Predrasude o razlikama na Balkanu treba mijenjati

Putujuća izložba fotografija posvećena postosmanskom nasleđu našla se u Ankari, Beogradu, Istanbulu i Sarajevu. Izložba naslovljena “Gradovi u pokretu – postosmansko nasleđe” kroz bogatu foto-građu sačinjenu od 200 pažljivo odabranih i digitalno obrađenih fotografija, sugeriše na koji način je stvaran moderan građanin, uz pomoć masovnih sportskih manifestacija, novih trendova u odevanju i ponašanju. I kako je tekao razvoj novih država nastalih na ostacima Osmanskog carstva ’20-tih i ’30-tih godine prošlog veka. Pošto fotografije nisu potpisane, izložba je koncepcijski postavljena kao zagonetka koja posetioce stavlja u nedoumicu o kojem od četiri grada je reč. Time je naglašena teza da oni imaju mnogo više zajedničkog nego što se pretpostavlja o čemu smo razgovarali sa autorkom koncepta Natašom Mišković, profesorkom bliskoistočnih studija na Univerzitetu u Bazelu.

• Ova nesvakidašnje teorijsko i vizuelno istraživanje je deo šireg istraživačkog projekta koji radite sa velikim timom. Međutim, u pitanju su i vaša lična interesovanja budući da ste doktorirali sa istraživanjem koje se ticalo osmanskih uticaja na Balkanu, a u fokusu je bio Beograd.

– Ovom projektu je prethodila, barem petnaestak godina unazad, moja disertacija koja se bavila Beogradom 19. veka. Ona je bila objavljena na srpskom jeziku 2010. u Muzeju grada Beograda pod nazivom Bazari i bulevari: svet života u Beogradu 19. veka. Tamo mi je bilo cilj da istražujem kako je od osmanske kasabe, što je Beograd tada bio, nastala prestonica Kneževine Srbije. I to sam istraživala kroz lične priče, dnevnike, korespondenciju, ali i kroz izvore iz policijskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova Kneževine Srbije – odnosno kako su stanovnici Beograda prošli kroz taj 19. vek, kako se stvaralo beogradsko društvo i kako je izgledalo sve do početka Prvog svetskog rata. A zbog razumevanja konteksta treba reći da sam se i nakon toga bavila socijalističkom Jugoslavijom kroz Pokret nesvrstanih što je obuhvatalo celi region. Htela sam da istražujem šta je tu nasleđe osmanskog doba i koje su to veze koje ovo područje ima sa islamskim prostorom. Sa ovim projektom sada koji je veliki istraživački projekat pod imenom “Vizuelni pristup istraživanju svakodnevnice u turskim i jugoslovenskim gradovima” vraćam se na taj svet života koji me je interesovao još na početku svega. Samo što je ovo sada period između dva rata, i ja praktično ovim povezujem prvo i drugo istraživanje.

• Opredelili ste se za uporednu analizu Ankare, Beograda, Sarajeva i Istanbula. Zbog čega baš ta četiri grada?

– Najbitniji razlog je bio jezik. Pošto ja mogu da radim na srpskom, a moji doktoranti na turskom. To je bilo pragmatično rešenje. To su mogle biti i druge države. Recimo Makedonija i Grčka i tako dalje, ali smo iz pragmatičnih radili samo sa jezicima koje poznajemo, kao istraživači u Bazelu. I prosto doneli odluku da to budu Jugoslavija i Turska. Usledilo je veliko istraživanje. Ja sam već radila doktorat o Beogradu 19. veka, taj grad najbolje znam i od njega sam pošla. Onda smo razmišljali koliko nam još gradova treba, gde uopšte ima novinskih fotografija. Brzo smo zaključili da nije bilo puno mesta i da su profesionalni fotoreporteri radili u glavnim gradovima, a to su bili pored Beograda još Istanbul i Ankara u Turskoj. Sarajevo smo birali na ovim prostorima zato što je ono prvo osmansko osnivanje. Jedan od retkih gradova koji su osnivale osmanlije. Drugi gradovi su bili stariji pa su ih preuzimali.

• Pristup je bio antropološki, a analiza vizuelna. U fokusu je svakodnevni život običnih ljudi koji su u međuratnom periodu zabeleženi objektivima fotoreportera novina Džumhurijet i Akšam iz Istanbula, Politika i Vreme iz Beograda.

