Snowden – ruski agent ili borac za slobodu informacija?

“Da sam zaista ruski agent, kao što mnogi misle, moskovske vlasti me ne bi držale na aerodromu punih 40 dana, već bi mi verovatno obezbedili udobnu luksuznu vilu, a možda čak i priredili paradu u moju čast”.

Tako je pre četiri godine govorio Edward Snowden, nekada visokorangirani analitičar najtajnovitije američke obaveštajne službe – NSA (National Security Agency, Agencija za nacionalnu bezbednost).

Danas je Snowden državljanin Ruske Federacije, a veruje se da je naređenje za to stiglo od samog Vladimira Putina. Putin, koji je takođe bivši obaveštajac KGB-a, kasnije i FSB-a, svakako veoma dobro razume vrednost informacija koje poseduje Snowden. Iako je bivši američki operativac godinama negirao bilo kakve političke, obaveštajne ili lične veze sa Kremljom, znajući kako funkcioniše ruski političko-bezbednosni sistem, to je malo verovatno, a mnogi stručnjaci tvrde i – nemoguće.

Svi špijuniraju sve

Početkom 2010, američki mediji su preneli otkrića stručnjaka za sajber bezbednost, računarskih eksperata i ‘zviždača’ (whistleblower) o razmerama onlajn praćenja podataka i aktivnosti korisnika. Ispostavilo se da samo jedna agencija – NSA, do tada malo poznata u široj javnosti, dnevno prikupi više od 30 milion e-mail poruka, više od pet miliona SMS poruka, te na desetine hiljada fotografija i dokumenata. Navodno je ovo bio deo “borbe protiv terorizma” (War on Terror), kako bi se sprečilo funkcionisanje međunarodnih grupa poput ISIL-a, Hezbollaha i Iranske revolucionarne garde. Iako je agencija NSA tvrdila da se radi samo o “veoma specifičnim metama za praćenje”, podaci koji su prikupljani su bili i vlasništvo običnih Amerikanaca – vozača, radnika, lekara, profesora… Godine 2011. će se otkriti i da su brojke o obimu praćenja digitalnih komunikacije daleko “ulepšane” – radilo se od stotinama miliona e-mailova i poruka, svakog dana.

U to vreme je karijeru unutar agencije počinjao mladi analitičar Edward Snowden. Kao izuzetno talentovani stručnjak za računarske mreže i kriptografiju (nauka o šiframa), Snowden su često angažovale tzv. treće kompanije u državnom sektoru (Third party Gov contractors), poput kompanije BAH. Snowden je već radio na visokopoverljivim projektima za velike računarske kompanije, te agenciju CIA. Brzo se istakao unutar agencije, te dobio pristup najvišim nivoima tajni i dokumenata, kao i sofisticiranim računarskim sistemima i serverima. Iako nije tačno poznato šta je Snowden radio u CIA-i, zna se da je bio zadužen “za prikupljanje globalnih informacija” i to u samom sedištu agencije u Langleyu, u državi Virdžinija. Snowden je unutar CIA-e bio poznat kao “wizard” (mađioničar), a takođe je prošao i visokopoverljivu obuku za rad na softverima za špijunažu. Sa ovakvim “pedigreom”, Snowden se u NSA osećao kao kod kuće – ili je bar tako delovalo.

Snowden će, nakon svog bekstva iz SAD-a 2013. godine, tvrditi da je bio “razočaran ciljevima i postupcima agencije”, te “nije hteo da više bude deo masovnih programa sajber nadgledanja”.

