Lideri EU slijede Titovu maksimu o ratu i miru

Evropska unije je proteklih desetak dana na svetskoj sceni izgledala u najmanju ruku kao raštimovani orkestar. Orkestar u kojem nema dirigenta, dok se prva i druga violina svađaju da li će da sviraju Radetzky marš ili Devetu Beethovenovu simfoniju. Orkestar u kojem se muzičari prepiru koliko glasno da vežbaju sviranje marša i da li će to razljutiti njihovog prvog suseda toliko da dođe i razbije im instrumente.

Štaviše, prepirke su uveliko izašle iz kocertne dvorane pa na očigled celog sveta pljušte optužbe za premali doprinos, kukavičluk i izdajništvo zajedničkih interesa. Kakav poklon za suseda, koji sve vreme i tvrdi da je orkestar raštimovan te da sve vreme radi protiv njega.

Međutim, nakon mesec dana intenzivnih medijskih prepucavanja, direktnih i indirektnih, vodeća tri muzičara evropskog orkestra su se okupila na jednom mestu da pokažu jedinstvo. I upravo je tako izgledao minulog petka izlazak pred novinare i snimatelje u Berlinu nemačkog kancelara Olafa Scholza, francuskog predsednika Emmanuela Macrona i poljskog premijera Donalda Tuska. Lideri takozvanog Weimarskog trougla iz sve snage su se potrudili da simobilički i gestovima pokažu evropsko jedinstvo, pre svega po pitanju evropske bezbednosti, pomaganju Ukrajini i odnosu prema Rusiji.

Doduše, Macronov polukiseli osmeh je ukazivao da je njemu malko neprijatno zbog usiljenog držanje za ruke sa Scholzom i Tuskom. Ali, zapravo evropska stručna ali i opšta javnost je zahtevala da njeni lideri pokažu da rat u Ukrajini nije zavadio članice EU, što bi posebnu radost donelo stanaru Kremlja.

A Vladimir Putin imao je proteklih meseci pregršt razloga za osmeh. Od toga da je odluka o daljoj američka finansijskoj i vojnoj pomoći Ukrajini zaglavljena u Kongresu SAD, preko Scholzovog odbijanja da Ukrajini pošalje rakete dalekog dometa Taurus, do na koncu svojevrsne francusko-nemačke svađe o slanju vojnika na ukrajinski front.

Zapravo sve što se događa je posledice toga da Evropa tek dve godine od početka ruske invazije na Ukrajinu suštinski shvata da je posthladnoratovski bezbednosni poredak u potpunosti urušen i da je počeo Drugi hladni rat. Iako neki tvrde da zapravo već živimo početak Trećeg svetskog rata, realnost je da je rat u Ukrajini zapravo posrednički, takozvani proxy rat u okviru Drugog hladnog rata koji je otvoreno počeo između Zapada i s druge strane Kine i Rusije.

Istini za volju, u medijima odavno zaboravljeni rat u Siriji je bio prvi klasičan posrednički rat u ovom hladnom ratu 21. veka, koji je EU većinski prepustila Americi iako je upravo sama osetila najveće posledice ovog sukoba, poput migrantske krize i terorističkih napada Islamske države. Ukrajinski rat ju je zabrinuo znatno više, ali on nije samo savremena verzija Vijetnamskog ili Korejskog rata već je značajan i zbog toga što je Evropa prvi put od pada Berlinskog zida suočena sa mogućnošću da Amerika neće pomno brinuti o njenoj bezbednosti.

Francusko-nemačke prepirke

I tek to evropsko otrežnjenje i shvatanje da Amerika možda neće braniti evropske članice NATO-a od eventualnog ruskog napada dovelo je do komešanja među liderima EU. Mogućnost da se Donald Trump vrati u Belu kuću, kao i njegove izjave da ne bi branio evropske države koje ne plate, podstakli su u Evropi do skoro nezamislive teme, poput sticanja evropskog nuklearnog strategijskog naoružanja.

