Mali balon – veliki diplomatski skandal

Još od vremena Hladnog rata, američki vazdušni prostor je nazivan ‘Iron Fortress’ – čelična tvrđava, a brojni vojni i civilni sistemi su tokom godina unapređivani kako bi se ova kontrola proširila daleko od granica Sjedinjenih Američkih Država – sve do Evrope i delova Azije.

Nekadašnji američki predsednik Ronald Reagan je za vreme svog mandata osamdesetih godina čak pokrenuo i sveobuhvatni program ‘Star Wars’ – sistem satelita i zemaljskih stanica koji je trebalo da detektuje neprijateljske avione i balističke projektile dok su oni još bili na aerodromima ili lansirnim rampama. Kako je onda moguće da izviđački špijunski balon Kine putuje iznad SAD-a gotovo nedelju dana – neprimećen?

Nuklearna trka

Kada je sredinom 1949. godine u Belu kuću stigla vest o prvom testiranju sovjetske atomske bombe, bilo je jasno da je počela nuklearna trka između Zapada i Istoka. SSSR je 29. avgusta 1949. testirao svoju prvu nuklearnu bombu ‘Pervaya Molnya’ (Prva Munja, u SAD-u nazvana ‘Joe-1’) u udaljenom području u Kazahstanu. Bomba je bila delimično bazirana na dizajnu američke bombe ‘Fat Man’ (Debeljko), a informacije o njoj su do Moskve stigle od strane ruskih i nemačkih špijuna u SAD-u. Predsednik Truman je bio besan – nuklearna dominacija SAD-a je trajala samo nekoliko godina, od prvih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki.

Već početkom pedesetih, SSSR je ubrzano radio na razvoju balističkih raketa, kao i sopstvenog svemirskog programa. Amerika i saveznici su, sa druge strane, bili zabrinuti da će Rusija uskoro moći da napadne zapadne zemlje sa svoje teritorije, ili čak iz svemira. Zbog ovoga se u periodu od 1951. do 1953. počelo sa planiranjem i razvojem zajedničkog severnoameričkog sistema za nadgledanje vazdušnog prostora i rano upozoravanje. Do 1956. je širom SAD-a, Kanade i delova Aljaske na severu bilo instalirano više od 150 radarskih sistema, radio-tornjeva i ‘svitaca’ (light beacon), sve sa ciljem što ranijeg upozoravanja na moguće sovjetske projektile. Generalima u SAD-u je bilo jasno da bi takav napad sasvim sigurno išao preko najkraće putanje severnom hemisferom – preko Aljaske i Kanade.

Formiranje komande za odbranu zračnog prostora

U septembru 1957. godine zvanično je formiran ‘NORAD’ (North American Aerospace Defense Command, Severnoamerička komanda za odbranu vazdušnog prostora). Od samog početka, NORAD je bio izuzetno skup program – početkom šezdesetih je koštao oko pet milijardi dolara godišnje, što je bilo gotovo trećina vojnog budžeta SAD-a. I prvi programi razvoja protivbalističkih sistema ‘Nike’ i ‘Zeus’ su takođe bili pod komandom NORAD-a sve do 1969. godine.

Prvi ‘pravi’ super-kompjuter u SAD-u pod imenom ‘AN/FSQ-7’ je šezdesetih napravljen za NORAD i to je bila prva borbena upotreba računara u američkim vojnim snagama. ‘AN/FSQ-7’ iako potpuno zastareo po današnjim standardima, a u to vreme je već mogao da pravi simulacije potencijalnih napada sa mora ili kopna, te da izračuna potencijalnu štetu svakog od ovih ‘scenarija’. Američko vazduhoplovstvo je krajem šezdesetih godina dobilo nekoliko sličnih manjih računara ‘FSQ-8’, i tako je nastala ‘situational awareness’ strategija ‘stalnog nadgledanja’ koja se koristi i danas. Do početka sedamdesetih godina, unutar NORAD-a je radilo više od 120.000 američkog i kanadskog osoblja.

U novembru 1979. godine, jedan od komandanata NORAD-a je pokrenuo vežbu sa simulacijom sovjetskog napada na SAD. Usled greške na glavnom računaru, sistemi su ovaj ‘test’ prepoznali kao pravi napad i u roku od nekoliko sati je podignuta nuklearna uzbuna širom SAD-a. I u Beloj kući su se oglasili posebni alarmi za ‘nastavak administracije’ (Continuity of Government), ali je tadašnji predsednik Jimmy Carter odbio da napusti Ovalnu sobu.

