Atanacković: Srbi sa Kosova su dugogodišnji taoci Beograda

Ako ne stave kosovske tablice na svoja vozila, Priština će kosovskim Srbima oduzeti ta vozila. Ako ih stave, Beograd će im automobile zapaliti. Tom slikom Dejan Atanacković, dobitnik NIN-ove nagrade za roman Luzitanija 2018. godine, uspješan vizuelni umjetnik i pisac, te predavač u Firenzi na više univerzitetskih programa, opisuje stvarnost Srba na sjeveru Kosova.

Proteklih sedmica Kosovo je doživjelo najgore etničke napetosti otkako je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. Nasilje je izbilo krajem maja pošto su gradonačelnici, etnički Albanci, preuzeli dužnost nakon lokalnih izbora na kojima je odaziv bio samo 3,5 posto budući da su Srbi bojkotirali glasanje. Pripadnici mirovnih snaga, njih 30-ak, koji su branili tri gradske vijećnice na sjevernom Kosovu povrijeđeno je u sukobima sa srpskim demonstrantima. Ukupno 52 demonstranta su također zadobili povrede u sukobima.

Glavni saveznici Kosova, Sjedinjene Američke Države i Evropska unija, pozvali su kosovskog premijera Albina Kurtija da povuče gradonačelnike i ukloni specijalnu policiju korištenu za njihovo postavljanje, dok je Brisel Kosovu uveo ono što je opisao kao privremene mjere. One, između ostalog, uključuju i izostanak evropske finansijske pomoći.

Atanacković, koji je od izbora 2022. godine odbornik u Skupštini grada Beograda, pa se i kroz politiku pokušava izboriti za bolje i pravednije društvo, otvoreni je kritičar politike predsjednika Aleksandra Vučića. Nedavno je izbačen iz pokreta Ekološki ustanak zbog stavova o Kosovu, koji su kontra glavnog narativa u Srbiji.

• Nedavno ste napravili slikovit opis pozicije u kojoj se trenutno nalaze Srbi sa Kosova na primjeru postavljanja kosovskih tablica na automobile u vlasništvu Srba. Znači li, prema toj slici, da 50-ak hiljada Srba na Kosovu svaki dan živi između čekića i nakovnja?

– Mnogi upravo tu sliku i vide kada govore o položaju Srba na severu Kosova. Ako postoji nekakav nakovanj u vidu kosovskih institucija, u vidu jedne nepromenjive realnosti, jedina svrsishodnost čekića, a čekić očigledno dolazi iz Beograda, jeste da planski sprovodi teror, a teror jeste jedina politika Beograda prema Srbima na Kosovu. Mi to znamo, počevši od ubistva Olivera Ivanovića koje je naručeno u Beogradu, a njegovim ubicama ili organizatorima ubistva kasnije pružena sigurna kuća u Beogradu. Srbi sa Kosova su, po mom viđenju, dugogodišnji taoci Beograda, i služe kao materijal za političke zloupotrebe. Ta politika [ucena] se svakako ne sprovodi nekim normalnim političkim sredstvima, nego kroz aktivnosti organizovanih kriminalnih grupa, dirigovanih iz Beograda.

• Albin Kurti tvrdi da bi se Priština mogla dogovoriti sa Srbima na Kosovu da nije pritisaka iz Beograda. Vjerujete li da Kosovo Srbima može osigurati poštivanje prava?

– To zaista ne mogu da tvrdim, ali sam apsolutno siguran da je Kurti u pravu u jednoj stvari (bez ikakve namere da ispoljavam simpatije prema njemu): ako gledamo situaciju Srba na severu Kosova, zaista imam utisak da daleko više ljudi strada od kriminalnog elementa kojim se upravlja iz Beograda. ‘Naprednjački’ Beograd nije nikome sagovornik, ni sopstvenim građanima. I zbog toga mislim da je Kurti u pravu kada kaže da su pritisci iz Beograda razlog, ili barem jedan od razloga, zbog čega se stanje na Kosovu ne može normalizovati.

Naravno, i kosovska stana ima mnogo odgovornosti, ali sa naše strane, iz ugla građanske Srbije, mislim da je krajnje neproduktivno stavljati znak jednakosti između Beograda i Prištine. Znate, kada se kaže da je Kurti ekstremista, a Vučić apsolutista – to je sada popularno u Srbiji – onda se kroz to izjednačavanje krivice naprosto zamagljuje odgovornost Beograda. Nama u Beogradu, pre svega, interes je da definišemo svoj odnos prema ovdašnjoj politici da bismo uopšte imali argumente kojima ćemo kritikovati drugu stranu.

• Napetosti između Srbije i Kosova traju od kosovske samostalnosti 2008. Beograd odbija bilo kakav razgovor o priznavanju Kosova kao nezavisne države. Šta je rezultat takve 15-godišnje politike?

