Da li će kravlja balega uništiti svijet?

Uticajna evropska štampa je minulih dana mučila muku da svojim čitaocima pruži potpune odgovore na dva pitanja. Prvo i u naslovima najzastupljenije je bilo pitanje zašto poljoprivrednici širom Evropske unije protestuju, uz osvrt šta bi Evropska unija mogla da učini po tom pitanju, kao i kako demonstracije može da iskoristi krajnja desnica. Drugo pitanje je u naslovu svog intervjua sa potpredsednicom Bundestaga iz redova vladajućih Zelenih najbolje formulisao nemački magazin Stern napisavši: “Zašto Zelene toliko mrze, gospođo Goering-Eckardt.”

I dok se analitičari i novinari trude da daju odgovore na svako od ova dva pojedinačna pitanja, ono što se predviđa da su ova dva pitanja različite strane istog novčića, to jest da su odgovori međusobno ispretpletani.

Pa čak i kada se spomene da su, na primer, poljoprivrednici besni zbog ekoloških standarda koji im se nameću, analize zapravo ne idu dalje od opisa tog besa i šturog ukazivanja da ih najviše pogađaju stroga ekološka pravila i visoki troškovi koji će ima doneti Zeleni dogovor, kojim Evropska unija želi da postigne klimatsku neutralnost do 2050. godine. Ni političari ne uspevaju da tu raspravi išćupaju iz močvare populističkih poruka pa se u najboljem slučaju sve svede na raspravu da li će metan iz kravlje balege dovesti do propasti sveta.

Suštinska i kvalitetna analiza ispravnosti svih mera u tom evropskom green dealu se uopšte ne pravi, jer bi neminovno morala da uključi i preispitivanje, ne samo mera koja se tiču poljoprivrede, već i toga koliko temeljni postulati neoliberalnog kapitalističkog uređenja utiču na promenu klimu.

U tom kontekstu protesti poljoprivrednika dobijaju na još većem značaju, jer zapravo jedino su oni postali znak da je društvenoj zajednici potrebna i poštena analiza koliko klimatskim promenama doprinosi aktuelni model ekonomskog uspeha, to jest insistiranje na ekonomskom rastu zasnovanom na bespoštednom konzumerizmu i globalizaciji međunarodne proizvodnje i trgovine.

Bijes poljoprivrednika

I dok klimatski aktivisti u postmodernističkom digitalnom dobu misle da su svoju dozu borbe za spas planete ispunili bacanjem supe na sliku Mona Lise, protestne akcije poljoprivrednika širom Evrope uspevaju da pošalju poruku širem broju ljudi. Štaviše, protest je uspeo da ujedini poljoprivrednike bezmalo svih država članica EU, uprkos tome što ih tište i različiti problemi na nacionalnom nivou. Tako su, na primer, ovogodišnju seriju protesta širom Evrope započeli nemački poljoprivrednici, čija inicijalni bunt nije bio podstaknut evropskom politikom, već onom kod kuće.

Pokušaj vlade Olafa Scholza da zakrpi rupu u budžetu za 2024. godinu tako što će poljoprivrednicima preko noći ukinuti subvencije na gorivo i poreske olakšice za kupovinu novih poljoprivrednih mašina završio se najvećim i najdužim protestima nemačkih poljoprivrednika ikad. Međutim, ni osmodnevni protest i razgovori u Bundestagu nisu doveli do toga da vlada u potpunosti odustane od nauma. Poreske olakšice su ukinute, a subvencije na gorivo se ukidaju postepeno, prvo se umanjuju za po 40 odsto ove godine i sledeće godine, a 2026. i preostalih 30 odsto.

Zbog toga sporadični protesti nemačkih poljoprivrednika traju i dan danas, dok se ljutnja poljoprivrednika proširila Starim kontinentom, od Portugalije, Španije i Grčke, preko Francuske i zemalja Beneluksa, do Rumunije, Bugarske, baltičkih zemalja i Višegradske četvorke.

Iako se zahtevi delom razlikuju od zemlje do zemlje, pri čemu se poljoprivrednici istočne i centralne Evrope bune i zbog nekontrolisanog uvoza žitarica iz Ukrajine, dominantna meta evropskih seljaka su Zeleni dogovor EU, prevelika birokratija i nepravičan sistem evropskih subvencija.

A šta je to u evropskom green dealu čega se najviše boje evropski zemljoradnici i stočari?

To je, između ostalog, plan da se obim upotrebe pesticida prepolovi do 2030. godine. Potom da se zbog povećanog azotnog oksida u zemljištu smanji korišćenje đubriva, ali i da se oteža masovna stočarska proizvodnja tako što će velike stočne farme biti tretirane kao industrijska postrojenja te u skladu s tim biti finansijski kažnjavane za veliku emisiju gasova sa efektom staklene bašte. Zatim, tu je i plan da bude udvostručena organska poljoprivreda i poljoprivrednici nateraju da na svojim imanjima ponovo imaju divlje predele koje ne obrađuju kako bi povećali biodiverzitet.

