina građana, zapravo, za to da se klubovima daju milioni evra, dok vitalne grane društva, prosveta, zdravstvo, kultura, grcaju u nemaštini i ubrzano propadaju.

U uznemirujućem prilogu beogradske TV Nova ističe se kako poslednji sukobi navijača Crvene zvezde i Partizana ukazuju na to da se nešto dešava na tržištu narkotika. Jer, huliganske grupe koje sebe nazivaju navijačima, odavno su u vezi sa krupnim igračima u ovom poslu koji se ne može realizovati bez saglasnosti državnog vrha. S druge strane, licemerna je Vučićeva priča o tobožnjoj nemogućnost disciplinovanja kriminalaca, budući da se godinama hvalio vlastitom navijačkom prošlošću sa Zvezdinog “severa”. A na društvenim mrežama marta prošle godine širio se snimak njegovog učešća na rođendanskoj žurci svog sina i frenetično zaurlavanje pesme A sad adio!.

Istraživačka novinarska mreža KRIK objavila je juna 2018. fotografije na kojima predsednikov sin Danilo Vučić na utakmici Srbija – Costa Rica navija u grupi ljudi, među kojima su neki iz kriminogene sredine, odnosno iz grupe povezane sa ubijenim narko dilerom Aleksandrom Stankovićem zvanim Sale Mutavi. Bili su obučeni u iste majice, sa iscrtanim Kosovom i natpisom Nema predaje, humanitarne organizacije “Srbi za Srbe”. Dvojica navijača iz društva predsednikovog sina povezani su sa Veljkom Belivukom kome se sudi zbog više ubistava.

Stanković je za života bio personifikacija neraskidive veze države i kriminalaca; najpre je bio zvezdaš, ali je prešao u tabor partizanovaca i oformio navijačko kriminalnu grupu Janjičari. Suđeno mu je zbog dilovanja droge, osuđen je 2013. na pet godina zatvora, ali je zatvor izbegavao zbog navodno teškog zdravstvenog stanja, sve vreme predvodeći navijače. Ubijen je oktobra 2016. u klasičnoj beogradskoj sačekuši.

Ja ih plaćam da šute – oni pjevaju

Reket o kojem priča predsednik, budžetsko finansiranje Zvezde i Partizana, deluje uistinu neozbiljno, budući da građani Srbije nemaju problem s tim šta koja navijačka grupa skandira o predsedniku; očito je da njemu ne prija skandiranje sa tribina – ali se ono ne utišava srazmerno uvećanjem budžetskog kolača koji dobijaju klubovi. Naprotiv.

Početak ove godine obeležili su sukobi neuobičajeni u dosadašnjoj praksi obračuna među navijačkima; nakon utakmice Partizana i Žalgirisa ispred Arene su napadnuti i zverski prebijani navijači Partizana i posmatrači bez ikakvih klupskih obeležja. Na Karaburmi i u naselju Kotež ranjene su mlađe osobe koje, kako je ustvdila policija, imaju veze sa navijačima. U Borči je jedan mladić ubijen. Svi zločini nezvanično se povezuju sa klanom Veljka Belivuka.

Novinar NIN-a Vuk Cvijić koji godinama prati kriminal i povezanost navijača sa kriminalnim grupama ističe da režim koristi huliganske grupe koje nisu navijači, već narko dileri. “Reč je o ljudima kojima je sve to dozvoljeno da bi bili falange ove vlasti. Ona hapsi studente, a niko od tih huligana, naročito njihovih vođa, nije u pritvoru. Vođe huligana Zvezde su dobile unosne poslove, njihove firme dobijaju na tenderima, koriste se kao pešadija te falange vlasti. Vođe huligana Partizana dobili su to da mogu da obezbeđuju splavove i prodaju narkotike na sitno”, kaže Cvijić.

