Velike razlike mladih na putu ka zajedničkoj budućnosti na Kosovu

Miljan Dašić iz Brestovika, učenik je druge godine Srednje ekonomske škole „Mileva Vuković“ koja se nalazi u naselju Goraždevac, najvećem srpskom naselju na Kosovu, u koje se posle rata 1999. godine iz opštine Peć preselilo stanovništvo srpske nacionalnosti. Miljan je jedini srednjoškolac iz tog sela, a kada nije u školi vreme uglavnom provodi na kompjuteru, kako i sam kaže – u svom “virtuelnom svetu”. Govori odličan engleski jezik, koji je naučio kroz igrice i razgovarajući sa svojim virtuelnim drugarima sa kojima uglavnom komunicira na tom jeziku.

„Zahvaljujući društvu koje sam pronašao kroz igrice, naučio sam engleski jezik. Sada sam krenuo da učim i ruski, a cilj mi je zapravo da steknem sposobnosti koje će mi pomoći u daljem razvijanju svog života”, kaže Miljan. “Albanski razumem pomalo, ali ga ne govorim”.

Njegov brat Branko studira teologiju u Beogradu i želja mu je da, kada se vrati kući, služi u Pećkoj patrijaršiji. Za razliku od njega, Miljan ne vidi nikakvu budućnost u ovom kraju i razmišlja da upiše Ekonomski fakultet u Beogradu.

“Voleo bih da u mom selu ima dece, mladih, da ima kafića, klubova u koje bi mogli da izlazimo i da se družimo. Ali to je sve san, realnost je sasvim drugačija”, kaže ovaj šesnaestogodišnjak, napominjući da je “uvek na oprezu da ne uradi nešto glupo ili ne kaže nešto što bi uvredilo njegove poznanike i komšije Albance”.

Viber grupa za mlade novinare

Ivona i Miljana stažiraju na Radio Goraždevcu. One su još uvek srednjoškolke i na ovom radiju, koji je počeo sa emitovanjem programa u oktobru 1999. godine sa ciljem i idejom da informiše preostalo srpsko stanovništvo koje je ostalo da živi na Kosovu, uređuju dnevne vesti.

“Nedavno smo imali jednu radionicu zajedno sa drugim mladim novinarima iz Radio Peja, iz Peći”, kaže Ivona. Veliki je problem ipak jezik, jer se ne razumeju. Međutim, za takve radionice imaju obezbeđene prevodioce.

“Posle toga smo napravili Viber grupu u kojoj razmenjujemo informacije, uglavnom na engleskom”, kaže Ivona i dodaje da joj je drago da takve inicijative i saradnje između mladih postoje.

Darko Dimitrijević, osnivač i direktor Radija Goraždevac, priča da su u saradnji sa misijom OEBS-a na Kosovu nedavno organizovali trodnevni trening za obuku mladih, novinara, studenata i aktivista nevladinih organizacija srpske nacionalnosti o video produkciji.

Učesnici ovog treninga u grupama su obavljali različite zadatke. Po svom izboru spremali su određene priče i montirali video priloge.

Sudbina u koverti

“Ljudi povremeno izlaze iz zgrade noseći koverte u kojima je sadržana njihova sudbina. Da li je njihova aplikacija za vizu odobrena ili odbijena? Da li će moći da posete porodicu? Da odu na odmor? Da se leče u inostranstvu? Nekima kao da je svejedno, pa natenane hodaju sa zapečaćenom kovertom u ruci. Drugi, puni strepnje, cepaju kovertu čim izađu iz zgrade. Neki u ekstazi odmah pozivaju svoje voljene da prenesu dobre vesti. Pojedini deluju utučeno i odšetaju bilo ljutito ili ošamućeno”, piše u svom članku Aulone Kadriu, novinarka i urednica portala Kosovo 2.0.

Tekst o viznom režimu i građanima Kosova koju su umorni od čekanja u redovima kako bi aplicirali za dokument koji im dozvoljava izlazak u svet, ova novinarka napisala je početkom godine, kada je još uvek bilo neizvesno da li će Evropski parlament odobriti viznu liberalizaciju za državljane Kosova.