– Prvo, to je jedna potpuno lažna situacija – Srbija je Kosovo priznala najmanje još od Briselskog sporazuma, na osnovu niza elementa tog sporazuma. Ono što imamo posle tih 15 godina je jedna slika potpuno obezglavljenog društva, jedan život u iščašenoj realnosti, jedno psihotično stanje u kojem građani Srbije ne znaju gde im je zemlja, gde su granice te zemlje, niti se više na racionalan način razmišlja koje su posledice nepriznavanja Kosova. Vlada jedno stanje političkog i etičkog bauljanja.

U nekim mojim tekstovima sam se šalio na tragikomičan način: šta bi bilo kada bi se sve naše želje ostvarile i Kosovo se vrati u sastav Srbije? Niko ni nema plan za jedan takav scenario. Glavni cilj ove vlasti je da ljudi zaborave zašto je Kosovo izgubljeno i da se potpuno negde zamagli zločinačka politika srpske države devedesetih, čiji su akteri i sada na vlasti. Žele da se legitimizuje jedna potpuno lažna istorija i da se ostavi prostor za njihovu vladavinu i održavanje takvog stanja koje njima najviše odgovara.

• Politico je nedavno objavio članak u koje kaže da zapadni lideri znaju da predsjednik Aleksandar Vučić nije anđeo, ali da mu povlađuju kako bi ga pokušali odvojiti od Vladimira Putina. Je li taj pristup Brisela i Washingtona dobar? Analitičar Davor Gjenero, na primjer, misli da rizici povlačenja euroatlantskih partnera pred Vučićem postaju previše opasni.

– Nisam političar, politikom se bavim na neki svoj način, pa mislim da mogu sebi da dopustim nešto politički nekorektno – mislim da svako ko sa Vučićem pravi bilo kakav dogovor ili je budala, ili je podlac. Niko ko njemu povlađuje ne može da očekuje ništa dobro. U našem društvu postoji ta priča da je Vučić podržavan od Zapada zato što se obavezao da će da reši pitanje Kosova, verovatno u jednom trenutku i da prizna nezavisnost Kosova, a sve to u zamenu da mu progledaju kroz prste za razne svinjarije koje ovde sprovodi. E sada, ako na Zapadu zaista tako misle, to je loša procena. Taj koga podržavaju je, po svemu sudeći, na čelu organizovane kriminalne grupe koja proizvodi skank i trguje drogom i oružjem, državna bezbednost mu radi za rusku obaveštajnu službu, a ključni saradnici su mu povezani s mrežom međunarodnog kriminala. Vučić, kao i svaki produkt ‘90-ih, kao i svaka radikalna izlučevina, nije u stanju da napravi niti jedan korak koji ne vodi u propast.

• Kako tumačite sankcije Washingtona šefu srbijanske obavještajne službe Aleksandru Vulinu. Je li to poruka i samom predsjedniku Vučiću?

– Iskreno se nadam da to jeste poruka i Vučiću. Nadam se da će Zapad da zaoštri politiku prema ovom režimu i da će početi više da sluša građane Srbije. Mi smo na ulicama dva meseca. Opozicija dva meseca protestuje protiv ovog ludila i ovog zla.

Nadam se da se nikada neće desiti sankcije prema Srbiji i njenim građanima, ali svaki vid sankcija prema pripadnicima režima doživljavam kao podršku građanima Srbije. Što se tiče Vučića, verujem da i njega čekaju sankcije kao i Vulina, bez obzira na njegove sadašnje dealove [sa Zapadom]. Mislim da bi bilo korektno da srpska javnost od SAD-a dobije te inkriminišuće informacije kako bismo stekli jasniji uvid u Vulinovu umešanost, kao i režima uopšte, u tokove droge i oružja.

• Zbog Vaših stavova da Srbija treba priznati Kosovo, prije svega zbog sopstvenog interesa, izbačeni ste iz Ekološkog ustanka. Jedno pitanje je – kakve benefite Srbija može imati od priznanja Kosova, a drugo – zašto opozicija u Srbiji ustrajava na narativu kojeg koriste naprednjaci Aleksandra Vučića u slučaju, evo, Kosova, NATO bombardovanja Srbije ili zločina u Bosni i Hercegovini?

– Što se tiče opozicije tu postoji jedan realan strah – svako ko ovde kaže bilo šta u prilog istine o Kosovu, automatski gubi jedan broj glasača. Ali, po mom mišljenju, strah od gubitka političkih i populističkih poena ne sme da bude prepreka za dugotrajnu politiku.