Suočeni sa mogućim izmicanjem američkog nuklearnog kišobrana, evropski lideri krenuli su da brane svoje nacionalne interese ispucavanjem u javnost svojih ideja o tome šta bi trebalo EU da uradi, bez da su se prethodno uskladili i postigli bar minimumalni konsenzus oko toga. Upravo iz ovog soliranja došlo je do prepirki od kojih je nemačko-francuska privukla najviše pažnje.

Pod rafalnom paljbom kritika i pritisaka je već nedeljama nemački kancelar, koji odbija da isporuči Ukrajini rakete Taurus koje imaju domet od petsto kilometara. U nizu razloga za svoju odluku, Scholz je u jednom trenutku naveo da bi to podrazumevalo da i nemački vojnici odu u Ukrajinu te da on odbija svaku mogućnost da Nemačka ili NATO uđu u direktan sukob sa Rusijom, kao i da se nemačkim raketama eventualno gađa međunarodno priznata teritorija Rusije.

Kritičari su ga odmah optužili da je svojom izjavom zapravo otkrio da su Britanci i Francuzi na frontu i da pomažu Ukrajincima u navođenju francuskih raketa Scalp i britanskih Storm Shadow. A da stvar bude gora, Rusi su u eter pustili snimak presretnutog razgovora visokih nemačkih oficira u kojima oni raspravljaju o mogućnosti korišćenja Taurusa u Ukrajini, između ostalog, i za rušenje Krimskog mosta.

Za Moskvu je ovo bio dokaz da se Berlin sprema za rat protiv Rusije, a kritičarima Scholza argument protiv kancelara jer oficiri govore i da bi, nakon duže obuke, Ukrajinci mogli i bez njihove pomoći da upravljaju Taurusom.

I dok se Scholzu zamera da je svojim izjavama izdao saveznike, stručna javnost nije ni reč rekla na to što je potom poljski šef diplomatije Radoslav Sikorski rekao da su „vojnici NATO zemalja već u Ukrajini“ te da bi on „želeo da se zahvali tim zemljama što su preuzele taj rizik,“ te da „znaju one koje su“.

Dvostruki aršini se vide i prema tome što većina analitičara hvali transformaciju Macrona iz „goluba“, koji je na početku rata govorio da se ne sme insitirati na tome da Rusija mora da bude poražena, u „jastreba“ koji sada uporno ponavlja da ne bi trebalo isključiti slanje zapadnih vojnih trupa u Ukrajinu. Ova transformacija u ratnog vođu, kao i to što Macron sada ističe da se „Evropa očigledno suočava sa trenutkom kada će biti neophodno da ne bude kukavica“, prijaju ušima analitičarima koje kritikuju Scholza. Ali, svi oni vešto zaboravljaju da Macron sada puno i oštro priča, ali da malo radi po pitanju pomaganju Ukrajini da se izbori sa ruskom vojskom.

Nemačka je najveći pojedinačni evropski donator vojne i finansijske pomoći Ukrajini, dok je Francuska opredelila upola manje sredstava i to je uglavnom učinila u okviru pomoći koja zajednički daje EU.

Scholzov pacifizam

Simptomatično je i to što minulih dana Macron ističe da između njega i kancelara ne postoje strateške razlike, da imaju „bliska viđenja u pogledu ciljeva i situacije“ te da se samo razlikuje način na koji ih izražavaju. Ukoliko je to zaista iskreno rečeno, može se reći da zapravo oba lidera svojim izjavama nastoje da učvrste pozicije svojih stranaka, ali i da rat u Ukrajini dovedu što pre do obustave vatre.

Scholzov čvrst stav o Taurusu sagledava se i kao njegovo nastojanje da ovom vrstom „pacifizma“ pomogne svojoj Socijaldemokratskoj partiji da na ovogodišnjim evropskim izborima ali i pokrajinskim izborima u tri istočnonemačke pokrajine povrati podršku svojih nekadašnjih birača.

Međutim, u poslednje dve godine u dobrom delu nemačkih elita pacifizam se shvata kao greška. Pa tak bivši šef nemačke Savezne spoljnoobaveštajne službe (BND) August Hanning sada kaže da je pacifizam učinio Nemačku „ranjivom“ te da je ona „naivna“ i neophodno joj je da je realnost rada razbudi. Bivši šef BND-a kaže da „mnogi nisu shvatili da smo mi u sukobu sa Rusijom“ te da „ljudi zaziru od istine“.

