Aleksandra Vrebalov: Stvaram muziku dok svijet kakvim smo ga znali nestaje

Aleksandra Vrebalov je kompozitorka internacionalne reputacije. Živi na relaciji Novi Sad – New York. Studirala je u Novom Sadu, magistrirala u San Franciscu, a muzički doktorat je stekla na Univerzitetu u Michiganu. Predavala je na univerzitetima u Novom Sadu, Michiganu i New Yorku. Redovna je profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Napisala je više od 90 umetničkih dela, od kojih je većina nastala po pozivu vodećih kulturnih institucija poput Carnegie Halla, Kraljevske muzičke akademije u Londonu, Kamernog orkestra Zabranjenog grada, Harvard/Fromm Fondacije, Univerziteta Berkeley… Sarađivala je sa čuvenim kompozitorima poput Zorana Erića, Osvalda Golijova, Louisa Andriessena, Marca Stroppe… Njen rad sadrži koncertna i scenska dela pisana tradicionalnim zapisom, eksperimentalnu muziku, muziku za umetnički i eksperimentalni film i zvučne intervencije in situ.

Aleksandra Vrebalov govori o muzici koja deluje pre svega na osećajnom planu, o antropologiji koju saznaje kroz muziku, o dubokom stvaralačkom odnosu koji je ostvarila sa čuvenim Kronos Quartetom, o Ginsbergu i Zappi, o guslama i vizantijskom pojanju, o tome zašto joj je važna Picassova izložbi koja je trenutno u njujorškom The Museum of Modern Art (MoMA), o otvorenosti koja je veoma značajna za njen stvaralački proces.

• Vaša nova kompozicija Misa Supratext izvodi se na izmišljenom jeziku, osim jednog Ginsbergovog stiha ‘Sve je sveto’. Ono što se nameće iz samog naslova je da je muzika dublja od reči. Za tu kompoziciju dobili ste nagradu Grawemeyer, izvedena je u decembru u San Franciscu, a izveo je Kronos Quartet i Devojački hor iz San Francisca. Kako razumete odnos muzike i reči?

– Muzika je moćnija od verbalnih sadržaja zato što prodire dublje od konkretnih reči, jezika sa značenjem. Muzika deluje na potpuno drugom planu, na planu koji je manje racionalan, a više osećajan. Ona automatski, ako nas dodirne, ako budi naše emocije, preskače barijeru koja se odnosi na reči, na konkretna značenja, zaključke. Ona komunicira direktno sa našim unutrašnjim svetom, pomažući nam da prepoznamo i iskusimo širok spektar emocija na način koji reči ponekad ne mogu da izraze. Svesno u nama jeste jako lepo, svest je predivna kada je okrenuta ka dobrom, ka ljubavi, povezanosti, rešavanju stvari na pozitivan način… Međutim, svest je isto opterećena kategorizacijama, predrasudama, našim negativnim iskustvom i ove mentalne prepreke mogu ograničiti našu sposobnost da doživimo svet na način koji je pun potencijala i lepote. U tom smislu je Misa Supratext odnosno Misa izvan reči za mene bila način da doprem do emocija, osećaja zajedništva i ushićenja kreativnom silom, božanskim u nama, a da upotrebom teksta istorijske mise ne aludiram na njeno kulturno-istorijsko poreklo. Sam naziv Misa bio je predlog Kronos Quarteta jer je delo inicijalno trebalo da bude izvedeno na festivalu duhovne muzike u Ekvadoru.

• Govorite često u intervjuima da Vas zanima antropologija. Kako razumete muziku kroz antropologiju?

– Antropologiju zapravo razumem kroz muziku. Svako društvo možemo da doživimo i shvatimo opet kroz neverbalno u muzici koja se u tom društvu stvara. Recimo, u našem društvu, mislim konkretno na Srbiju, slušajući ono šta se stvara i to u bilo kojoj oblasti muzike, i u popularnoj i u klasičnoj, možemo da definišemo na koja se to druga društva ili tradicije naslanjamo, šta je to u izrazu što cenimo i potenciramo što onda i nas definiše.

