Indija kao Titova Jugoslavija na steroidima

Najmnogoljudnija demokratija na svetu započela je pre desetak dana glasanje na najvećim izborima na svetu, jer će u sedam faza u toku 44 dana oko 970 miliona ljudi imati pravo da glasaju za svoje predstavnike. Ali, izbori za donji dom indijskog parlamenta izazivaju povećano interesovanje sveta, ne zbog rekordne veličine, već zbog toga što je Indija proteklih godina krenula vrtoglavom brzinom da raste u supersilu. Osim toga, očekuje se da premijer Narendra Modi osvoji reizbor čime bi osvojio treći uzastopni mandat i vladao bar 15 godina što nije zabeleženo od vremena Jawaharlal Nehrua i Indire Gandhi.

A Modijeva politika, nove geopolitičke okolnosti, kao i ekonomski, demografski i obrazovni bum, doprinose tome da više niko od zapadnih analitičara ne tvrdi da Indija nikad neće postati „nova Kina“. Naprotiv, sada i londonski Financial Times prognozira da će ova zemlja za najviše tri godine postati treća najveća ekonomija na svetu, pretekavši Nemačku i Japan. Goldman Sachs ide i dalje pa predviđa da će do 2075. godine Indija postati druga po veličini svetska ekonomija tako što preteći, ne samo Nemačku i Japan, već i Sjedinjene Američke Države (SAD).

I to će predstavljati popriličan uspeh uzimajući u obzir da Indiju i dalje muči nejednak razvoj, siromaštvo velikog dela stanovništva, teritorijalni sporovi s Pakistanom i Kinom, separatistički pokreti, ali i njena sopstvena kompleksnost. A ta kompleksnost je nacionalna, obrazovna, ekonomska, kastinska, kao i jezička, budući da je to zemlja sa 1,4 milijarde stanovnika u kojoj je u službenoj upotrebi 22 jezika a govori se njih oko 140. Pri čemu opstaje da bude funkcionalna demokratija.

Istovremeno, geopolitički značaj Indije je dramatično porastao izbijanjem svojevrsnog drugog hladnog rata između SAD i, s druge strane, Kine uz pomoć Rusije. Najednom, obe strane pokušavaju da šarmiraju i na svoju stranu privuku Nju Delhi pa čak jedan od vodećih nemačkih stručnjaka za Indiju Heribert Dieter tvrdi da „ko osvoji Indiju, pobedio je u ovom gepolitičkom sukobu“.

Ekonomski bum

Sve te okolnosti kao i prošlogodišnji ekonomski rast od bezmalo 8 odsto predstavljaju vetar u leđa Modijevom nastojanju da bude reizabran. Međunarodni monetarni fond (MMF) predviđa ove godina rast od skoro 7 odsto i sledećih nekoliko godina od po 6,5 što Indiju svrstava u najbrže rastućuju privredu među 13 najvećih na svetu.

Modi često insistira da su za Indiju najvažnija tri faktora: demografija, demokratija i diverzitet. Ali, tajna Modijeve uspešne ekonomske politike suštinski počiva na ukrštanju nekoliko faktora, koji poseban uspeh ostvaruju time što leže na dva temelja.

Prvi temelj je što Indija koristi iskustvo koje Kina prošla protekle tri decenije svog vrtoglavog rasta i razvoja, bazirajući se na ogromnoj demografiji, investicijama u infrastrukturu i privlačenje stranih invstitora koji su doneli know-how. Baš kao i Kina pre tridesetak godina, Indija je ušla u ogromnu transformaciju sopstvene infrastrukture, ulažući milijarde dolara na izgradnju puteva, železničkih pruga, luka, aerodroma, strujnih dalekovoda, vodovodne i kanalizicione mreže. Ali to prati i masovno ulaganje u digitalnu infrastrukturu, to jest dostupnost interneta stanovništvu i privredi, što sveukupno ima višestruki efekat jer ne samo što podstiče ekonomski rast, već privlači i investitore.

Drugi temelj je to što se Indija ne usteže da koristi trenutna geopolitička trvenja u svoju korist. Baš kao što je Titova Jugoslavija kroz nesvrstanost nastojala da bude most između dva sveta, koristeći iz oba sveta ono što joj odgovara. Samo što je Indija danas kao Titova Jugoslavija na steroidima, budući da geopolitičko balansiranje prati i velika geoekonomska igra koju ne čine, kao u slučaju SFRJ, sao rusko naoružanje i zapadni krediti. Indija je mnogo veći igrač koji zarađuje, kako na zapadnim sankcijama na rusku naftu, tako i na zapadnim nastojanjima da se oslobode zavisnosti od kineskih sirovina, proizvodnih kapaciteta i tržišta.