„Rusija je u sukobu sa NATO-om, a Nemačka je, naravno, deo tog sukoba“, kaže Hanning dok istovremeno načelnik Generalštaba francuske vojske nastoji da umiri francuske poslanike zabrinute zbog Macronove ratobornosti i izjava pojedinih ministara da je „Rusija danas glavni neprijatelj Francuske“. Prvi čovek francuske vojske ističe da je „jasno je da nije reč o (pravom) ratu protiv Rusije“ već o hibridnom ratu koji Moskva vodi protiv Evrope.

Zapravo ova ratna psihoza, kao i Macronovo stavljanje Napoleonovog ratnog šešira na glavu, služi francuskom predsedniku, baš kao i Scholzu pacifizam, da pomogne svojoj stranci na predstojećim evropskim izborima. Naglo zaoštavanje Macronove retorike tumači se kao politički manevar da bi se skrenula pažnja sa unutrašnjih kriza, poput bunta poljoprednika, a da se istovremeno u javnosti ocrne glavni politički konkurenti. S jedne strane, da se istaknu veze desničarske stranke Marin le Pen sa Moskvom, a s druge strane da se osudi antiratna i nesvrstana pozicija levičarske stranke Jean-Luc Melenchona.

A suštinski i Scholz i Macron priželjkuju da Ukrajina i Rusija sednu za pregovarački sto pa makar to značilo i zamrzavanje konflikta, to jest de facto podelu Ukrajine na dva dela.

Jugoslovenska taktika EU

Istovremeno, proteklih nedelja se događa ono što je trebalo da učine lideri EU još pre dve godine kada su ruski tenkovi krenuli ka Kijevu. EU shvata da mora sama da se pobrine za svoju bezbednost te da Evropljani, kako je nedavno istakao jedan od uticajnih poslanika Macronove stranke, „ne mogu svake četiri godine da bacaju novčić“ pred američke predsedničke izbore i da se „nadaju da će birači u Michiganu glasati u pravom pravcu“.

„Jedina stvar koju možemo da uradimo je investiramo masovno u našu sopstvenu bezbednost, a ne da se samo nadamo da će birači u Michiganu napraviti izbor koji mi preferiramo“, rekao je Benjamin Haddad, koji je na čelu parlamentarnu grupe francusko-ukrajinskog prijateljstva.

Zapravo Evropska unija je danas prihvatila nekadašnju maksimu Josipa Broza Tita iz vremena Hladnog rata da „živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra izbiti rat“.

Ova jugoslovenska strategija se može pročitati i iz reči predsednika Evropskog saveta Charles Michela, koji je poručio da „ako hoćemo mir, moramo da se pripremimo za rat“. On je istakao da Evropa „mora da bude odbrambeno spremna i da se prebaci na režim ’ratne ekonomije’“.

U sličnom tonu je bio i nedavni govor visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Josepha Borellla da „skoro sve evropske prestonice pomno rade na scenariju skoro neizbežne mogućnosti veoma razornog konvencionalnog rata u Evropi“. On je dodao da se „svi, naravno, nadaju da se to ipak neće dogoditi, ali su se Evropljani digli na uzbunu“ zato što su u igri njihovi životni interesi.

A „dizanje na uzbunu“ i prebacivanje „na režim ratne ekonomije“ vidi se i u novoj strategiji Evropske komisije za evropsku odbrambenu industriju, koji bi trebalo da upumpa ogroman novac oružarima.

Dublja rasprava o tome šta će se desiti sa karakterom EU kao mirnodopskog projekta zasad se ne vodi, budući da je ulivanje građanima EU straha od rata postalo nikad veće. Evropski premijeri i ministri odbrane se bezmalo utrkuju u procenama da li bi „Vladimir Putin jednog dana mogao čak da napadne neku NATO zemlju“, da li će to biti za tri, pet ili osam godina, kao da li je, na primer u Nemačkoj, „bila greška što je ukinut obavezni vojni rok“.