Od zvezdaša sa sjevera do Arkanovih tigrova

Hronika jačanja navijačkih grupa, koje će se brzo pretvoriti u paravojne formacije sa čvrstom subordinacijom i mafijaškim kodeksom, počinje devedesetih godina prošlog veka, kada se sa Zvezdinog “severa” začulo skandiranje Zvezda, Zvezda, to je srpski tim/Slobodan Milošević ponosi se njim. Koje će se ubrzo pretvoriti u Delije, delije, hajmo svi u glas/Vuk Drašković navija za nas!. Počinje medijska, ali i opštedruštvena glorifikacija okrutnih pljačkaša, polusveta čiji će angažman biti nagrađen vaučerima za nekažnjeno ubijanje i zlostavljanje civila, pljačku i paljevinu. Danas prema zaslugama, unosnim poslovima ili dozvolom za dilovanje.

Došlo je do sukoba dela navijača Zvezde sa upravom, ali, pojavio se, iz ko zna koje evropske robijašnice, i čudotvorni spasilac – Željko Ražnatović Arkan koji je “snagom ličnog autoriteta” pomirio zaraćene struje navijača i upravu. Vrlo brzo “sever” postaje regrutni centar Arkanove Srpske dobrovoljačke garde, a navijači postaju Arkanovi “tigrovi”. Toga se Ražnatović čeznutljivo podseća (Srpsko jedinstvo 1994): “Pa, pazite, mi smo kao navijači prvo trenirali bez oružja… Ja sam od tog našeg početka insistirao na disciplini. Vi znate kakvi su navijači, oni su bučni, vole da popiju, da se šegače, ja sam to prekinuo jednim potezom, naterao sam ih da se ošišaju, da se briju redovno, da ne piju i – to je krenulo svojim tokom.”

Vandalski rušilački pohodi navijača

“Tok” je bio jeziv, po njemu se mogu iscrtati rute velikosrpske hegemonije, praćene svirepim ubistvima, švercom oružja, alkohola, cigareta, širokom paletom zločina. Od balvan-revolucije u Krajini, preko čitave Hrvatske, potom Bosne i Hercegovine, do Kosova. Uvek na budžetu, uvek spremni za disciplinovanje opozicije. Kako je u jednom intervjuu rekao Slobodan Milošević, ne bi bilo petooktobarske smene vlasti da je Arkan bio živ (ubijen je januara 2000.). To, ipak, podseća na karakterističnu srpsku mitologizaciju.

Antrpolog Ivan Čolović zapisaće u analizi Fudbal, navijači i rat (Srpska strana rata, 1996. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Republika, Beograd, Vikom grafik, Novi Beograd, Građanska čitaonica, Zrenjanin, priredio Nebojša Popov): “Potvrđeno značajno prisustvo huligana sa sportskih stadiona i drugih, u mirnodopskim uslovima asocijalnih i kriminalnih grupa, među ‘junacima’ današnjih ratova na tlu bivše Jugoslavije, jedan je od razloga što se ti ratovi mogu opisati kao vandalski rušilački pohodi navijača-hilgana koje je država pridobila za ciljeve svoje ratne politike, disciplinovala, snabdela ‘rekvizitima’, to jest naoružala i poslala da se tuku sa ‘neprijateljima’, kao da je reč o o međunavijačkim obračunima na nekoj fudbalskoj utakmici.”

Neće se umiriti ‘hiljade huligana’

Navijači su bili heroji nacije, danas su ugledni biznismeni ili, brutalniji među njima, profesionalni šefovi gangova koji obezbeđuju Srbiji dovoljne količine droge, ne brinući o naklonosti anesteziranog i amoralnog srbijanskog pravosuđa.

Postoji konsenzus, ali u vrhu režima, o tome da su huligani srasli s njim i da je teško držati njihove skupine pod kontrolom, odnosno da se to može učiniti jedino ustupcima. Neko će dobiti besplatnu ulaznicu, neko put na gostovanje, ostali poverljivu koliko i nelegalnu državnu trgovinu, kafić, restoran, hotel. Oni sa dna lestvice, uredno ošišani i obrijani, vežbaće disciplinovanje opozicije na uličnim protestima, biće spremni za akciju.

Vučić godinama ponavlja da je nemoćan, sve ukazuje na to da, ipak, kontroliše huligane, tužilaštva štite vaspitno zapuštene bitange, ponovo pevaju veseli, uniformisani vojnici: Dok se Zemlja oko Sunca kreće/Zvezdini se huligani umiriti neće, ili Hiljade grobara, huligana/Svoj život daće za Partizana.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.