– Tema nam je bila da istražujemo svakodnevicu u gradovima neposredno posle Prvog svetskog rata odnosno posle raspada Osmanskog carstva, da pogledamo kako se razvijala svakodnevica u periodu posle tog raspada i kako je to povezano sa nastankom novih država. Šta je tu ostalo kao što je bilo, šta se zapravo promenilo i gde su paralele među državama nekad i sad. A posebno smo hteli da ukažemo na međusobnu povezanost tih urbanih prostora. I to smo hteli da radimo vizuelnim izvorima. Strane reportaže, nečije putopise ili etnografske zbirke sa strane nismo uzimali u obzir, nego je sve moralo da dolazi od ljudi koji su ovde rođeni i ovde su radili.

U to vreme fotografija je u tehnološkom zamahu koji se tek širio na ovim prostorima tokom Prvog svetskog rata kroz ratnu fotografiju. To je moglo biti za potrebe tajne službe, vojske, od strane vojnika koji su slali razglednice… Pre toga nije bilo ničega pošto u doba osmanskog carstva nije bilo dozvoljeno da lik ljudskog bića bude prezentovan u javnom prostoru. To je bilo vrlo restriktivno. Tako nije bilo ni javnih spomenika. Recimo, u Beogradu koji se oslobodio turske vlade i postao hrišćanska kneževina, prvi javni spomenik je Knez Mihajlo na Pozorišnom trgu, postavljen 1868. godine. Pre toga nije bilo nijednog spomenika, osim onih u dvorovima, zatvoreni od javnosti. Isto tako, i islamska elita je imala fotografske studije u svojim kućama i slikali su se u privatnosti. Ali, ne u javnom prostoru. I onda je novinska fotografija pružila prvu i široku priliku da se ljudi u javnosti oslikaju. Za razliku od ranije, kada su postojali došljaci koji su imali svoje foto-studije, sada se pojavljuju prvi lokalni fotoreporteri. Fotografija postaje nešto javno, što nije više dostupno samo eliti već i široj publici. Tako da je to vrlo zanimljivo. Posebno utoliko što se pojava novinske fotografije poklapa sa tim periodom modernizacije novih država i stvaranjem nacija.

• U čemu se ogledao taj zamah novih država ka modernosti?

– Kada je reč o Turskoj, možemo reći da je nova vlada pod Ataturkom, posle 1923. godine odnosno nakon rata za nezavisnost, počela da gradi modernu, prilično etnički čistu državu sa turskim jezikom. Što je, recimo, značilo da se Kur'an prevodi na turski i da se abolira arapsko pismo, preuzimajući latinska slova. A tokom dvadesetih godina uvođeni su novi, moderni alati rukovođenja državom. To znači uspostavljanje lične, ne grupne kontrole nad svim ljudima koji na tom prostoru žive: Od podanika postali su državljani. A takvu modernost je uvela i Jugoslavija. Beograd je morao da se širi i puno se ulagalo u modernizaciju administracije države. Ankara je, paralelno sa tim, od male kasabe pretvorena u jedan moderan grad sa celom administracijom, jer je bila naseljena od strane Ataturka i njegovog pokreta. I to je nešto što možete da poredite. Da posmatrate kako su se politički odnosi formirali i pratite taj proces izgradnje novih centara države.

Jedna od karakteristika je da su novi sistemi pokušavali da sve iz prošlosti pretvore u nešto što će sada biti samo njihovo. Novim elitama bilo je potrebno da artikulišu zašto treba praviti novu državu i zato je bilo potrebno napraviti što veću diferenciju u odnosu na prethodno stanje. To je bilo vrlo pozitivno s jedne strane zato što su sada te države bile nezavisne, išle su svojim putem, mogle su same da vladaju svojim društvom. A s druge strane, raskid sa prošlošću je značio i oproštaj od nečeg što je, kako bih ja to nazvala, svakodnevica koja je duboko uticala na to društvo.

• Kažete da su ideologije novih država bile slične u ova četiri grada, a da je poseban akcenat bio na mladosti i na kultu tela.

