U iščašenom prostoru i vremenu

Piše: Svetlana Slapšak

Izvesno je da od svake nove države u Evropskoj uniji zahtevaju više od prethodnih, a isto je tako izvesno da svaka nova država dobija manje nego prethodna: od primanja Grčke početkom osamdesetih godina prošlog veka, na osnovu simboličkih vrednosti i bez ispitivanja stanja ljudskih prava ili ekonomije, pa sve do današnjeg “muljanja” sa Turskom.

Nije daleko ni pomisao da ulazak u EU nije više onaj sanjani državni projekt kakav je, recimo, bio za deset zemalja bivšeg socijalističkog bloka – utoliko više što su te zemlje doživele krizu ranije, posebno u obliku raspada socijalnog sistema, a da od demokratije nisu pridobile mnogo.

Pravo pitanje je da li je danas razočaranje sa očajanjem veće unutar EU-a ili izvan i da li se tipovi razočaranja i očajanja unutar i izvan uopšte razlikuju? U osnovnom registru razlikuju se koliko i pasoši koje imamo…

Hrvatska je, naravno, morala ući u EU, jer je to priznanje državi i ostvarenje osnovnog prava građana na mobilnost. Šta sve hrvatska politika donosi kao “prtljag” nešto je sasvim drugo.

Treba razlikovati ono što hrvatska politika želi da iskoristi kao unutarnji adut iz EU-a i ono veoma malo što misli da promoviše i upotrebi u evropskoj areni interesa u EU.

Ogroman raskorak je između realnog planiranja i vođenja evropske politike i zanimanja i znanja hrvatskih građana – bojati se da su njihove potrebe jako nisko na agendama onih iz Hrvatske koji će raditi u Briselu.

Građani Hrvatske moraju znati kojim institucijama u Evropi se uopšte vredi obraćati i zašto: Sud u Strazburu na toj listi stoji visoko.

EU vodi nepromišljenu fiskalnu politiku, daje moć samo moćnima, sve manje vodi brigu o tzv. demokratiji, služi interesima papirnog kapitala više nego svojim građanima, uništava evropsku misao.

Sve više od toga je u ovome vremenu nerealno očekivanje. EU vodi nepromišljenu fiskalnu politiku, daje moć samo moćnima, sve manje vodi brigu o tzv. demokratiji (primer grčke državne televizije), služi interesima papirnog kapitala više nego svojim građanima, uništava evropsku misao.

U toj situaciji bi za Sloveniju i Hrvatsku bilo, pre svega, važno da uspostave međusobne solidarne odnose unutar EU-a. Ono što tim odnosima može ozbiljno da škodi jesu uskogrudost i manipulisanje iz redova političkih elita, da o diskurzivnim manipulacijama (nacionalizam, teritorijalna pitanja) i ne govorim.

Ne treba posebno isticati da će upravo te mogućnosti privući najgluplje i najpokvarenije u političkim elitama na obe strane, ukaže li se i minimalna šansa profitiranja, stranačkog ili ličnog. Ne mislim samo na političku korist, nego na već potvrđene načine zarađivanja na eksploatisanju imaginarnih pograničnih problema.

Ljuštenje slojeva

Ukidanje granica i mogućnosti saradnje su unutar EU-a nešto malo drugačije polje, i to treba da iskoriste pre svega nepolitičke ne-elite. Evropa, bar nominalno, nudi velike interpretativne mogućnosti i razvoj evropske mislenosti, koje realna evropska politika uporno poništava.

Treba mnogo strpljenja da se slojevi značenja “oljušte” i da građani na neprivilegovanim društvenim položajima dođu do pristupa ne samo evropskim sredstvima, nego i evropskim mogućnostima. To zahteva velike sposobnosti i obim rada za koji nove članice po pravilu nisu vaspitavale svoje građane…

Ono što gasi nadu u veliki uspeh svakog ovakvog građanskog poduhvata jeste upravo očajna medijska vizija ulaska Hrvatske: kada ovih dana gledate hrvatske televizije, imate utisak da ste u nekom iščašenom prostoru/vremenu koji nema nikakve veze sa aktualnim svetom.