Nemci pripremaju i decu za rat

Ova predratna atmosfera se već dve godine postepeno konstruiše i u civilnom životu tako što su sve češće vežbe kompanija i insitucija u Nemačkoj, Austriji i širom EU za potpuni nestanak struje i interneta u dužem periodu.

Stepenik više u ovoj atmosferi postignut je kada su roditelji školske dece u Nemačkoj od škola dobili formulare u kojima su morali da popune odobrenja ko može da pokupi njihovu decu iz škole u slučaju da dođe do potpunog nestanka struje, interneta, telefonskih veza i saobraćaja. Štaviše, kao deo ovog školskog „kriznog menadžmenta“, roditelji su davali i saglasnost da li nadležni u školi u slučaju „vanrednih okolnosti“ smeju deci da daju „dvopek i pirinčane pločice koji su pripremljeni za hitne okolnosti“. Drugim rečima, škole imaju već spremnu užinu u slučaju rata.

A priča o ratu i naoružavanju Ukrajine nemačkim raketama uvukla se i u dečiji program nemačkog javnog medijskog servisa ZDF. Iako je dečji program ZDF-a pre dve godine na temu rata u Ukrajini intervjuisao i samog kancelara koji je objašnjavao da se „deca brinu i da deca imaju pravo da sa njima razgovara kancelar“, sada se on našao na udaru dečjeg programa.

Emisija vesti za decu, pod imenom „Logo“, emitovala je na TikToku i drugim društvenim mrežama video u kojem o Scholozovom odbijanju da isporuči rakete dalekog dometa Ukrajini razgovaraju rakete Taurus (koji predstavlja Nemačku), Storm Shadow (Velika Britanija), Scalp (Francuska) kao i borbeni tenk Leopard 2, koji iz nepoznatog razloga predstavlja Poljsku iako je nemačke proizvodnje.

U ovom video-kilipu koji je trebalo da bude šaljiv, Taurus se žali što Scholz neće da ga isporuči jer ne želi da se njima gađanju ciljevi u Rusiji. A na to ga druge rakete i tenk zadirkuju i na kraju ironično pitaju „a šta Rusija radi već dve godine“.

Ovakva trivijalizacija ratnih razaranja i politizacija dečjeg programa zgranuli su čak i one koji uobičajeno brane javni medijski servis od kritika. Međutim, pojedini političari u ovome očigledno nisu videli ništa sporno, budući da je ovih dana nemačka savezna ministarka obrazovanja Bettina Stark-Watzinger čak pozvala da deca u školi imaju predavanja o ratu i da se u lekcije u ratu i civilnoj zaštiti uključe i pripradnici nemačke vojske. Prema njenim rečima, cilj je „da se pojača naša otpornost“.

Podrška za ovakvu ideju stigla je i od prvog čoveka Udruženja učitelja koji smatra da „rat u Ukrajini stvara svest od vojnoj pretnji koja mora biti tretirana i u školi“ te da je deci neophodna „politička edukacija o ratu u Ukrajini i da se mora učiti o situaciji panevropske, čak i globalne pretnje“.

I dok kritičari ukazuju ministarki i učiteljima da bi bolje bilo da se usmere na rešavanje problema da su nemački đaci sve lošiji na PISA testovima, uvođenje civilne zaštite i svojevrsne vojne obuke u nemačke škole mnoge je podsetio na vreme Istočne i Zapadne Nemačke.

Bivša komunistička DDR je redovno vodila đake u kasarne gde su dečaci vežbali da bacaju ručne bome i trče pod gas-maskama, dok su devojčice obučavane da pružaju prvu pomoć i zbrinjavaju povređene. Stariji Nemci su se setili da su i u Zapadnoj Nemačkoj pedesetih godina postojale vežbe u slučaju nuklearnog udara u kojima je vežbano da deca u vrtićima i školama traže zaklon ispod stolova.

Čak i ako se ova vrsta obuke ne vrati u nemačke škole, ministarkini predlozi zapravo najbolje dokazuju da nemački i evropski političari zapravo na posredan način priznaju da je Evropa ponovo u hladnom ratu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.