Književnik Saša Stojanović: Dezerteri su istinski ratni heroji

Četvrto izdanje romana War, leskovačkog književnika Saše Stojanovića, osnivača i direktora Književnog festivala Think-thank, pojavilo se pred čitalačkom publikom uoči beogradskog Sajma knjiga, u izdanju beogradske kuće Albatros plus. Roman je dosad preveden na češki, poljski, italijanski. U Češkoj je kritika autora nazvala srpskim Celineom [Louis-Ferdinand Celine], a roman je označen kao „nesentimentalni pandan Grupnom portretu sa damom, Heinricha Boella“. Poglavlje romana koje nosi naslov „Veliko otvaranje“ ocenjeno je i kao „najbolje napisani tekst o ratu na srpskom jeziku, posle Upotrebe čoveka Aleksandra Tišme“. Italijansko izdanje (Ensemble – Rim, prevela Anita Vuco) imalo je promociju u Rimu, Pizi, Firenci, Milanu i Torinu, a italijanski kritičari okarakterisali su roman kao „vrhunac savremene evropske literature“. Očekuju se i prevodi Wara na engleski, španski, ruski, makedonski i slovenački.

U intervjuu Stojanović konstatuje da se stanje u Srbiji nije promenilo od izlaska prvog izdanja, već da je situacija i gora nego pre 15 godina, budući da nas „okružuju i mamuzaju isti likovi koji su i doveli do krvavog rata, a ratnohuškački narativi nisu mnogo menjali svoju ćud, samo su metode manipulacije postale raznovrsnije“.

• Roman War delom je priča o proterivanju Albanaca sa Kosova, unekoliko izmenjenom stanju svesti kod nekih ratnika iz Srbije, ali i čovečnom i ljudskom ponašanju likova, rezervista u toj vojsci. Šta Vam je prva asocijacija na rat u kojem ste učestvovali?

– War je najpre priča o proterivanju ljudskosti i zdravog razuma sa ovih prostora, a potom i svih i svega ostalog. Teške psihoze koje džentlmenski nazivate „izmenjenim stanjem svesti“ samo su gorki plodovi ringišpila u koji smo svi uskočili, sa ili bez svoje volje.

Oni koji su pokušali da iskoče sa te vrteške, manje ili više su havarisani i zaslužili su da se priča ispriča i o njima. Prve su pomisli na rat bile blato, ne tako plemenito kao kod Tarkowskog, krv u tekućem i zgrušanom obliku, makijavelistička manipulacija, lukrativna rasprodaja duša (u paketu sa belim bubrezima) na akciji, sa kratkim rokom. Odmah iza svega ovoga, jasnim marševskim korakom, nastupa armija združenih smrtnih grehova, predvođena glupošću.

• Punih 15 godina od prvog izdanja i gotovo četvrt veka od intervencije NATO-a u Saveznoj republici Jugoslaviji i tragične ratne epizode, kako sada gledate na kosovski rat? Izgleda da opasnost od oružanog sukoba nije sasvim isključena.

– Postoji deo romana u kojem se jedan od naratora pita da li će i kurir iz njegove jedinice, tada star tek 18 godina, morati za dvadesetak godina ponovo da ide u taj „us…i rat“; ono šta je tada zazvučalo kao dosadno opšte mesto i ne baš originalno retoričko pitanje – danas se pokazuje kao realna zapitanost svih koji vijuge uključuju i na skupu struju. To bure baruta, koje je na vreme anticipirao Dukovski, samo čeka da bude dovoljno suvo i da se, naoružana navijačkom bakljom, pojavi pijana budala „raspoložena da osvetli svoje ime“ (da podsetim na Bierceovu staru mudrost).

• Srbija, kada se podvuče crta ispod te ratne avanture, beleži unesrećene porodice, ranjene i invalide i na stotine ‘vlasnika’ PTSP-a. Beleži i vlastitu sramotu, toponime stradanja Albanaca, masovne grobnice, Batajnicu kao simbol umišljajnog učešća u besmislu. Šta se za izvesno vreme može bar malo popraviti?