– Izložba je široko postavljena i ima preko 200 fotografija podeljenih u pet tematskih celina. Ali, pomenimo segment koji je vezan za narodni kult tela. Velike javne manifestacije izgledaju gotovo isto u Turskoj kao i u Jugoslaviji. Sokolski slet u Beogradu i u Sarajevu i masovna manifestacija u Ankari na fotografijama izgledaju skoro isto. Sa istim načinom formiranja tribina i tako dalje. Sportske organizacije i organizacije za mlade postaju jako važne što jako puno govori o Zeitgeistu; o tome kako se moderna država gradila kroz kontrolu ljudskih tela odnosno kult tela. U Jugoslaviji se zaista verovalo u izgradnju jugoslovenskog naroda. Ulagalo se mnogo novca od strane države i mlade ljudi su počeli da nose to i budu angažovani. Za rani period bio je jako važan sokolski pokret koji treba da integriše narod. To je ta veza sa socijalističkom Jugoslavijom gde su važni pioniri, izviđači, parade. Slavi se Dan Republike i Dan mladosti. Uporedo sa tim, i u Turskoj se slave Dan Republike i Dan mladosti. Pri čemu na modernizaciju treba da se gleda kao na jednu šansu za promenom. Jedan segment slika bavi se urbanistikom. Centrom grada kao pozornicom za političku elitu. To govori o izgradnji novog reprezentativnog centra nove države koji hoće da pokaže svoj program. A to je nacionalni program. U Turskoj je, kao što sam objasnila, jezik bio alatka modernizacije. A u Jugoslaviji je izazov da se obuhvati govorno područje jugoslovenskih jezika da bi se od Srba, Hrvata i Slovenaca stvorio jugoslovenski narod. Dolazi do ogromnog proširenja države sada je pitanje kako uključiti sve ljude sa tih prostora. Ali, tu na početku je bilo puno nade i očekivanja. Kao da je postalo moguće ono što pre nije bilo. I mi kroz dnevne novine i ilustracije možemo da doznamo više tih detalja koji bi inače bili izgubljeni.

• Fotografije ukazuju na to šta su obični ljudi radili, kako su se oblačili, kakve su im bile navike i koliko je svakodnevica, zapravo, ostala nepromenjena. Vi ste se opredelili da ne potpišete nazive gradova pa je publika u nedoumici o kom gradu je reč.

– Mi nismo potpisali gradove, gde je šta. Želeli smo da publika sama pogodi gde je. Želeli smo da na taj način pokažemo koliko je ta tematika bila ista. Vi na fotografijama vidite siromašne ljude na raznim mestima, to su ljudi sa margine koji piju rakiju, piju kafu, vidite Rome. Kada se ljudi oblače moderno, to je rade i tamo i ovde. I vi više ne znate u kom ste gradu.

Mnoge stvari su ostale iste u svakodnevici iako su se nove elite činile sve da osmansko nasleđe pretvore u nešto svoje. To se najčešće objašnjava primerom turske kafe koja ne sme više da bude turska, nego naša ili domaća kafa. Ali, zapravo je to ista kafa kakva se pila u osmanskom carstvu. Taj način pravljenja i pijenja kafe je osmanska posledica koja se ticala celog tog istočnog Mediterana. Ali, ona će u nacionalnoj državi postati srpska ili grčka ili bilo šta drugo samo da nema veze sa time. Imate brojne primere jela i pića. Naravno, kebab je bio neka vrsta fast fuda Osmanskog carstva, a postao je ćevap – koji se isto tako priprema na žaru. Imate puno tih lonaca koji se spremaju i sada na isti način. Onda spremanja jogurta. Ili kajmaka – u Turskoj se isto kaže kajmak. To je gotovo isti način ishrane samo što je sa lokalnim varijacijama. Jer ovde imate oraha, a u Anadoliji pistaća pa se Baklava lokalno adaptira. Boza, šerbet i tako dalje, sve to i dalje ljudi spremaju na isti način na celom području Balkana i Anadolije, to se lako uporedi i prepozna. Sve je to u principu ostalo isto. A ima i posledica na jezik i na njegovo proširivanje. Na primer, svi nastavljaju da koriste reč ‘ajde iako se ona potpuno isto koristi i u Turskoj pa i u albanskom govornom području.

Kroz fotografije se, dakle, susreće taj spoj tradicionalnog i modernog. Ali, na njima nema ideologije zato što je to ulična fotografija. Vidite koja se nošnja upotrebljavala. I da je možda bilo važnije kojem staležu pripadate nego koje ste religije.

• Sugerisali ste da se i neki načini poslovanja, metode trgovanja, praktično, nisu promenili što ima veze sa mentalitetom.

