Dok je Bjelorusija ‘između čekića i nakovnja’ represija se nastavlja

Između Belorusije i Zapada otvorena su samo dva granična prelaza: jedan se nalazi blizu grada Grodna, na granici sa Litvanijom, a drugi spaja Brest i Terespol, u Poljskoj. Svi ostali su zatvoreni iz straha da će se Wagnerovi vojnici infiltrirati među građane koji svakodnevno ulaze u Evropsku uniju.

Od Bjalistoka, u Poljskoj, do Grodna kombiju je potrebno oko 12 sati vožnje: treba da stignete do Litvanije, 60 kilometara od Viljnusa, pa onda da šumskim putem krenete ka jugu do graničnog prelaza. Na granici javni prevoz čeka na red šest sati, automobili od 12 do 24 sata.

Na pola puta između Bjalistoka i Grodna, u Litvaniji, motor kombija se odjednom gasi, onda opet proradi ali odjednom ispušta tup zvuk i stane. Vozilo nastavlja da se kreće nekoliko sekundi, sve sporije i sporije, dok se nije potpuno zaustavilo. Unaokolo: nekoliko kuća, jezero okruženo jelovom šumom i tišina. Veče je, na nebu proviruju samo najsjajnije zvezde i poneki beli oblaci plove mirno po plavetnilu, ka istoku. Na levoj strani puta nalazi se gostionica: nekoliko mušterija, uglavnom mladi ljudi, sede na drvenim klupama u dvorištu sa pogledom na jezero; na prozoru, obasjana slabom svetlošću sijalice, niska devojka stoji pored lavaboa i pere čaše. Čim ugledaju vozilo sa beloruskim tablicama, upućuju oštre i nerazumljive reči putnicima koji su izašli iz kombija da bi proverili da li se kombi može popraviti.

Prilazim gostionici, naručujem nešto za jelo, a jedan od posetilaca, vidno pripit i sa praznom kriglom još u ruci, pita me kojoj nacionalnosti pripadam. Odgovaram da sam Italijan, a drugi na provokativan način pita: „Nećeš li možda da poverujemo u to da su i svi ostali koji putuju s tobom Italijani?”

Odgovaram da su Belorusi; u tom trenutku momci počinju da vređaju, pljuju u pravcu kombija. Osećam se krivim što sam rekao da sam Italijan: može li državljanstvo biti diskriminirajući faktor, kriterijum za odlučivanje ko može da sedne za sto da jede, a ko ne?

Pozivam druge putnike da sednu i večeraju sa mnom. Oni se klimanjem glave i stidljivim osmesima zahvaljuju i povlače se. Ostaju skriveni iza kombija više od sat vremena, sve dok moderniji i udobniji kombi ne stigne iz Bjalistoka. Krećemo opet za Grodno, sa gorkom svešću da su evropski narodi ponovo neprijatelji jedni drugima.

Grodno, Rusija i Zapad

Grodno je multietnički grad, naseljen uglavnom Belorusima i Poljacima. Vekovima su ova dva naroda živela u potpunoj simbiozi. Od početka ruske invazije na Ukrajinu, odnosi između Minska i Varšave su postali sve napetiji i napetiji. Iako obični ljudi nastavljaju da žive normalno, bez mržnje, institucionalni odnosi između dve zemlje su na najnižem mogućem nivou. Sem toga, Belorusija pokušava da izbriše istorijske veze: muzej pesnika Maksima Bogdanoviča, u staroj elegantnoj jednospratnoj drvenoj kući u centru grada, dobio je nalog da eliminiše sve fotografije i tekstove koji se odnose na književnicu Elizu Oržeškovu, poljske nacionalnosti, iako je rođena i živela u Grodnu.

Vesti svih televizijskih stanica, inače pod kontrolom vlasti, neprestano optužuju Poljsku i Litvaniju da naoružavaju granice i gaje osećanje neprijateljstva prema Belorusiji. Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji svakodnevno posećuje fabrike i farme, tvrdi da je njegova zemlja spremna da se odbrani u slučaju napada. Istovremeno, međutim, u pomalo zapanjujućem balansiranju, on poziva Zapad na dijalog. Govor koji je predsednik održao 11. avgusta na aerodromu u Minsku iznenadio je ne samo strane medije, već i domaće javno mnjenje. Lukašenko je u stvari bio u poseti hangarima u kojima se nalaze avioni nacionalne kompanije „Belavija” i tvrdio da Belorusija apsolutno ne može sebi da dozvoli gubitak diplomatskih i ekonomskih veza sa Zapadom.