Kada se velike investicije u infrastrukturu i geopolitičko pozicioniranje ukrste sa porastom  kupovne moći potrošača, intenziviranjem inovacija, poboljšanim pristupom finansijama, ekonomskim reformama, rastućim značajem dijaspore, kao i snažnim potencijalom za rast zahvaljujući prosečnoj starosti populacije od tek 29 godina, šanse za postizanje snažnog uspeha u narednim godinama i decenijama su ogromne.

Štaviše, promene se primećuju već i u poslednjih 10 godina Modijeve vlasti kada je srednja klasa u Indiji porasla sa 300 na 540 miliona ljudi, dok se viša klasa utrostručila sa 30 na 90 miliona ljudi.

Alternativa Kini

To što se zahuktao hladni rat između SAD i Kine najviše ide na ruku Indiji. Ona je sagledana kao glavna alternativa Kini, kada zapadne vlade i multinacionalne kompanije razmatraju kako izbaciti Peking iz lanaca nabavke, proizvodnje i dopremanja sirovina i roba.

Od potrage za alternativom Kini imao je koristi i Japan, ali ova zemlja Dalekog istoka je i dalje u recesiji i nema indijske potencijale. U situaciji u kojoj je Kina „zabranjena“ jer Vašington nastoji da ograniči ekonomsku, vojnu i geopolitičku moć Pekinga, Indija je prirodna zamena. Naprosto, ne postoji nijedna druga zemlja takvih demografskih razmera, ekonomskih potencijala i geografske pozicije.

Zbog toga, zapadni analitičari isključivo porede Indiju sa Kinom. Pa tako svi gledaju to što MMF očekuje rast Indije od 6,5 odsto sledeće godine u poređenju sa 4,6 odsto u Kini, ističući pritom da je optimizam u najmnogoljudnijoj naciji na svetu u oštroj suprotnosti sa raspoloženjem u Kini koja se suočava sa nekoliko ekonomskih izazova, kao što je beg kapitala.

A beg je često usmeren ka Nju Delhiju što se vidi i po tome koliko se često najbogatiji ljudi na svetu susreću sa Modijem. Medijski jedan od najatraktivnijih je bio susret sa osnivačem „Tesle“ Elonom Muskom, koji je istakao da je Modiju „zaista stalo do Indije jer nas gura da napravimo značajna ulaganja u Indiju što i nameravamo da uradimo“.

Američki proizvođač automobila „Tesla“ je, kao i svaka druga zapadna kompanija, otišao u Kinu zbog jeftine proizvodnje i sna o ogromnom tržištu. Ali, Kinezi su „Teslinu“ tehnologiju distribuirali raznim državnim kompanijama tako da su sada one počele da nadmašuju „Teslu“. Sve to je stara i već dobro poznata priča, koju su proživeli i nemački auto-giganti.

Pa je tako kineski auto-gigant BYD prošle godine izgurao „Teslu“ sa trona najvećeg svetskog proizvođača električnih automobila. Ali Musk se ne predaje te razmatra da u Indiji uloži dve do tri milijarde dolara u novu fabriku, nakon što je sa indijskom vladom dogovoreno smanjenje uvoznih carina za proizvođače električnih vozila.

Ukoliko Musk zaista ovih dana dovede „Teslu“ u Indiju – budući da se takva objava očekuje – to bi predstavljalo veliki politički podsticaj za Modija uspred izbornog procesa. Osim toga, to bi bio i podsticaj Modijevim očiglednim naporima da Indija zameni Kinu kao svetskog proizvođača i snabdevača, što se vidi i u tome da je indijska vlada dala zeleno svetlo kompanijama Tata Group i CG Pover za izgradnju tri fabrike poluprovodnika u vrednosti od 15,2 milijarde dolara. Time što želi da do 2026. njeno tržište čipova dosegne razmere od 63 milijarde dolara, Indija zapravo kreće u takmičenje, ne samo sa Kinom, već i sa Tajvanom.

Novi trgovački koridor

I dok je Nju Delhi  krenuo i u svemirsku trku pokenuvši prvi indijski kosmički program koji će u svemir poslati ljude, na Zemlji zadovoljno se smeši jer Amerikanci iz sve snage žele da se realizuju planovi o Koridoru IMEC. To bi trebalo da bude nova trgovačka ruta koja će ići od Indije preko Bliskog istoka do Evrope. Iako rat u Gazi dovodi u pitanje izvodljivost i održivost ovog ekonomsko-trgovačkog koridora, Evropljani i arapske zemlje su izuzetno zainteresovane za njegovu realizaciju.

