Srbija bez saveznika u svom ‘pohodu’

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je mnogo toga naučio od Slobodana Miloševića, ali jednu veoma bitnu i važnu stvar nije – u bitke se ne ide bez saveznika. On saveznike nema, bez obzira na njegovo oslanjanje na Rusiju i Kinu. Mnogo toga je, za razliku od Miloševića, dao milom, ali zato mnogo mirnije vlada.

On svakako može da računa na Rusiju i Kinu u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i na njihov veto, ali to je sve. Rusija i Kina su isuviše daleko da bi, i da hoće, mogle da pošalju neku konkretniju pomoć. Ostatak razvijenog sveta, bez obzira na postojanje BRICS-a, i dalje nije blagonaklon, naročito prema Rusiji zbog rata u Ukrajini.

Poput Miloševića, i Vučić je u zavadi sa velikim delom sveta, naročito onom moćnijom stranom. Mesecima unazad najpogrdnijim rečima vređa predstavnike tih zemalja, govori sa gađenjem o tim državama, a kada se susretne sa njihovim čelnicima biva manji od makovog zrna. Tako je bilo i prilikom poslednjeg susreta sa predsednikom Francuske, Emanuelom Makronom. Rekao je da je to bio prijateljski susret, a dva dana kasnije se obrušio na Francusku kao jednu od zemalja kosponzora predložene rezolucije o genocidu u Srebrenici.

Neprijatelji i saveznici su zapravo isti

Vučić je “u ratu” sa Zapadom i to je sasvim jasno njegovom biračkom telu. Oni što tim biračima nije jasno, jeste Vučićeva servilnost prema tim istim “neprijateljima” – od koje građani nemaju ništa, ali on ima. To je mogućnost da spokojno vlada Srbijom onako kako on to želi jer “neprijateljima” sve isporuči kada to treba.

I na te saveznike Vučić računa kada je u pitanju opstanak na vlasti. Apsurdno je što ispada da su mu “neprijatelji” i “saveznici” izgleda isti. Ne treba njemu saveznici zarad Srbije, već da bi i dalje mogao da gospodari Srbijom. Neće on da udari ni na NATO, ni na svoje okruženje. Voleo bi on, jer bi mu to bio nepresušni izvor za rodoljubive parole, ali ne da ne sme, već zna da bi doživeo takav blitzkrieg da medijske kuće ne bi ni stigle da izveste o onome šta se desilo.

Nedavno je rekao da će se politički boriti protiv namere “velikih” da Srbiju proglase genocidnom. U ovoj rečenici se krije sva njegova pokvarenost, ali i radikalska zavisnost. Niko Srbiju ne proglašava genocidnom državom. U predlogu te rezolucije nigde se ne pominje Srbija, Srbi, Republika Srpska. Ni reč, ni slovo. Sve to, međutim, njega ne sprečava da laže sopstveni narod da poziv na obeležavanje 11. jula i sećanje na ono što se desilo u Srebrenici 1995. godine, predstavlja “ranu na duši srpskog naroda”.

Sam protiv svih

Kakvi su saveznici potrebni Vučiću da bi stopirao ovakvu rezoluciju? On traži da “slobodarski svet”, naročito “probuđeni Jug” glasa protiv poziva na obeležavanje dana sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Koliko je to iluzorno, pa ako hoćete i neljudski.

Postoje države, poput Mađarske, u koju se Vučić kune, koja će glasati protiv. A, premijer te države je uradio ono što najveći protivnici Srbije i mrzitelji, kako ih Vučić naziva, nikada nisu uradili. Viktor Orban stalno nosi šal neke velike Mađarske u kojoj se nalazi i dobar deo Vojvodine. To Vučiću ne smeta, ne smeta ni srpskim Zavetnicima kojima smeta Selma Bajrami kada rukama pokaže simbol Albanije.

Vučić ima mnogo nevidljivih “neprijatelja”. Retko kada o njima govori tako što ih imenuje. Valja se samo setiti kraja prošle godine kada je pompezno najavio da će objaviti “pisanije” o direktnom učešću jedne zemlje u izborni proces u Srbiji. Rekao je da će se iz toga jasno videti šta je bio cilj te zemlje. Sve je to trebalo da obelodani još uoči ili posle Božića, 7. januara. Evo nas uveliko u aprilu meseci i biće da je predsednik Srbije zaboravio i ovu izrečenu pretnju.

Nevidljivi neprijatelji, ali i prijatelji

Poput neprijatelja, i prijatelji su mu nevidljivi. Očekuje da će mu se u njegovoj pravednoj borbi uključiti i prijateljske zemlje iz regiona. Ima li ih, izuzev Mađarske? Teško. Severna Makedonija se već pozitivno izjasnila o predlogu rezolucije. Crna Gora u najboljem slučaju može da bude uzdržana. Hrvatska ni u bajci neće podržati Srbiju naspram Srebrenice. Bugarska i Rumunija možda, mada i one imaju svoje državne interese koje teško da je bilo koja spremna zbog Srbije da ugrozi. To je to što se tiče suseda.

Vučić je majstor da poraze prikazuje kao pobede. Za tako nešto mu nisu potrebni saveznici, već mediji koje u ogromnoj većini drži pod kontrolom. Zna i on sam da nema sa kim, niti protiv koga. Sve mu to, međutim, dobro dođe za unutrašnju politiku. Tim velikim pričama maskira svakodnevne probleme sa kojima građani Srbije žive.

Zahvaljujući njemu, Srbija doživljava deja vu devedesetih godina. Isti su neprijatelji, isti je narativ, čak su i “prijatelji” slični. Raspored snaga je, međutim, bitno drugačiji. Manevarski prostor mu je mnogo manji i sveden je na Srbiju bez Kosova. Neko bi rekao – dovoljno i toliko za veliki belaj.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.