Političko kalkulisanje

I tu naizgled dolazi do začaranog kruga. S jedne strane, talasi protesta dolaze i usled toga što suše, šumski požari, poplave i ostali ekstremni meteorološki uslovi izazvani klimatskim promenama uzimaju sve veći danak poljoprivrednoj proizvodnji u Evropi, smanjujući prinose i povećavajući troškove. S druge strane, poljoprivrednici se bune da će im se troškovi dodatno uvećati poštovanjem novih ekoloških pravila EU koja, između ostalog, imaju za cilj zaštitu prirode i smanjenje emisije ugljen-dioksida i ostalih gasova koji zagrevaju planetu i doprinose klimatskim promenama.

I tom logikom ispada da su poljoprivrednici neka nerazumna interesna grupa, koja ne shvata da neće da prihvati da više ne može da “profitira” na uništavanju planete. Sledstveno tome, Zeleni kažu da poljoprivrednici ne smeju da stanu na putu spasavanju zdravlja planete. A liberali vape da se “prekine specijalni tretman” poljoprivrednika jer slobodno tržište nikome ne garantuje “fer prihod” te da je problem to što je “tržište decenijama podrivano suvencijama, visokim uviznim barijerama i propisima”.

I ta logika bi možda mogla da bude ispravna da nisu u pitanju ljudi, čijim trudom svi mi imamo šta da jedemo te da se uporno zaobilazi suština. Dakle, klimatska politika ne sme da se vodi administrativnim zabranama i finansijskim kaznama za sektor poljoprivrede i uopšte proizvodnje hrane, jer poljoprivreda i zaštita životne sredina i te kako mogu da idu ruku pod ruku.

Ali, za to je neophodno da se u proceni šta to najviše doprinosi klimatskim promenama donosioci odluka u Briselu otgrnu od svoje ideološke zaslepljenosti, ali i ogromnih pritisaka dobro plaćenih lobista koji brane interese velikih korporacija. Osim toga, troškovi toga što će poljoprivrednici doprineti smanjenju emisije štetnih gasova i te kako mogu biti nadoknađeni  iz evropskih poljoprivrednih fondova kada bi oni bili ravnomernije raspoređeni.

Sve to podrazumeva jako političko vođstvo i otpornost na pritiske što nisu osobine koje previše krase evropske političare danas. Štaviše, to što se u junu održavaju izvori za Evropski parlament samo je doprinelo da političko kalkulisanje poraste do neslućenih razmera.

Demonstracije poljoprivrednika su mnoge evropske vlade, ali i samu Evropske komisiju, stavili u stanje pripravnosti, jer strahuju da bi bes poljoprivrednika mogle da iskoriste stranke krajnje desnice kako bi uspešnije vodili anti-EU i antiklimatsku kampanju.

I pre nego što je zvanično saopštila da želi još jedan petogodišnji mandat na čelu Evropske komisije, Ursula von der Leyen se pobrinula da, s jedne strane, ne zasmeta velikim korporacijama, a s druge strane, privremeno odloži donošenje propisa iz Zelenog dogovora koji bi mogli da povećaju ljutnju poljoprivrednika. Tako je odobreno dalje korišćenje glifosata, koji je najrasprostranjenije korišćeni herbicid u EU, dok je odloženo donošenje konkretnih mera o pesticidima i đubrivima, kao i propisa da poljoprivrednici moraju da četiri odsto svog zemljišta ne obrađuju kako bi se podstakao biodiverzitet i održao kvalitet zemljišta.

Pseudo zelena rješenja

I dok povlačenje plana za smanjenje upotrebe pesticida predsednica Evropske komisije kao uklanjanje “simbola polarizacije”, Zeleni ne odustaju od zagovaranja striktnih namera i propisa poljoprivrednicima, ne dajući uopšte prostora da se predložene mere ponovo razmotre te da se dođe do rešenja koje će poljoprivrednu proizvodnju učiniti održivijom a ujedno neutralnijom po klimu.

Jednostavno, Zeleni nastupaju sa moralne visine u predlaganju svojim rešenja, pri čemu svaku kritiku bezmalo ocenjuju kao “napad na demokratiju”. Pa tako Zeleni ne odustaju od ideje da propisima smanje proizvodnju stočarskih farmi, koje krive za to što, kako kažu, doprinose klimatskim promenama, između ostalog, time što krave stvaraju metan prilikom izbacivanja izmeta.

U Nemačkoj savezni ministar poljoprivrede iz redova Zelenih Cem Oezdemir predlaže uvođenje poreza na meso, koji eufemistički naziva porezom za dobrobit životnja jer bi prokupljeni novac trebalo da bude dat poljoprivrednicima za obnovu štala. Iako je ovaj porez iz formalno plementiih pobuda, evidentno je licemerje jer se oporezuju direktno potrošači a ne magnati u ovoj oblasti, poput vlasnike Lidla, Aldija ili industrije mesa Toenniss, koji su na skoku cene hrane minule dve godine zaradili milijarde. Osim toga, niko ne garantuje da će taj novac biti utrošen zaista na “dobrobit životinja” već više služi kao poluga ministra da doprinese svom snu da Nemci odustanu od kobasica i uopšte mesa u svakodnevnoj ishrani.