Dok je za SAD ovaj koridor pre svega instrument da se bori protiv kineskog uticaja i njenog projekta „Pojas i put“, za Evropljane bi realizacija ovog koridora značila mogućnost da se evropska ekonomska stabilnost ojača i uvećaju opcije za trgovinsku diversifikaciju. U međuvremenu, zemlje Evropske asocijacije o slobodnoj trgovini (EFTA) – Švajcarska, Island, Norveška i Lihtenštajn – su sa Indijom potpisale trgovinski sporazum na osnovu kojeg nameravaju da u narednih 15 godina ulože 100 milijardi dolara u Indiju, dok će Nju Delhi smanjiti carine na uvoz robe iz zemalja EFTA. Ovaj sporazum bi trebalo da u Indiji otvori milion radnih mesta, a deo je Modijevog obećanja da će od Indije, koja je zemlja niže srednjih primanja, do 2047. napraviti industrijski razvijenu zemlju.

Osim toga, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati takođe svesrdno podržavaju IMEC kao deo njihovih napora da Zaliv postane most između Istoka i Zapada. A koliko ovi interesi zalivskih zemalja pozitivno utiče i na indijske interese svedoči i nedavno zajedničko saopštenje Saudijske Arabije i Pakistana, koji odavno ima teritorijalni konflikt sa Indijom.

U zajedničkoj izjavi Riyadha i Islamabada naglašava se „važnost dijaloga između Pakistana i Indije za rešavanje otvorenih pitanja između dve zemlje, posebno spora oko Jammua i Kashmira“, pri čemu se ne pominje rezolucija Saveta bezbednost o Kashmiru što je uobičajeni pakistanski argument, već se poziva na bilateralno rešavanje pitanja, što je bliže indijskoj retorici.

Drugim rečima, Sadijska Arabija je očigledno spremna da pritisne Pakistan da što pre normalizuje odnose sa Indijom. Ali, i Pakistan izgleda vidi svoj interes da se približi pozicijama Nju Delhija.

Naftna romansa sa Rusijom

Koliko je Zapadu stalo da Indija bude deo njegovog zaokruženog ekonomskog sveta možda najbolje svedoči to što se niko previše ne ljuti zbog očigledne naftne „romanse“ između Nju Delhija i Moskve. Prema poslednjim podacima, skoro 37 odsto ukupnog ruskog izvoza nafte ide u Indiju i to je 90 miliona tona „crnog zlata“, a budući da taj uvoz konstantno raste, procene su da će u narednih pet godina taj iznos biti između 100 i 120 miliona tona. Istovremeno, Indijci vrlo uspešno obaraju Rusima cenu po kojoj kupuju naftu tipa Ural.

Za Zapad ali i mnoge druge države, pristup indijskom rastućem tržištu postao je važniji od svega, jer ga vide kao jednog od važnih generatora i sopstvenog privrednog rasta. Pa tako su spremni da zažmure, ne samo na Modijevu saradnju sa Rusijom, već i na njegovu politiku na domaćem terenu gde posmatraći ukazuju na „eroziju demokratije“.

Doduše, obrazvani i mladi Indijci sve više podržavaju Modija, tvrdeći da se on razlikuje od drugih populističkih lidera te da dobro predstavlja Hinduse bez obzira kojoj kasti pripadaju. Birači u Indiji vide Modijevu spolju politiku kao „nacionalističku, ali pragmatičnu“ i sviđa im se jer prkosi liberalnim zapadnim institucijama i liderima.

S druge strane, kritičari ukazuju da bi treći Modijev mandat bio pretnja demokratiji. Modi nastoji da realizuju ideološki projekat spajanja hinduističkog nacionalizma sa industrijalizacijom, po ugledu na svojevrsni model Japana, koji je u industrijskom smislu moderan, ali u kulturnom smislu „svoj“. Kritičari ukazuju na opasnosti jer se u multunacionalnj i multireligioznoj Indiji zapravo pokušava izjednačiti indijski identitet sa hinduizmom. Opozicija tvrdi da se u tome stvaraju jake verske podele, da se hapse opoziconi političari, a štampa zastrašuje.

Međutim, SAD i EU su poprilično tihe na ove primedbe. Sasvim je jasno da to velikim delom posledica „drugog hladnog rata“ u kojem Amerikanci u Indiji vide regionalnu protivtežu kineskoj dominaciji. Zbog toga Vašington se ne buni mnogo zbog toga što je Indija neutralna prema ratu u Ukrajini i odbija sankcije protiv Rusije. Naprosto, dovoljno im je da Nju Delhi ostane neutralan i da u očekivanim posredničkim sukobima na Pacifiku ne pritekne u pomoć američkim protivnicima, to jest Kini i kineskim prijateljima. Sama neutralnost Indije bila bi shvaćena kao američka geopolitička pobeda.

Modi, s druge strane, nastoji da iskoristi indijsku idealnu trojku pozitivne demografije, regionalnog geopolitičkog uticaja i rastućeg geoekonomskog značaja da odigra na kartu nesvrstanosti između dva sveta – proameričkog i prokineskog.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.