Pri tome još uvek razlikujem evroskepticizam, koji može biti samo opterećujući nanos negativnih emocija i haotičnih nacionalističkih snova, i evrokriticizam, koji pokušava da spase što se spasti može od evropske zamisli u evropskim praksama.

U evrokriticizmu je duboko usidreno uverenje da se poverenje u evropske vrednosti može vratiti samo temeljnim promenama socijalne politike, koje bi htela i mogla da izvede samo potpuno drugačija politička struktura.

Kada ovih dana gledate hrvatske televizije, imate utisak da ste u nekom iščašenom prostoru/vremenu koji nema nikakve veze sa aktualnim svetom.

Postavimo, možda utopijski, određene prednosti Hrvatske u evropskom prostoru – pre svega pred Slovenijom. U sistematskom propadanju i preuzimanju nacionalnih kompanija (civilno vazduhoplovstvo, železnice, telefonija) Hrvatska može preuzeti avionski prevoz u regionu, jer ima više relativno novih aviona od drugih.

Na planu turizma morala bi se opredeliti za veoma specifičnu populaciju (Hrvatskoj verni Slovenci i Srednja Evropa) i veoma specifično tematsko opredeljenje u kojem neće morati da trpi konkurenciju neverovatno pojeftinjene Grčke, sa dugotrajnim kapitalističkim senzibilitetom za te stvari.

Nije li Anthony Bourdain, putujući svetski TV degustator, u Hrvatskoj prvi i jedini put pao sa stolice od iscrpljenosti posle bogatog jela i pića?  Već to bi mogla biti osnova za dobru turističku reklamnu kampanju…

Stepenovanje bezobzirnosti

Internacionalizacija i nastup na međunarodnom tržištu obrazovanja je verovatno prevelik zalogaj. Što se zdravstvenog turizma tiče, tu je još uvek nešto mogućnosti, premda su ostale post-socijalističke zemlje veoma konkurentne u tome području.

Niša koju treba ispuniti u novim evropskim društvima jeste servisna solidarnost (starci, nezaposlena omladina, deprivilegovana deca, osiromašeni, gladni, bolesni). Umesto da upravo to donesu nove zemlje sa socijalističkim pedigreom i svojom ogromnom bazom socijalnih ustanova, EU se potrudila da od tih zemalja što pre načini kratkotrajno upotrebljive kolonije, a zatim “đubrišne” države, čiju sudbinu upravo ovim terminom određuju američke agencije koje niko nije delegirao za taj posao – određivanje sudbine miliona ljudi.

Sada je sigurno kasno da Hrvatska povede upravo takvu inicijativu, čak i kada bi uopšte postojala ideja i za njom volja… Što se ostalih domena proizvodnje tiče, veća je verovatnoća da će lobiji iz EU-a pokušati da uguše mogućne izvore profita i konkurencije, nego da će posebno ulagati.

Veze su toliko isprepletane da bi čak i dobro isplanirana destrukcija teško uspela između Hrvatske i Slovenije, u nedavnoj prošlosti ipak najmanje posvađane.

Hrvatska danas izvesno najčešće zamišlja Sloveniju kao nešto što treba “preskočiti” pri ulasku u Evropu, ne kao prva vrata koja u Evropi treba otvoriti. Na slovenačkoj strani negativno stereotipiziranje nije manje.

No veze, su toliko isprepletene da bi čak i dobro isplanirana destrukcija teško uspela između ove dve zemlje, u nedavnoj prošlosti ipak najmanje posvađane.

Skoro da se tu ne može zaobići pominjanje Mercatora, no, to se događa na nivou koji je daleko od državne i nacionalne osetljivosti. U pitanju je samo stepenovanje kapitalističke bezobzirnosti razvijene u državama koje su, umesto društvu, pomagale pljačkaškim i kradljivim pojedincima. Njih bi društveno ugroženi preko svih granica morali pokušati uništiti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera