Američki špijunski avion od ruskog metala

Nakon Drugog svetskog rata, nova era ‘vazdušne nadmoći’ (eng. air supremacy) se pojavila na horizontu novih svetskih super-sila. Bilo je jasno i da će razvoj vazduhoplovnih snaga biti dominantan u drugoj polovini 20 veka, kako za ratovanje, tako i za špijunažu.

Ovo nije bila nova ideja – špijunski avioni su postojali još za vreme Velikog rata, ali su tadašnji dvokrilci imali i dve velike mane – bili su bučni i spori, te su leteli veoma nisko, tako da su mogli da budu lako opaženi golim okom ili dvogledom.

Nova era špijunaže iz zraka

Sjedinjene Države su još krajem četrdesetih godina bile veoma zainteresovane za pribavljanje informacija o sovjetskom nuklearnom programu. Iako se nakon atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki činilo da će SAD biti jedina globalna super sila, te da SSSR nema naučne i tehnološke kapacitete za stvaranje sličnog oružja, to se promenilo već 1949. Krajem avgusta te godine, SSSR je u regionu Semipalatinska u Kazahstanu testirao svoju prvu nuklearnu bombu od 22 kilotona, čime je svet ušao u atomsko doba, a time je praktično i otpočeo ‘Hladni rat’ između Istoka i Zapada. Američko vazduhoplovstvo je u to vreme koristilo dva aviona ‘North American B-25D’, koji su iz Mediterana leteli do granica SSSR-a. Ovi avioni su imali tzv. ‘Mitchell instrument’, vrstu foto-aparata koji se za vreme Drugog svetskog rata koristio za mapiranje terena i određivanje ciljeva za bombardovanje. Iako su ovi avioni mogli da sa delimičnim uspehom vrate nazad fotografije nekih sovjetskih jedinica i baza na zemlji, bilo je jasno da je neophodan razvoj potpuno nove letelice za izviđanje.

Novoformirana ‘Kancelarija za strateško planiranje’ (OSS), preteča današnje agencije CIA, predložila je Beloj Kući modifikaciju već postojećeg aviona ‘Convair B-36 Peacemaker’. Dok je unapređenje aviona završeno, OSS je zvanično preimenovana u Centralnu Obaveštajnu Agenciju. Novi avion ‘RB-36D Reconnaissance’ je leteo kao deo tadašnje ‘Strateške Avio Komande’ (SAS), i imao je čak 23 različite kamere. Neke od ovih kamera su prvi put razvijene upravo za upotrebu u avio snimanjima, a koristile su filmove velikog formata. Takođe, avion je imao i svoju ‘mračnu sobu’ za razvijanje filmova, kao i desetak bombi ‘T-86’. Ovo je bila neka vrsta ‘vazdušnog blica’ – bomba bi detonirala stotinjak metara iznad tla i stvorila izuzetno jak svetlosni bljesak, kako bi avion mogao da fotografiše u noćnim uslovima.

I dok se američko vazduhoplovstvo oslanjalo na tada već prevaziđene tehnike izviđanja, kompanija ‘Lockheed Martin’ je u tajnosti radila na stvaranju potpuno novog tipa špijunskog aviona. Tajnost je bila tolika da je samo par osoba u Pentagonu i Beloj Kući znalo za ovaj projekat, a predsednik Dwight D. Eisnehower je bio obavešten tek nakon testiranja obavljenog prvog avgusta 1955. Avion je dobio ime ‘U-2’, i bio je prva letelica zvanično dodeljena agenciji CIA, mada ga je kasnije koristila i agencija NASA za istraživanja u atmosferi Zemlje.

Glavne odlike dizajna su bile let na izuzetno velikoj visini, iznad 18 kilometara, na kojoj sovjetski ‘MiG’ – ovi nisu mogli da lete, a bila je i iznad dometa ruskih PVO sistema. ‘U-2’ je koristio i novu vrstu goriva za mlazne motore ‘JPTS’ (Thermally Stable Propellant), koje nije ostavljalo vidljive tragove u atmosferi. Takođe, nove kamere i optički uređaji su imali rezoluciju od sedam metara sa visine od deset kilometara, što je bilo više nego dovoljno za snimanje zgrada, aerodroma, pokreta sovjetskih trupa, kao i podmornica i brodova. Zbog ovih karakteristika, U-2 je leteo u više od 250 misija izviđanja širom sveta, a smatra se i da je barem trideset puta preletao Sovjetski savez, otkrivši na taj način, između ostalog, lansirne rampe za svemirske misije u Bajkonuru, te podmorničku bazu na Krimu.