Pitanje na širem, društvenom planu je sledeće: ako mi zaista kažemo da težimo otvorenom, demokratskom društvu u kom na sve ljude gledamo kao ravnopravne, jednako vredne, onda stil ili uniformnost odabira kompozitora čija imena viđamo na koncertnim programima pokazuju koliko je društvo svesno različitosti i koliko je otvoreno za neki drugi izraz. Kada pogledate te programe, vrlo često će na njima biti muzika kompozitora koji više nisu živi i koji mahom dolaze iz Evrope. Ređe viđamo muziku savremenika, kompozitora sa drugih kontinenata ili žena. Čak i sa te tehničke strane dok još ne čujete nikakav zvuk, već možete da zaključite o karakteristikama društva, koliko je otvoreno za druge, koliko ostavlja prostora da primi sadržaje koji su proizvod drugih, manje uobičajenih iskustava.

Meni je inspirativno da u svoj rad uključim muzičare iz drugih podneblja ili instrumente koji ne pripadaju klasičnom orkestru – tako sam koristila tapan, gusle, etničke instrumente iz Kine, Japana ili suku, rekonstruisani instrument iz Poljske. Značajno mi je da se instrumentarijum za koji pišem širi izvan klasične instrumentalne muzike i da direktno reflektuje moje iskustvo određenog podneblja ili ljudi sa kojima dolazim u kontakt.

• Koliko Vam je važan odnos prema nasleđu u muzici i na koji način ga promišljate? Koristili ste u Vašim delima vizantijsko pojanje, gusle, pomenuli ste tapan… I da li bi Vam bilo važno (u tolikoj meri) da niste živeli u inostranstvu?

– Dolaskom u SAD pre skoro 30 godina, tu na drugom kontinentu sam otkrila koliko mi je značajna povezanost sa muzikom sa naših prostora. Kako vreme prolazi, uviđam da poznajem mnogo ljudi koji su prošli kroz iskustvo da nam izmeštanje, sa distance koja je zdrava u suštini, omogućava da uočimo kvalitete naše matične sredine koje nismo primećivali dok smo u njoj bili utemeljeni. U našem akademskom sistemu, u muzičkom školovanju, uglavnom se oslanjamo na korene zapadno-evropske muzičke tradicije. Na većini naših visokih škola se ne podučavaju instrumenti ili stilovi pevanja koji su tipični za naše područje. Moje kompozicije u kojima se prepoznaje odakle dolazim, ponajpre Balkan, nastale su zahvaljujući tome što sam se preselila u SAD. U tom zvuku instrumenata koji nisu zastupljeni na akademijama, u sklopovima harmonija i ritmova koji slušaocu definitivno sugerišu određeni lokalitet, istražujem nešto autentično, ali i stabilišuće za mene. Muzika zapadne Evrope, poznavanje dela velikana nemačke, italijanske ili francuske muzike je osnova mog identiteta izgrađenog obrazovanjem, a ne poreklom, i integrisanje ove dve žive baze zvuka, dva najznačajnija oslonca u mom muzičkom identitetu, je suštinsko za moj rad. Stvarala sam sa pojcima iz manastira Kovilj, što je sada Škola vizantijskog pojanja ‘Jovan Damaskin’ u Novom Sadu, i zavolela sam autentičnosti tog stila pojanja, način na koji se glasom popunjava prostor između tonova – sasvim drukčije od pevanja i sviranja u zapadnom stilu od baroka nadalje. Mikrotonovi se u vizantijskom pojanju smatraju redovnim jezikom, nisu iskliznuće iz norme, ali jesu iskliznuće iz zapadno-evropske norme.

U tim međuprostorima tonova je ogromno bogatstvo, čini vam se da spoznate dodatnu dimenziju prostora kada prihvatite da je granica između tonova ustvari ispunjena mikro-tonovima i da su zapadno-evropske lestvice neka vrsta starinskog ekvilajzera koji jeste koristan, ali i osiromašuje. U egzaktnosti pojednostavljenih sistema zapadnih lestvica dobijamo preciznost intonacije, ali gubimo finoću fluidnog, kompleksnog harmonskog sveta, punog nijansi i individualnosti. Rad sa takvim bogatstvom nijansi nudi visok stepen harmonske otvorenosti i otvorenosti uopšte, koja je za moj stvaralački proces značajna.