– Posao književnosti, te stare radoholičarke, jeste da najpre gleda i sluša, potom napravi jasnu distinkciju između (ne)stvarnog i (sve)mogućeg, zatim pribeleži i, na kraju, napisanom podari oreol jedine istine koja ima smisla – one književne. U tom „karakazanu“ će biti zamešane sve one nesrećne porodice koje liče samo na sebe, spomenici i tajne grobnice, božanstvo PTSP koje polako ali sigurno silazi da svede ceh u birtiji nasred puta. A tada se ispostavi da je, posle Istine, stradalo i skoro sve ostalo što daje smisao bitisanju na ovim prostorima.

Verujem da će mladost, na vreme naučena da prepozna šibicare idejama i vaćaroše opšte prakse, umesto nas – uspeti da stvari dovede u red. Naše će biti samo da ne popujemo previše. Dakle, dobra vest glasi da je Život suviše otporan da bi se tek tako predao bitangama svih fela.

• Videli ste stradanje obeju zaraćenih strana. Mogu li Srbi oprostiti svojim odabranim predstavnicima koji su ih gurnuli u rat ili i danas većinski pristaju na tragičnu manipulaciju koju smatraju svojom dužnošću?

– Imam svoju anti-Clausewitz teoriju i mislim da je ovde mir samo kraća pauza između novih ratova; u tom vremenskom ineterregnumu, koji iz pozicije večnosti nije čak ni cigaret-pauza, pokušavamo da damo smisao svog postojanja i postojanja sveta koji nas trpi ovakve kakvi jesmo. Fokusiramo li se na region, u kojem smo svi upućeni jedni na druge, uvećava se slika Srbije i situacija postaje još beznadežnija. Da pojednostavim: tragičan je naš ambivalentni odnos prema svim ratovima, još tragičniji naspram opšteg zamešateljstva na Kosovu. Iz te iskonske tragedije nastaće i tragedija odgovora na pitanje da li je moguće praštati, iako i Sveto pismo, na koje se svi pozivaju, propisuje praštanje kao terapiju. Doduše, ta sveta knjiga ne preporučuje pristajanje na manipulaciju, ali ko može da spreči kreativno tumačenje, tu najrasprostanjeniju od svih srpskih razbibriga, pogotovu u objašnjenju pojmova „pravo i obaveza“?

• Kroz sudbinu pripovedača saznajemo ono što roman čini duboko antiratnim. Da li je on neka vrsta dezertera unutar vojne formacije? Utisak je čitaoca da je glavni lik čovek u bezizlazu koji pokušava da bar deo strahota učini podnošljivijim.

– Češka kritika našla je vezu između poglavlja romana War i Celinea; on je heroj iz Prvog svetskog rata i čovek koji, zgrožen besmislom ubijanja, odbija da učestvuje u Drugom svetskom ratu; njegovo odbijanje je toliko kategorično da je proteklo mnogo Sene kroz Pariz dok nije dobio zasluženu rehabilitaciju u Francuskoj. Ako tražimo nekoga ko uopšte može da odgovori kako je biti i heroj i dezerter, onda bi to bio Celine.

Čemu nas uči taj književni genije? Ukoliko ratni heroji zaslužuju spomenike, onda ih zaslužuju i dezerteri; u večitoj igri nepristajanja i odlaska u rat govorimo samo o dva lica iste medalje. Da, književni lik Čarli pristaje da ode u rat, doduše nevoljno, ali ne pristaje na pravila igre koja vređaju zdrav razum. U tom slučaju, pristanemo li na „unutrašnju emigraciju“ Bohumila Hrabala, razmišljanje svojom glavom postaje više nego očigledno „unutrašnje dezerterstvo“. Ono je herojstvo na svoj način. Da, jesam vojnik, ali ne pristajem na životinjske nagone, uključujući zakon krda. Da, nosim pušku, ali nisam zver koja prenebregava sve postulate čovečnosti. I tačka.

