Sprema li se rekvijem za spas Ukrajine?

Ima li lepša reč od „mir“ i „dijalog“ među ljudima i narodima? Ima li bolje kombinacije ako o inicijativi zaustavljanja rata govore jedan od lidera vodeće države slobodnog sveta, oksfordski đak i poglavar Rimokatoličke crkve? I nesporno je da će doći pregovori i da će se rat između Rusije i Ukrajine jednom završiti, ali je ključno pitanje pod kakvim okolnostima?

Dok Ukrajinci crpe poslednje dolare sa stranih računa i sve snage ulažu kako bi pred predsedničke izbore napadima dronovima na Rusiju zadali udarac finalnom dosmrtnom ustoličenju diktatora u Kremlju, sa Zapada stižu političke poruke uz koje ruska ratna propaganda može da odmori.

Kandidat za američkog predsednika Donald Tramp više puta je izjavljivao da bi rat u Ukrajini mogao okončati jako brzo, za svega 24 sata. Za vreme nedavnog susreta u Floridi, premijer Mađarske Viktor Orban nazvao je Trampa „liderom mira“, koji ima detaljni plan završetka rata. Taj plan je u suštini jednostavan i sastoji se u tome da će SAD obustaviti finansiranje Ukrajine i naterati ukrajinskog predsednika Zelenskog na pregovore sa Putinom.

Slično misli i papa Franjo i horski sa Trampom i Orbanom poziva Kijev da skupi hrabrost, digne belu zastavu i raspočne mirne pregovore sa svojim dželatom. Sprema li se rekvijem za spas Ukrajine?

Podrška u ratu najpotrebnija je običnom čovjeku

U pravu su Rusija i Kina kada poslednjih godina šalju poruke o tome da se svet promenio, ali se nisu promenili njihovi autoritarni režimi, niti politike širenja savezništva između njihovih lidera tvrde ruke. Promenili su se odnosi, jedinstvo, vrednosti, pa i sami lideri demokratskog i slobodnog sveta.

Povratak Trampa nesumnjivo najviše očekuje Putin, jer i mali procenat onoga o čemu govori sasvim odgovara Kremlju. Rusija se proračunala, još uvek ima nesrazmerno ogromne gubitke na frontu i svaki predah bio bi njihovo proglašenje pobede i oporavak za novi pohod na Ukrajinu, a možda i dalje.

U početku svi su mislili da je pontifik naivni idealista i hermetički državnik. Zatim se tumačenje novih ispada svete stolice, koji kolektivno u pojam ubijaju Ukrajince, svaljivalo na njegove savetnike, loš prevod ili pogrešno prenošenje u medijima. Međutim, poslednje izjave papa Franje svedoče o sistemskoj zabludi razumevanja pacifizma, koje svesno vodi kapitulaciji Ukrajine.

Vatikan i papa Ivan Pavlo II zadao je veliki udarac sovjetskom totalitarizmu i doprineo okončanju Hladnog rata. Grkokatolička crkva u Ukrajini bila je decenijski čuvar nezavisnosti, njihovi sveštenici u SSSR-u su proganjani i ubijani. U nezavisnoj Ukrajini nevelika (oko 10 odsto od svih vernika), ali uticajna Ukrajinska grkokatolička crkva uvek je bila stabilna podrška kursa države u Evropu i aktivni borac protiv susedne imperije. I dešava se neshvatljivo: kada je podrška u ratu običnom čoveku najpotrebnija, desi se okretanje leđa od strane duhovnog oca i verskog poglavara.

Povampirena Srednja Evropa

Zvuči nadrealno, ali države koje su srušile staljinizam i Sovjetski Savez, danas pomažu  novom totalitarnom sistemu i Putinovoj vladavini. Kao sovjetski sateliti, države Srednje Evrope su decenijama sanjale slobodu i demokratiju dok su im tenkovi po direktivi iz Moskve stajali na ulicama, a narod u dugim redovima patio ispred praznih radnji.

Tri decenije kasnije, potpuno se menjaju uloge, vrednosti i adresa oponiranja – srednjevropski populisti grade svoju politiku tvrde ruke na pobunama protiv „diktata“ Brisela.

Za Viktorom Orbanom krenuo je i nedavno po četvrti put imenovani premijer Slovačke Robert Fico, koji na antiratnoj kampanji i „miru“ sa Rusijom takođe gradi svoju politiku. Prema istraživanju javnog mnjenja, u jugoistočnoj Evropi Slovačka ima najjača proruska raspoloženja, a Fico je došao na vlast u kampanji obustave podrške u naoružavanju svog suseda. Kako je moguće obrisati kolektivno sećanje na ne tako davni kolononijalizam i invaziju 1968. godine?

Poljska od dolaska na vlast Kačinjskih i Partije prava i pravde postaje predvodnik istočnoevropskog oponiranja „centralizmu EU“. Politika i raspoloženja u Poljskoj prema Rusiji razlikuju se od slovačkih i mađarskih suseda, zbog okolnosti istorijskog arhineprijateljstva. Ali, zahvaljujući ruskoj propagandi i tu se slika menja.

Protesti prevoznika i poljoprivrednika koji već duže vreme traju na poljsko-ukrajinskoj granici uglavnom zbog agroprodukcije, imaju za cilj da pokažu kako je proevropska vlada Donalda Tuska nemoćna da reši taj problem. U stvari, to je deo šireg protesta zbog „Zelenog dogovora“ i politike Brisela, koji se direktno lomi na Ukrajincima i ratu u toj zemlji.

Miriti se, ili ratovati sa Rusijom?

Srednja Evropa se vidljivo povampirila nacionalističkim populizmom još od sirijske izbegličke krize i Putin drži veoma jaku kartu u rukama, koja može da odigra koliko u njegovu korist, toliko i protiv njega.

Procena je nemačke vlade da bi novi porazi Ukrajine i napredovanje ruske vojske izazvali novi talas ukrajinske izbegličke krize koji bi sa oko 10 miliona ljudi preplavio EU, a većina njih bi završila u Nemačkoj. U atmosferi zamora ratom u Ukrajini i jačanja evropske desnice, izbeglice bi dugoročno menjale politički landšaft svake od država članica EU.

Sa druge strane, ako Putin udari prejako, patnja civila u ratu i ukrajinske izbeglice bile bi ponovni alarm Zapada da nema zastoja i umora i da treba ponovo pomagati Ukrajini, finansijski i sa još modernijim naoružanjem koje su Nemačka i SAD vremenom obustavile.

Ono što je u početku zvučalo kao loše protumačene reči predsednika Francuske Emanuela Makrona u vezi slanja zapadne vojske u Ukrajinu, svakako treba tretirati kao novu opciju. A to je probni balon za novi i još žešći odgovor Zapada na Putinovu predizbornu ratnu ofanzivu u Ukrajini. SAD i većina evropskih država su protiv slanja, ali Litvanija i Poljska takvu mogućnost ne isključuju. Ako udarati, onda jako i pre useljenja Trampa u Belu kuću.

Dok Putin zna da ne sme dočekati izbore bez osvojenih novih ukrajinskih teritorija i ratnog plena, Zapad je ponovo podeljen, ovaj put da li se miriti, ili ratovati sa Rusijom? I kakav će biti konačni račun svega? Da su Putina zaustavili 2014. godine još na aneksiji Krima i konfliktu u Donbasu, totalni rat u Ukrajini ne bi sada bio toliko skup i izgledao beskrajno. Time je dilema Zapada veća, jer ako se Putina trajno ne zaustavi sada, sledeće ratovanje će, u svakom pogledu, biti daleko skuplje, duže i bolnije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.