Novi avioni

Izuzetna uspešnost špijunskog aviona U-2 navela je Pentagon početkom šezdesetih godina da odmah počne sa planovima za daleko brži i još napredniji špijunski avion. Sovjetski sistemi za detekciju letelica su postojali sve bolji, a nove vrste radara su mogle da detektuju i objekte u Zemljinoj atmosferi. Kompanija ‘Lockheed Martin’ je ponovo odabrana za razvoj novog aviona, ali su ovog puta ruski agenti u SAD uspeli da saznaju neke od detalja. Kodno ime novog aviona je bilo ‘A-12’, a Kremlj i KGB su čak uspeli i da dođu do dve fotografije probne letelice broj ‘60-6932’ na aerodromu u saveznoj državi Nevada.

Novi dizajn ‘letećeg krila’ (flying wing) je imao prednost razvijanja velikih brzina – čak i tri puta brže od zvuka (3.2 maha), ali je to dovodilo i do velikog zagrevanja cele letelice. Zbog ovoga, kao i letenja ‘na ivici svemira’ (skoro 25 kilometara) piloti su nosili posebne skafandere, sa eksternim sistemom za dostavljanje kiseonika (kasnije će na osnovu ovog dizajna NASA razviti svemirske skafandere za astronaute). Jedno od rešenja je bilo korišćenje novih kompozitnih materijala za trup i krila aviona, kao i novih ‘egzotičnih’ metala, poput berilijuma i titanijuma. To je bilo lakše reći nego učiniti, jer u to vreme SAD, kao ni njene zemlje saveznice, praktično nisu imale veće zalihe titanijuma, niti industriju za njegovu obradu. Sa druge strane, SSSR je imao barem dva rudnika u kojima se ovaj metal nalazio u izobilju. Agencija CIA je preko nekoliko kompanija u Engleskoj uspela da otvori nove firme Zapadnoj Nemačkoj, a te nove kompanije su, pak, preko veza u Istočnoj Nemačkoj uspele da kupe 62 tone titanijuma, navodno za potrebe izrade delova motora za automobilsku industriju. Kasnije je ovaj metal prearađivan u blokove u fabrici u Manchesteru, koja je takođe proizvodila i delove za Britansku mornaricu. KGB je imao neke sumnje u pravu namenu ovolike količine titanijuma, ali je tadašnji Kremlj odobrio prodaju, suočen sa velikom sušom 1962. godine i hitnom potrebom za uvozom hrane.

Sav ovaj titanijum je plaćen 7,3 miliona dolara (25 miliona dolara danas). KGB je saznao za pravu namenu ruskog titanijuma tek 1967. od britanskog ‘trostrukog agenta’ Petera Ashbya, ali je već bilo kasno – do tada je ‘Lockheed Martin’ već proizveo 32 letelice, sada nazvane ‘SR-71 Blacbird’, uz četiri prototipa ‘A-12’, koje je kasnije koristila NASA. ‘SR-71 Blackbird’ je imao više od 140 delova napravljenim od ruskog titanijuma, poput delova kostura aviona, izduvnog sistema, sistema za poletanje is sletanje, kao i delova kabine aviona.

Zataškavanja sa obje strane

Ipak, do kraja šezdesetih godina, sovjeti su razvili napredne radare, koji su ‘videli’ poletanja NATO aviona čak do granica Francuske (naročito im je bio ‘zanimljiv’ aerodrom u Fursten-feldbrucku u Nemačkoj, blizu Minhena).

Jedan od ovih radara, nazvan ‘Dnjepar’ (NATO naziv ‘Hen House’), razvijen je za detektovanje lansiranja balističkih raketa ‘sa druge strane planete’, ali je ubrzo iznad regiona Baltičkih zemalja počeo da detektuje letelice koje su se kretale brzinom iznad tri maha – bio je to ‘SR-71’.

Kada su se u junu 1967. godine sastali američki predsednik Lyndon B. Jonhson i premijer SSSR-a Alexei Kosygin, ruska strana je saopštila američkoj delegaciji ‘da imaju čestih problema sa gavranima’. Kodno ime ‘SR-71’ među američkim pilotima je bilo upravo – ‘Gavran’.

Ipak, obe strane su ovakve događaje držale ‘pod ključem’, budući da je tadašnji politički interes bio ‘otopljavanje’ međunarodnih odnosa, uzrokovano tadašnjim otvaranjem NR Kine ka svetu, kao i sve većim uticajem Pokreta nesvrstanih. NATO je takođe u to vreme i često detektovao letove ruskih ‘Ye-152A’ izviđačkih špijunskih aviona (modifikovane verzije MiG-21) i foto-aviona ‘Yak-28P’ iznad (tada neutralne) Austrije i Baltičkih zemalja, što evropska i američka javnost takođe nisu znale.