Suštinski, i ovaj plan se čini kao jedno u nizu pseudo zelenih rešenja koje nude partije Zelenih širom Evrope. Pa tako kao svojevrsnu ideološko moralnu ispravnost propagiraju izbacivanje mesa iz ishrane u Evropi i gajenje povrća bez zemljišta na vertikalnim stalažama, a da se ne pominja ni nutritivna vredonost veganske dijete i povrća uzgajanog bez zemlje, niti zvanične statistike, da u EU poljoprivreda u emisiji gasova štetnih za klimu ima udeo od tek 10 odsto. Nasuprot potroški energenata, kojih su odgovorni za više od 77 odsto ovih gasova.

Ovakva pseudo zelena rešenja se „prodaju“ u različitim formama. Pa tako se zagovaraju električni automobili, a struja se pravi u termoelektranama na ugalj, uz prećutkivanje zagađenja koje proizvode rudnici litijuma u Južnoj Americi.

Zagovaraju se brzoraspadajuće plastične kese kao vid reciklaže, a zanemaruje se da one doprinose povećanju mikroplastike koja ulazi u zemljište.

Zagovaraju se ograničenja za evropske poljoprivrednika dok se istovremeno pripremaju sporazumi o slobodnoj trgovini sa zemljama Južne Amerike, koji će doprineti da se uveća uvoz poljoprivrednih proizvoda koji ne podležu time merama a pritom njihovo dopremanje u više od 10.000 kilometara udaljenu Evropu doprinosi zagađenju i zagrevanju planete.

Zagovara se uslovljavanje poljoprivrednika ekološkim propisima, a zanemaruje se stvarni problem da su dobijanjem subvencija zapravo povlašćeni samo industrijski kompleksi i oni najbogatiji sa ogromnim gazdinstvima. Oni čine tek 20 odsto evropskih poljoprivrednika a dobijaju čak oko 80 odsto evropskog budžeta za poljoprivredu. A budući da je u pitanju suma od 386,7 milijardi evra do 2027. godine, očigledno je da novca za raspodelu ima kada bi bilo političke volje za reforme.

Ugrožena demokratija, ali ne i kapitalizam

I onda se se nemački mediji pitaju zašto su Zeleni toliko omraženi. Kada magazin Stern to upita potpredsednicu Bundestaga iz redova Zelenih, ona sve svodi na politički teren, “ugroženosti demokratije kao takve” i toga da su nemački demohrišćani označili Zelene kao glavne protivnike. Osim toga, ona navodi da se njena stranka “zalaže za promene kao nijedna druga” što, kako kaže, dovodi i do “odbrambenih reakcija koje doživljavamo”.

Katrin Goering-Eckardt je uverena da preokret već nastao tim što su na ulice izašli ljudi da demonstriraju protiv desničarskog ekstremizma te da mnogi “ponovo otkrivaju” njenu stranku i da se “ljudi ponovo usuđuju za porodičnim ručkom da kažu da hoće da glasaju za Zelene”.

I dok istraživanja ne pokazuju takvu obnovu oduševljenosti javnog mnjenja Zelenima, očigledno je da konzervativci i krajnji desničari koriste ovu priliku da osvoje srca poloprivrednika i da ih uvere da će im oni vratiti sigurnost.

Štaviše, u toj borbi ima i populizma napretek. Pa tako bavarski zamenik premijera i lider desničarske stranke Slobodni glasači Hubert Aiwanger oponira priču o emisiji metana iz kravlje balege rečima da “niko ne veruje da je dobri Bog napravio krave koje će uništiti svet svojim prdežima” jer bi onda “svet bio još odavno uništen”.

Surova realnost je da desničarska „odbrana“ kravlje balege nije bez osnova, ali i da nečinjenjem po pitanju zaštite klime konzervativci neće spasiti poljoprovrednike od suša, poplava, požara, smanjenja kvaliteta zemljišta i pada biodiverziteta.

Ni Zeleni ne shvataju da ključ klimatskih problema nije u tome da li će biti manje krava i kravlje balege, već u tome da se prekine prekomerna potrošnju ljudi na svim poljima. Nećemo spasiti planetu ako ne prekinemo sa bespoštednim konzumerizmom od kupovine hrane, preko garderobe, igračaka, do uređaja i automobila.

A sve to znači i udaranje u srž modela ekonomskog uspeha mnogih država, odnosno udar u temelje savremenog kapitalizma akcionara, koji je isključivo usmeren da zadovolji finansijske interesa nekolicine vlasnika kapitala a ne dobrobit društva. Na taj udar Zeleni, ali i skoro sve ostale stranke, nisu spremni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.