• Posebno su zanimljivi semplovi koje koristi u svojim kompozicijama (kao asocijacija imam muziku iz predstave Tesla) koji zaista i otvaraju asocijativna polja kod gledaoca i otvaraju dublje slojeve u samom doživljaju dela. Šta Vama znače semplovi?

– Semplovi su za mene markeri mesta i sećanja. Oni su kao kapsule zvuka sa segmentima životnih trenutaka koji me inspirišu i koje snimim gde god se nađem. Vrlo često dok radim i obrađujem neku emociju setim se emocije koju sam imala u trenutku i na mestu kad sam snimila neki od semplova. Oni su kodovi, gde zvuk voza ili kapljanja vode ili zvona… ima simboličko značenje, recimo prolaska vremena, određene disfunkcije, okupljanja, koje u slušaocu takođe pokreće emocije. Semplovi su kao ključ u muzičkom narativu kojim otvorimo vrata u svet određenih emocija. Volim semplove iz konkretnih životnih situacija jer su kao fotografije ili razglednice, nabijeni sećanjima. Korišćenjem semplova arhivskih snimaka u mnogim delima ovekovečila sam pevanje moje baba-Stojanke, imena i glasove mojih prijatelja i članova porodice, zvukove gradova u kojima sam živela.

• Dobili ste narudžbinu muzeja Cleveland Museum of Art da komponujete inspirisani nekim od dela iz njihove kolekcije. Kao inspiracija je poslužila ikona Bogorodice, a planirano je da se delo Antene izvodi u muzeju u više njegovih prostora. Kompozicija je pisana za veliki broj izvođača. Onda je korona odložila projekat. A sada se čeka premijerno izvođenje u Cleveland Museum of Art. Kako je došlo do te saradnje?

– To je retka kreativna situacija i zahvalna sam muzeju u Clevelandu na divnom pozivu. To je poznat muzej, iako nema veliku kolekciju ako govorimo o američkom kontekstu, u poređenju sa, na primer, Metropolitanom, ali je poznat po tome što ima najznačajnije radove koji predstavljaju određene umetnike ili periode. Oni su naručili novo dela sa samo jednim uslovom – da je delo inspirisano artefaktom iz muzejske kolekcije ili samom arhitekturom muzeja. Na početku procesa rada bila sam tri dana gošća u muzeju, pregledala sam sve galerije, imala sam na raspolaganju kustose da sa njima razgovaram, dozvolu da idem u depo, u prostorije gde se radi restauracija… jedan suštinski, temeljan pristup materijalu i proces u kom mi je sve bilo na raspolaganju.

Muzej u Clevelandu ima i stare instrumente i svoju koncertnu dvoranu gde se podrazumevalo da će se to naručeno delo izvesti. Međutim, u ranohrišćanskoj galeriji sam videla ikonu Bogorodicu Umiljenja (Virgin Eleousa) iz perioda kasne Vizantije koja je ista kao ikone koje viđamo na našim prostorima. Njena egzotičnost u tom kontekstu drugog kontinenta i moj osećaj trenutnog prepoznavanja, taj kontrast me je privukao. Ikona je iz XV veka, nastala je u Grčkoj i preneta je u SAD posle više od 500 godina od nastanka, izvučena iz svog okruženja, i fizičkog i liturgijskog.