– Imali su čaršiju gde su se ljudi nalazili i trgovali, a živeli su odvojeno jedni od drugih. Imali su svoje staleže i esnafe i u principu jednu stabilnu organizaciju društva. Oni su imala svoja prava, znalo se kako, gde, ko i šta. I oni su mogli da rukovode situacijom. To je bio kao neki kalup osmanskog carstva: Imate čaršiju gde se svi nađu i s druge strane postojala su mesta gde žive u koja ti drugi ne ulaze. Ono što privatno, porodično u muslimanskim kućama bilo je zatvoreno i tu nije mogao svako da ulazi. Postoje mesta gde je to u redu i gde se trgovalo. I zato ćeš se naći sa nekim u kafani, a ne kod kuće. A i danas je kuća mesto za porodicu i uzak krug prijatelja, a izvan se organizuju i rade druge stvari.

Onda recimo esnaf. To je ta ista struktura zanatlija koja vrlo slično funkcioniše, a i danas u Turskoj tako funkcioniše. Neki način poslovanja sa ljudima koji se bazira na poverenju, ali polazi od paternalističkog morala, autoriteta i na to se naslanja taj model poverenja i sistem klijentele uopšte. Recimo, ja sam pod zaštitom tog čoveka, to je moja veza i pomoću njega dolazim do nekih stvari. To tako funkcioniše i danas, to je jednostavno ni za koga nije strani prostor već ljudi dobro osećaju šta tu ima.

• Izložba je premijeru imala u Bazelu pa je bila u Beogradu i sada je u Sarajevu. Kažete da je Sarajevo specifičan grad koji je u vreme 20-tih i 30-tih godina bio prilično konzervativan.

– Zapravo, tamo je postojala konzervativna elita koja je bila odsečena od Istanbula kroz austrijsku okupaciju. To su bili visoki funkcioneri osmanske administracije slovenskog porekla, ali muslimani. Osmanska administracija je tako funkcionisala da su svi funkcioneri mogli da naprave karijeru – administrativnu ili svešteničku, ali su morali da prihvate islam. Iako su znali osmanski, taj veštački, administrativni jezik koji ima mnogo više arapskog u odnosu na uobičajeni turski jezik, i koji se piše arapskim slovima. U tom smislu je to bilo elitarno, ali istovremeno dostupno svima koji su bili talentovani. Tako da je veliki procenat ljudi koji su tamo radili bilo slovenskog porekla. Ali i albanskog, grčkog, armenskog, jevrejskog – bilo kog. Oni koji su vladali jezikom, bili talentovani i koji su promenili veru su imali tu mogućnost.

Tako da Sarajevo nije turski grad, to jeste osmansko osnivanje, ali slavenskog jezika. Sa jednom elitom koja je slavenska ali islamske vere. Naravno da je bilo i pomešano, žene koje su recimo albanskog, turskog kavkaskog porekla i tako dalje i to je jedna drušvena mešavina. Ali, Sarajevo tada po naravi, po strukturi je vrlo bilo konzervativno. Pod okupacijom Austrije još od 1878. godine. I austrijska vlada je dopuštala sarajevskoj eliti da zadrži svoje privilegije, kako bi mogli njima da vladaju. Jer, inače, veliki deo je otišao u Osmansko carstvo. Ali, jedan deo je ostao. Nisu hteli da napuste svoju imovinu i bilo im je garantovano da mogu da zadrže svoje privilegije. I kroz tu politiku su konzervirali društvo pa je Sarajevo postao još konzervativnije grad nego što je bio. I sada imamo situaciju gde se austrijska vladavina urušava, kao i osmanska, u Prvom svetskom ratu, a Bosna ulazi u okvir Jugoslavije i treba da se integriše. Što je jedna vrlo interesantna situacija.

• Kako ste dolazili do fotografija?

– To je donekle zajednički rad u tom našem timu. Moj tim i ja u Bazelu smo obišli arhive, muzeje i biblioteke, a s druge strane smo sarađivali sa kolekcionarima: Džengiz Kahraman u Istanbulu, Miloš Jurišić u Beogradu i Mehmed Akšamija u Sarajevu koji su mi dali pristup njihovim ogromnim kolekcijama fotografija. Konktaktirali smo i muzeje za koje smo znali da imaju slike iz tog doba, a svi su nas onda uputili i na njih. Bili su vrlo spremni da nas podrže. Napravili smo veliku databazu slika koje, bar delimično, ediramo na jednom sajtu VASE, Visual Archive Southeastern Europe, koji vodimo u saradnji sa Univerzitetom u Gracu.

Posebna je saradnja sa Mehmedom Akšamijom, profesorom fotografije na Akademiji likovnih umetnosti u Sarajevu. Od njega smo dobili pristup fotografijama njegovog oca iz tridesetih.