„Lukašenko se nalazi između čekića i nakovnja”, kaže E. P., ekonomista iz Bresta. „S jedne strane on mora da radi ono što mu Kremlj naređuje, jer u svakom pogledu zavisi od Moskve. S druge strane, on zna da bi definitivni raskid sa EU označio i kraj nezavisnosti Belorusije. Naime, zemlja se još uvek održava na ekonomskoj razmeni sa ‘neprijateljima’ sa Zapada, koja i dalje postoji uprkos sankcijama. Otkako su Litvanci i Poljaci zatvorili gotovo sve granične prelaze, vlasti u Minsku su već izgubile veliku količinu novca koji su ranije zarađivali od šverca, posebno cigareta. Da se razumemo: i Poljaci i Litvanci su imali koristi od ovih razmena. Zatvaranjem granica naši susedi nam daju do znanja da mogu da žive i bez nas; oni mogu bez problema, nama je već teško. Postoji i drugi razlog koji brine Lukašenka”, dodaje E.P.

Podseća da roba koja ide iz zemalja sa istoka u Evropu i obrnuto prolazi i kroz Belorusiju. Kada bi Varšava i Vilnjus zatvorili svoje granice, Belorusija bi se zaista našla izolovana: kamioni i vozovi za Poljsku (teretni vozovi mogu još uvek da pređu granicu, putnički su obustavljeni, prim. aut.) našli bi alternativne rute i u tom trenutku Belorusija bi ostala bez trgovine i bez tantijema.

„U ovom slučaju, preostalo bi nam samo da uđemo u Rusku Federaciju za privredni opstanak, što to niko ne želi, a kamoli Lukašenko”, tvrdi E. P.

Zaista, beloruski predsednik je do sada uspevao da izbalansira potrebe Rusije i Zapada, ali izgleda da ova politika sve više pokazuje kraj, posebno nakon početka ruske invazije na Ukrajinu: unutrašnje javno mnjenje – pre svega mladi – više ne podržava vlasti u Minsku, koje vladaju samo zahvaljujući političkoj represiji. Činjenica da je Belorusija dozvolila i dozvoljava ruskim vojnicima da koriste njenu teritoriju po volji i da sada ugošćuje Wagnerove plaćenike i nuklearno oružje Moskve, pokazuje da zemlja de facto nije samostalna. Niko ne veruje u predsednikovu tvrdnju da je Rusija tu samo da pomogne i da Wagner i nuklearno oružje služe samo za jačanje nacionalne vojske, koja sama ne bi mogla da se suprotstavi NATO-u.

Represije se nastavljaju

Iako su prošle tri godine od masovnih protesta protiv Lukašenka, represija se nastavlja.

„Ne možemo da stanemo”, kaže član vlasti koji želi da ostane anoniman. „Ako stanemo, ljudi bi se ohrabrili i vratili bi se na ulicu”.

Policija i tajne službe koriste program za prepoznavanje lica razvijen u Kini koji im omogućava da saznaju ko su demonstranti na veoma brz način: pregledaju se snimci stranih televizijskih kuća, posebno dokumentarni film jedne litvanske televizijske stanice, kako bi se identifikovali demonstranti, koji su odmah uhapšeni. Procesi su veoma kratki i često se odvijaju preko aplikacije Skype.

O tome nam svedoči K., žena koja je radila u privatnoj firmi i koju je policija zaustavila pre oko godinu dana. Optužena za ekstremizam zbog demonstracija, ostala je u samici tri dana; stražari joj nisu dali ni da spava. Porodica ju je tražila po zatvorima širom zemlje, jer se zatvorenici često prebacuju iz jednog zatvora u drugi. Tri duga dana njen muž i deca nisu imali vesti o njoj. Krajem četvrtog dana ženi je suđeno putem Skypea, kažnjena je najstrožom novčanom kaznom i puštena je na slobodu. Šef kompanije u kojoj je radila SMS-om ju je obavestio da je otpuštena. Razlog: izostanak sa posla. Protesti K. nisu imali nikakvu korist, iako je dokazala da nije išla na posao jer je bila u zatvoru. Gazda nije hteo ni da je primi; pošto žive u istoj četvrti, kada je sreće na ulici, on spušta pogled i pravi se da je ne poznaje. Jednom, u centru grada, K. je srela policajca koji ju je ispitivao u policijskoj stanici. I on je pognuo glavu i promrmljao, vidno posramljen, stidljiv pozdrav.

„Plaše se”, sa ponosom kaže K. „Znaju da to neće dugo trajati, svesni su činjenice da nemaju podršku naroda. U redu je to, nek’ se muče u svom strahu, moraju biti svesni da nisu voljeni. Oni znaju da će platiti, samo je pitanje vremena kad će se to desiti”.