Lično, Kosovo doživljavam kao psihički problem ovog društva, psihički problem srpske opozicione politike […] mi smo spremni da lažemo sami sebe da bismo ostvarili nešto što liči na trenutnu korist. Iz toga proističe i populizam unutar opozicije koji se u suštini ne razlikuje od populizma vlasti. I vlast i opozicija u mnogo čemu računaju na sluđenost ljudi. Naprosto, i u političkom i u kulturnom smislu nedostaje mnogo toga da se bi se ovdje gradilo normalno društvo. U tome vidim neophodnost suočavanja sa realnošću Kosova.

Politiku doživljavam kao obrazovni proces, jer ako u politici nema tog obrazovnog elementa, onda je to strategija laganja, strategija izbegavanja istine, aktivno provođenje zatucanosti, vrlo aktivan i produktivan rad protiv sebe. Ljudi su danas u Srbiji masovno indiferentni prema činjenici da se na nekoliko kilometara od Beograda nalazi masovna grobnica u kojoj su ostaci 700 ljudi, među kojima ima i žena i dece, čak i školske torbe i sveske.

A kako da ne budu indiferenti kada na sednici o Kosovu prošle godine, kada se desetine opozicionih poslanika suočavalo sa vlastodršcem i pripadnikom režima iz devedesetih, niko od njih nije spomenuo tu pogubnu politiku koja je i dovela do gubitka Kosova. Niko da kaže nijednu reč o neophodnosti otrežnjenja, niko da spomene masovne grobnice, niko da spomene teror države koja je planski ubijala, planski proterivala i tom politikom bacila stravičnu mrlju na čitavo srpsko društvo.

Dakle, očigledno postoji jedan mentalni sklop koji je u stanju da na ubijenim civilima pravi matematiku. Zbog toga je potrebno priznaje Kosova, ne samo od neke političke organizacije već priznanje od srpskog društva u celini, jer bi to predstavljalo jako važan rez, diskontinuitet od ratne politike devedesetih i onoga što ta ratna politika, vampirski preživela, i danas predstavlja.

Opozicionim politikama u Srbiji naprosto nedostaju ideje o nekim novim formama suživota između Srbije i Kosova, ideje koje će pomiriti dva društva koje imaju ogroman interes i sve moguće razloge da žive zajedno.

• Je li, po Vama, društvo u Srbiji uopće spremno da razgovara o temama poput Kosova?

– Živimo u vremenu potpuno pobrkanih, osakaćenih vrednosti, živimo u jednom stanju populizma, primitivizma, nasilja koji se zvanično promoviše. Naprosto, većina ljudi živi u jednom stanju kontaminiranosti i jako se teško snaći u tom moru otrova.

Međutim, iskreno, verujem u promene. Uveren sam u to da je društvo materijal koji se u suštini vrlo brzo menja. A ovde se radi o promenama koje se tiču stvarnosti. Jako je važno da dođemo do te stvarnosti, da u glavama ljudi [Kosovo] više ne bude poniženje i poraz. I to je ono što meni nedostaje u nekim opozicionim politikama – nedostaju ideje o nekim novim formama suživota između Srbije i Kosova, ideje o tome kako će dva društva pre ili kasnije graditi svoj suživot u okrilju Evropske unije, kao dve države i dva naroda koji imaju sve moguće zajedničke interese da žive zajedno u uzajamnom poštovanju.

• Staša Zajević iz organizacije ‘Žene u crnom’ strašno zamjera Borisu Tadiću jer se nije obračunao sa teretom koji Srbija nosi iz ratova ‘90-ih? Krivi ga za povratak radikala na vlast u zemlji. Je li Tadić mogao učiniti više?

– Ne mogu da zaboravim ni njegovo ljubljenje u obraze sa Miloševićevim portparolom i svu tu farsu pomirenja u Srbiji. Verujem da je mnogim građanima Srbije bilo drago da se nešto normalizuje. Ali, ne možete vi da normalizujete zlo; opljačkaju državu, unište je, uvedu te u sankcije, uvedu te u rat sa celim svetom, proizvedu masakre kakvi se na pamte od Drugog svetskog rata, pobiju lokalne političke protivnike, napune zemlju masovnim grobnicama […] i šta se od njih može očekivati nakon toga? Boris Tadić je bio zaista nosilac jedne politike pomirenja u regiji. Setite se njegovog odnosa sa Ivom Josipovićem. Ali, na kraju, on jeste doprineo jednoj opštoj obezglavljenosti, jednom gubljenju pravca čitavog društva u Srbiji, a to društvo je naprosto trebalo da se udalji od zla. Nismo iščupali zlo iz korena. Mislim da je čak i neki eventualni prelazak u opoziciju i gubitak vlasti mogao da bude bolji izbor za Tadića nego održavanje vlasti tako što je napravio pakt sa đavolom.