Ne slažem se sa konstatacijom o bezizlazu, verujem da izlaz uvek postoji i suglasan sam sa naporom da se uzburkalo more gluposti pretvori u razigrane talase što zapljuskuju obale retkih ostrva izmaštane normalnosti.

• Kako se Vaša priča čita i razume u regionu, budući da roman ima i bosanskohercegovačko izdanje? Stiče se utisak da čitalačka publika u regionu, uprkos visokim dosezima nekih romana, očekuje od srbijanskih pisaca više proze sa ovom temom.

– Izdanje romana War za Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku (izdavač: Zalihica, Sarajevo) na Sajmu knjiga u Sarajevu 2012. godine nagrađeno je i kao najbolje opremljena knjiga, i za najbolju sajamsku promociju. Usledila su predstavljanja u Mostaru, Trebinju, Zenici, Tuzli, Brčkom, i svuda je prijem bio dobar; dešavalo se da u publici bude veterana sa mnogo gorim ratnim iskustvom od moje malenkosti, ali smo se složili u tome da je neko zgrnuo masne pare i da smo svi debelo namagarčeni. Takođe smo se složili sa tim da mnogo toga još uvek prosto vapi da bude zabeleženo.

Taj neomeđeni prostor pripovedanja o ratovima devedesetih strpljivo čeka da bude popunjen nekim novim opservacijama; zanimalo bi me da pročitam kako je to vreme izgledalo deci nas koji smo u ratu učestvovali, našim ženama ili majkama, i verujem da bi tek tada slika postala makar malo jasnija.

Dakle, sin, otac ili muž koji se vraća kući, ne skida uniformu ceo dan, zatim bulji u jednu tačku, s vremena na vreme pripovedajući neku od dogodovština koje su samo njemu zanimljive. Taj otklon od našeg poimanja stvarnosti nosio bi u sebi više istine od bilo koje istinitosti naših priča. Da sačekamo, red je.

• Kako War razumeju u svetu? Tačnije, da li ga je uopšte moguće razumeti u zemljama koje nemaju iskustva novijih ratova?

– Očigledno je iz reakcija u inostranstvu da je War univerzalnija priča od odrednice „ratni roman“ i tu sam donekle zatečen. Ono u šta jesam verovao jeste mogućnost da War bude čitan kao knjiga o ljubavi i smrti, tačnije o onome o čemu govori svaka umetnost, bez obzira na to kojim jezikom komunicira sa nama. Ti proplamsaji svetlosti, usred mračine što nas okružuje, verovatno jesu razlog razumevanja i u zemljama kojima nije najvažnija briga kako da se biju sa komšijama čim, jel'te, prilike (čitaj: objektivne okolnosti i subjektivne slabosti) to dozvole.

• Pored ratne, roman War ima i svoju biblijsku dimenziju. U jednom intervjuu kažete da je Novi zavet najstarije postmoderno štivo, za moto romana koristite citat iz Prve knjige Samuilove. Šta rade svi ti nehristoliki junaci u čudovišnim okolnostima sadašnjice i zašto krucijalne delove romana počinju baš Matej, Marko, Juda, Marija Magdalena, Luka i Jovan?

– War u sebi skriva simboliku koja nije vidljiva na prvi pogled; napisan je u šest poglavlja, koliko iznosi i broj dana za koji je stvaran svet, postoji 30 naratora, broj jednak broju srebrnjaka za koliko je Hrist „prodat“. Svaki od jevanđelista simboliše neku od osobina za koje verujem da su tako ljudske: umor od svega, strah, zavist, drugojaštvo. S druge strane, Čarli je toliko nehristolik u svom ponašanju da i jevanđelistima postaje zanimljiv. Njihov zadatak je da ga pronađu i saznaju istinu o događajima na Kosovu; naravno, saznaće sve osim Istine. Njihov jedini lek biće zaborav; zato će u metalnu kutiju baciti sve ostatke svojih sećanja, potom je zaVARiti i zakopati. „Duboko, moj Bože!“