Krajem maja 2013. Snowden se obreo u Hong Kongu, gde je sa grupom novinara podelio disk sa više hiljada, do tada izuzetno tajnih, internih dokumenata agencije NSA. Dokumenti su bili neka vrsta “uputstava” za zaposlene, sa informacijama o brojnim programima praćenja elektronskih komunikacija. Nakon što su se ovi dokumenti pojavili u brojnim američkim i evropskim medijima, Snowden je za kratko vreme postao “begunac br. 1” u Sjedinjenim Američkim Državama. Brojni kongresmeni, senatori i političari iz obe stranke su se utrkivali ko će da što žustrije okarakteriše Snowdena kao “najvećeg izdajnika današnjice” i nekoga ko je “naneo nenadoknadivu štetu američkim interesima u svetu”. Samo mesec dana kasnije, američko Ministarstvo pravde će ga optužiti za kršenje Akta o špijunaži, federalnog zakona koji se do tada praktično nije ni koristio. Istog dana je njegov pasoš poništio State Department, kako bi mu se onemogućilo da otputuje iz Kine. U tom trenutku, Snowden je već bio u Moskvi, na međunarodnom aerodromu Šeremetjevo.

Gost u Moskvi

Zvanična Moskva se nekoliko dana nije oglašavala o statusu Snowdena – čak ni da li se on zaista i nalazi u glavnom gradu Rusije. Nedelju dana kasnije, u ruskim medijima se pojavila vest da je Snowden “gost” ruskog Ministarstva spoljnih poslova, ali da mu je američki pasoš nevažeći i da će do daljnjeg ostati na aerodromu. On će tu ostati tačno 40 dana, nakon čega mu je uvažen zahtev za azil i dodeljeno mu je pravo boravka na godinu dana. Ovo je bio veliki udarac kako za američku obaveštajnu zajednicu, tako i za State Department i samu Belu kuću.

Vladimir Putin je svakako bio obavešten o ovom slučaju, a dodeljivanje azila je bila poruka predsedniku Baracku Obami i njegovim saradnicima: “znate šta sve Snowden zna i sada je on u našim rukama”. I tadašnji predsednik Obama, kao i potpredsednik (a danas predsednik) Joe Biden su odmah osudili ovaj potez Kremlja i, očekivano, tražili da on odmah bude isporučen SAD-u kako bi se “suočio sa optužbama na američkim sudovima”. U stvarnosti bio je to samo još jedan PR pokušaj Bele kuće – svima je bilo jasno da Putin neće ispustiti ovakvog “kapitalca”.

Narednih godina, sve do oktobra 2020, kada je dobio stalni boravak u Rusiji, Snowden je bio i optuživan da je izdajnik, ali i slavljen kao heroj slobodnog govora i borac protiv “zlih obaveštajnih službi koje prate svaki naš korak”. U američkoj štampi se 2014. i 2015. pojavila kampanja diskreditacije Snowdena, gde je opisivan kao “nisko rangirani tehničar, koji je radio na mrežnim sistemima i nije imao gotovo nikakvog pristupa bilo kakvim osetljivim podacima”. To je demantovao i sam Snowden u jednom od svojih brojnih intervjua, navodeći da je “u stanici NSA na Havajima radio sa najvišim nivoima ovlašćenja, na softverima od posebnog značaja, te da je čak imao i delimičnog kontakta sa operacijama Vojne bezbednosne agencije (DIA)”. Snowden se putem video linka obratio i Evropskom parlamentu u martu 2014, navodeći da je “više puta upozoravao svoje nadređene na štetnost programa masovnog sajber nadgledanja, ali da su oni na to ostali u potpunosti nemi”.

Tadašnji direktor NSA Keith Alexander je rekao da je “Snowden kopirao najmanje 50.000, a moguće i više od 200.000 dokumenata sa oznakom najveće poverljivosti”. Britanska obaveštajna agencija GHCQ je procenjivala da je Snowden takođe bio u posedu i više od 60.000 dokumenata britanskih službi, koje su one razmenjivale sa američkom stranom u okviru globalne koalicije “Pet očiju” (Five Eyes, bezbednosni sporazum koji obuhvata SAD, Kanadu, Veliku Britaniju, Australiju i Novi Zeland). Krajem svog mandata 2016. godine predsednik Obama je izjavio da je ukupna količina podataka veća od tri terabajta, da obuhvata čak oko 1,5 miliona dokumenata, te da je to potvrdilo i Ministarstvo odbrane SAD-a. I australijska obaveštajna agencija je tokom 2019. potvrdila da je u posedu Edwarda Snowdena bilo i oko 90.000 njihovih dokumenata.