Samo šest meseci kasnije, usled kvara na nekoliko super-računara unutar NORAD-a ponovo je podignuta nuklearna uzbuna, ali je ovog puta trebalo mnogo više vremena da se greška uoči – već su bili podignuti i američki bombarderi za ‘nuklearni odgovor’ (PACAF, Pacifičke vazdušne snage). Sve je potrajalo dok poručnik stacioniran u Strateškoj vazdušnoj komandi (SAC) nije primetio da računar daje pogrešne informacije.

Komandni centar u ‘čeličnoj planini’

Nakon raspada Sovjetskog saveza 1989. godine, NORAD je reorganizovan, a osoblje je smanjeno za polovinu – i u SAD-u, i u Kanadi. Sredinom devedesetih je otkriveno i postojanje supertajnog centra NORAD-a, ‘čelične planine’ (Iron Mountain) u oblasti planina Cheyenne u Koloradu. Ovaj centar je bio sve što su ljubitelji naučne fantastike zamišljali – i više od toga. Lociran duboko unutar planine, komandni centar ima mogućnost da izdrži direktni pogodak nuklearnog projektila od 30 megatona. Neka od vrata unutar njega su teška i po više tona, a smatra se da je ‘Cheyenne Mountain Command Center’ najčuvanija vojna instalacija u SAD-u.

Nakon 11. septembra unutar ovog centra je formiran i poseban ‘Space and Air Defense Center’, koji upravlja nizom satelita i baznih stanica, a koji nadgledaju prostor od Afrike do Aljaske i od Japana do Nemačke. Do sada je samo na napredne superračunare unutar ovog sistema potrošeno više od 140 milijardi dolara, iako su konkretne mogućnosti i aktivnosti i dalje strogo čuvana tajna. Takođe, deo instalacija za ‘Cheyenne Command Center’ se nalazi u Kaliforniji, kao deo radarskog sistema ‘AN-129 HAVE STARE’, a deo informacija se dobija i od radarskog sistema u Evropi (Globus II). Od 2019. godine svi sistemi NORAD-a u Severnoj Americi su združeni u ‘Severnu Vazdušnu komandu) (USNORTHCOM).

Jedan balon, hiljadu pitanja

Treba reći da i Američka mornarica (US NAVY), kao i Obalska straža (Coast Guard) upravljaju velikim sistemima radarskih centara za nadgledanje obale i vazdušnog prostora iznad okeana. Tu je i čitav niz AISP letelica (Airborne Signals Platform), poput OV-10 ‘Bronco’, Lockheed EC-130 i ‘P-3 Orion’, kao i čitava flota različito konfigurisanih vazdušnih centara za osmatranje ‘AWACS’, baziranih na avionu ‘Boeing E-3 Sentry’.

Kako je onda, uprkos svim ovim sistemima, moguće da je kineski balon-satelit za osmatranje ostao toliko dugo iznad kritičnih instalacija u SAD-u? Vazduhoplovni stručnjaci smatraju da je ova kineska letelica zapravo doživela kvar, te da se spustila sa mnogo veće visine (verovatno iznad 10 do 15 kilometara).

Kako je onda, uprkos svim ovim sistemima, moguće da je kineski balon-satelit za osmatranje ostao toliko dugo iznad kritičnih instalacija u SAD-u?

Vazduhoplovni stručnjaci smatraju da je ova kineska letelica zapravo doživela kvar, te da se spustila sa mnogo veće visine (verovatno iznad deset do petnaest kilometara). Zvaničnik američkog ministarstva odbrane (DoD) general Glenn Van Herk naveo je da je ‘balon bio visine oko 60 metara, te da je teret koji je nosio bio težak najmanje pola tone, te da su zbog toga oklevali da balon obore iznad naseljenog područja’. Ovakve letelice su u domenu prikupljanja podataka (electronic and visual intelligence) izuzetno korisne za prikupljanje podataka, elektronsku špijunažu i za fotografisanje u visokoj rezoluciji posebnim digitalnim kamerama.

Takođe, za razliku od satelita u svemiru, na kamere na ovakvim letelicama ne utiče tzv. ‘defrakcija svetlosti’, fenomen koji se dešava kada zraci svetlosti putuju kroz Zemljinu atmosferu, pa su fotografije i nekoliko puta detaljnije nego one načinjene iz orbite.

Odbor za odbranu i obaveštajne poslove američkog Kongresa već zahteva odgovore od nadležnih u Američkom vazduhoplovstvu (USAF), a trenutno traje i velika potraga za delovima oborene letelice – najviše za samim računarom i memorijskim uređajima, kako bi se došlo do podataka o pravoj misiji kineske letelice.