To su fotografije Alije Akšamije koji je kao vrlo mlad čovek iz muslimanske pekarske porodice želeo da postane fotograf. On je ’38. i ’39. godine fotografisao prvu seriju o prolaznicima u Sarajevu. A najčuvenija je ona njegova fotografija Andrića na Ćupriji. Znači to je bio jedan izvrsno talentovani fotograf koji je dokumentovao bosansku istoriju kroz svoje fotografije. Tako smo dobili fotografije. Onda smo ostali u kontaktu i zajedno sa njim i sa Muzejom Jugoslavije razvili koncept izložbe. Mehmed Akšamija se kao specijalista za fotografiju vrlo zainteresovao za ovaj projekat, tako da se priključio projektu. Pa smo u raznim smerovima sarađivali. I kada je reč o databazi VASE i o razvijanju izložbe. Zato je on vrlo značajan za ovu izložbu.

U Srbiji je vrlo važan Muzej Jugoslavije, sa kojim imam jedan projekat koji se bavi digitalizacijom foto-građe iz Titovog arhiva i zaštitom vizuelnog nasleđa ove zemlje (Visual archive Yugoslavia). I preko toga smo došli do saradnje po pitanju ove izložbe koja je meni bio bitan cilj da pokažem rezultate mog glavnog projekta.

• Izložba je na drugačijim planovima funkcionisala u zapadnoj Evropi i sada na Balkanu. U čemu su razlike?

– Značaj ove izložbe za zapadno-evropske zemlje, i za nemačko govorno područje koje je više severno nego zapadno, je zapravo taj da je iz ovih krajeva, iz ove naše regije, ne samo sa područja bivše Jugoslavije nego i iz Turske, tamo otišlo jako puno migranata na rad. I ljudi se često susreću sa nekim predrasudama koje su vezane za negativnu konotaciju njihovog geografskog porekla što je Balkan. Sa Balkanom se povezuju negativni izrazi kao na primer sila, rat, ljudi bez kulture koji su vrlo mačo. I veliki cilj izložbe jeste da se tim slikama koje su gotovo nepoznate u onom delu Evrope gde postoje te predrasude, to je da menjamo pogled gledalaca na tu našu regiju.

Baš zato što nije koncipirana prema nekom određenom gradu i njegovom ustrojstvu, mislim da ovu izložba može mnogo toga da otkrije. Nego da imate pomešane slike. Prvo njih vidite i zaključujete gde to može biti. A može biti i tamo i ovde. Mislim da tako ljudi neće u prvi mah pomisliti – aha, to je naše, ovo nije. Neće reći ovo su naši ljudi, ovo ne. Nego će biti malo zbunjeni. A, kroz vodič, u drugom planu doći će do prave informacije i da svrstaju u kategorije. Možda je, sa tim konceptom, cilj ove izložbe subverzivan. Ali, ako hoćete baš detaljno da tumačite slike i zaključujete ko je ko u religijskom smislu to možete na osnovu odeće. Ali vam tu treba istorijsko i antropološko znanje. Imate čoveka fotografisanog u Sarajevu koji nosi crveni turban. Ali, on nije musliman već katolik. U osmanskom carstvu religijske grupacije su se označavale odećom i bojama koje su smeli nositi. I katolici su nosili crvene turbane, crvene marame oko fesa. Muslimani bi imali šarene ili zelene, a pravoslavni bi imali sive. Po tome biste mogli prepoznavati. Dosta se vidi i po ukrasima prisutnim na odeći i tako dalje. I taj čovek je seljak koji je verovatno došao sa ćerkom na pijacu, tu su se skupili i fotografisani su. Zatim, na slikama u mahali vidite i kontraste. Recimo jednu prilično pokrivenu ženu i drugu ženu koja je obučena moderno, zapadnjački. Dakle, ono šte se misli da nije moglo biti u isto vreme – bilo je u isto vreme. Ali, ako vi mislite da su sve žene u Sarajevu pokrivene maramama vi ćete samo njih i videti, ali nećete sve ostalo. Zato je ovo izložba i o našim predrasudama.

To se odnosi na narode Balkana. Danas postoje predrasude među tim zemljama i kulturama što je posledica menjanja granica, hladnog rata, svrstavanja za istok ili za zapad. Ali, vi kad tamo odete, osećate se vrlo brzo kao da ste kod kuće. Odnosno, nećete osećati da ste izgubljeni i neće vam biti previše nepoznato. A kada odete u Pariz ili London, tamo će vam biti mnogo više strano.

Izvor: Al Jazeera