‘Kazačok’ u tvrđavi Mid

Da li je sve bilo upravo tako? Britanski novinari, koji su od početka bili Snowdenovi “poverioci”, kasnije su saopštili da je gotovo polovina od oko 160.000 dokumenata koje im je dostavio bili zapravo interni e-mailovi agencije, čak i oni banalni, poput nabavki kancelarijskog materijala.

Jedan od najviše rangiranih generala u istoriji SAD-a, general vojske Martin Depsey, koji je u vreme ovog curenja informacija bio načelnik združenih snaga, rekao je da “više od 90 odsto dokumenata koje je Snowden kopirao zapravo i nema veze sa programima onlajn praćenja, već sa tehničkim i obaveštajnim mogućnostima SAD-a”. Jasno je da bi za ovakve dokumente, pored novinara, najviše bili zainteresovani Kina i Rusija, a moguće i Iran.

Interni dokument američke Vlade pod imenom HPSCI navodi da sve ukazuje da je Snowden kopirao srž sistema na kome počiva NSA i njeni programi, kao i njenu povezanost sa drugim delovima američkog obaveštajnog aparata. U 2018. godini su se pojavile i tvrdnje da je Iran došao u posed nekoliko dokumenata, koji su mu omogućili da u velikoj meri poboljša sajber bezbednost svog nuklearnog programa. Snowden, pak, od samog početka tvrdi da je “strogo selektovao koje dokumente je predao novinarima, te da se trudio da ne ugrozi bezbednost drugih operativaca NSA ili američkih vojnika u misijama širom sveta”. Ipak, malo je onih (ako ih uopšte ima) u sedištu agencije NSA, nazvanom “tvrđava Mid” (Fort Meade) koji mu veruju.

Gotovo deceniju kasnije, većina obaveštajnih eksperata smatra da su Snowdena kontaktirale ruske službe, možda čak i u vreme otpočinjanja njegovog rada u CIA-i. Ni danas nije jasno kako je osoba sa Snowdenovim profilom mogla da se “jednostavno pojavi” u Hong Kongu, budući da je u SAD-u na svim aerodromima, nakon događaja 11. septembra, za bezbednost nadležna posebna obaveštajna služba TSA (Transportation Security Administration, Bezbednosna služba za transport). Snowden nikada nije otkrio kako je stigao iz Hong Konga do Moskve sa poništenim pasošem i praktično čitavim američkim obaveštajnim aparatom koji mu je bio za petama.

Tokom godina se ispostavilo i da su mnogi od programa sajber nadgledanja američkih službi već ranije bili poznati u stručnim krugovima. U nekim slučajevima, Snowden je čak i smanjivao razmere ovih programa, poput PRISM. Snowden je tvrdio i da je godinama komunicirao sa hakerskom zajednicom pod nadimkom “Verax”, iako postoji barem desetak hakera koji koriste taj nadimak – nekoliko njih iz Rusije. Na kraju, Snowdenove aktivnosti nisu značajno uticale na smanjenje ili ukidanje ovih programa – pre dve godine je otkriven program i softver “Pegasus”, koji je inicijalno stvorila izraelska kompanija sa britanskim kapitalom NSO Group, a koji je masovno korišćen širom sveta za praćenje onlajn komunikacija političara, aktivista i novinara.

Edward Snowden je, nakon osam i po godina provedenih u Rusiji, odlukom najviših državnih instanci postao državljanin Ruske Federacije u oktobru prošle godine. Da li je Snowden “zaboravio” da objavi još neke dokumente ili delove obaveštajnog softvera zna samo on… a možda i njegov “kolega”, Vladimir Putin.