“O Kosovu se uvek govori samo u kontekstu konflikta i odnosa Albanaca i Srba. Mi ovde imamo i mnogih drugih problema, kao što je nepoštovanje prava LGBT osoba. Recimo, o femicidu koji se na ovim prostorima često dešava, o tome niko ne govori”, kaže Kadriu. Dodaje i da je Kosovo 2.0 jedan od prvih portala na Kosovu koji objavljuje na tri jezika – albanskom, srpskom i engleskom – i koji se bavi temama inkluzije, diskriminacije i ljudskim pravima. Ona takođe uči srpski jezik.

Mladi su i fizičkim barijerama odvojeni

U Kosovskoj Mitrovici, podeljenom i jedinom multietničkom gradu na Kosovu, u sklopu nevladine organizacije Aktiv organizuju se javne debate, paneli i radionice. Tokom tih susreta razgovara se o ljudskim pravima, građanskom aktivizmu, ali i o zajedničkoj budućnosti i povezivanju lokalnih zajednica.

Miodrag Milićević, direktor ove nevladine organizacije, kaže da postoji volja mladih Albanaca i Srba da zajedno sagledaju probleme sa kojima su suočeni. Međutim, napominje, ipak je reč o aktivistima koji takvim problemima žele da se bave, dok je realnost drugačija.

“Ne postoji nijedna škola koju Srbi i Albanci pohađaju zajedno. Osim jezičke barijere, mladi su odvojeni i fizički”, objašnjava Milićević, dodajući da bi nove generacije đaka srpske nacionalnosti trebale da uče albanski jezik.

U glavnom gradu Kosova Srbi više ne žive

Jedna od najslušanijih radio stanica u Prištini je Club FM Kosovo. Postoji već tri godine, moderno je opremljena i na njoj rade novinari albanske nacionalnosti. Enkel Demi, direktor i osnivač ove radio stanice kaže da im je cilj bio da obuče studente novinarstva da budu profesionalci i da veruje da su to i postigli.

Kako je posle rata 1999. godine srpsko stanovništvo proterano u enklave, iz Prištine se u Gračanicu, nedaleko glavnog grada Kosova, preselilo više hiljada Srba koji su na Kosovu ostali. Jedan od njih je i Živojin Rakočević, direktor Kulturnog doma “Gračanica” i predsednik Udruženja novinara Srbije.

“Sve ono što smo imali u Prištini, kada je reč o umetnosti, književnosti, pozorištu, potrudili smo se da preselimo u ovaj kulturni dom”, kaže Rakočević, dodajući da iz razloga tog što su Srbi isključeni iz svakog aspekta javnog života on sada pokušava da taj život stvori u Gračanici.

U sklopu ovog doma kulture postoji i baletska škola “Gračanica”, u kojoj vežbaju i dve nacionalne prvakinje srpskog baleta, Petra Manitašević, koja ima 14 godina, i tri godine mlađa Emilija Mihajlović.

Kada je reč o novinarstvu i uslovima u kojima srpski novinari rade, on kaže da je veliki problem bezbednost novinara, a zatim i jezik.

“Često se dešava da na nekim konferencijama na albanskom jeziku, našim novinarima nije obezbeđen prevod”, kaže Rakočević. Priseća se i da još uvek nije rešeno 16 slučajeva otetih i ubijenih novinara srpske i albanske nacionalnosti na Kosovu posle rata.

Kada ide u Prištinu, oseća se, kaže, “kao da ide u inostranstvo”. Jednom prilikom Rakočević je pozvan na sastanak sa predstavnicima internacionalne zajednice. Taj sastanak je bio zakazan u Nacionalnoj biblioteci u Prištini.

“Rekao sam im da mogu bilo gde da dođem, ali u biblioteku ne. U toj ustanovi sam proveo detinjstvo i mladost. Ako bih sada došao, posle toliko godina od kada sam proteran, moje knjige bi me pitale zašto ih više niko ne čita, zašto sam ih prevario”, kaže Rakočević. Napominje i da se u toj biblioteci čuva više od 800.000 knjiga na srpskom jeziku, za koji veruje da će bez obzira na trenutne teške okolnosti, na Kosovu ipak opstati.