Jedna od divnih nematerijalnih stvari vezanih za ikone i muziku u liturgijskom kontekstu jeste da ni ikona ni pojanje nisu likovne i muzičke forme, nego su na prvom mestu nematerijalni portali, direktna veza i prolaz ka božanskom. Iako ikonu doživljavamo kao objekat i ona se u muzeju nalazi kao umetnički eksponat, ona za ikonopisca nije nastala kao umetnički objekat. Po njenoj veličini i obliku, rekli su mi da je pripadala crkvi ili manastiru, a ne porodici i da je bila deo bogosluženja. U muzeju sam dobila dozvolu da je ponovo sjedinim sa napevom iz istog perioda iz Grčke, da dovedem pojce u galeriju gde se nalazi, tako da se ikona i pojanje, neodvojeni stotinama godina pre donošenja ikone u muzej, ponovo nađu zajedno. Kroz lavirint pripojenih galerija sa eksponatima iz sličnog perioda iz ostalih delova Evrope članovi lokalnog hora u Clevelandu za to vreme sviraju tihe, male perkusije – zvončice i gongove, i bruje dug, niski ton – ison. Ison ima ulogu da kao nit sabere sve prisutne i da napevima da harmonsku osnovu. Muzejska zgrada je stara i od mermera pa zvuk isona vibrira i umnožava se kroz ceo prostor. Pojci uz ikonu će izvoditi napeve sa kraja XV veka iz Grčke, a svi ostali muzičari će se kroz susedne galerije kretati ka centralnom atrijumu muzeja koji je veličine gradskog trga, ceo u kamenu i staklu, da izvedu drugi deo programa, moju koncertnu kompoziciju Antene. Antene su jedan veliki performans in situ koji objedinjuje ikonu Virgin Eleousa sa originalnim napevima i kulminira u savremenom delu u kom se pojci, horisti i drugi muzičari iz Clevelanda ujedinjuju u prostorno ogranizovanom izvođenju, okružujući publiku sa velikog balkona u atrijumu. Meni je velika čast i inspiracija što su mi dozvolili da se muzika izvodi u galerijama.

U Antenama su muzičari i posetioci muzeja u prostoru bez scene i auditorijuma, a u konstantnom kretanju i mešanju izvođača i publike doživljaj zvuka je individualan i autentičan u zavisnosti pored čega prolazi ili u kojoj se prostoriji slušalac nalazi. U kolekciji instrumenata muzeja nalaze se i portabilne orgulje od kojih će dva instrumenta biti izneta iz depoa za nastup u okviru Antena, tako da pored ikone i napeva, i ova dva stara instrumenta oživljavaju u Antenama.

• Da li je kompozicija Panonnia Boundless prekretnica u Vašoj karijeri i kakav odnos imate prema tom periodu i tom komadu konkretno, posebno imajući u vidu Vaš odnos sa Kronos Quartetom?

– Prekretnica je u smislu da je to prvi komad koji je Kronos Quartet naručio od mene. Drugi gudački kvartet su odsvirali godinu dana pre toga, ali to delo nije bilo njihova narudžbina. Gledano u profesionalnom smislu, hronološki, kada na scenu stupa jedan veliki ansambl koji već ima ogromnu karijeru i daju vam šansu, to jeste prekretnica u karijeri. Što se tiče samog toka stvaralaštva, ne mogu da kažem da li je bila prekretnica. Trudim se da ne razmišljam previše o svojim koracima u stvaranju, radije idem za osećajem da radim nešto inspirativno i da istražujem. Ne analiziram pređeni put da ne bih zbog te analize možda sebe uskratila za novo iskustvo koje se ne bi uklopilo u zaključke koje ta analiza definiše.

Sada sam u New Yorku, u Muzeju moderne umetnosti, posetila izložbu Picasso in Fontainebleau, 1921. godina. Tamo je boravio jedno leto, a radove je stilski nemoguće svrstati pod jedno ime. Ova Picassova izložba mi je toliko značila jer često pokušavam da shvatim sopstveni proces. Ali iz tačke u kojoj stvaram to je zaista nemoguće, jer neprestano radim, i na više koloseka istovremeno.

Gledano istorijski kod raznih umetnika, puno toga se ‘kuva’ istovremeno i teško je, gotovo nemoguće čak i za teoretičara da sve definiše i sortira u kategorije. To je i bila poruka ove Picassove izložbe – da stilovi i tehnike koegzistiraju.

Zahvalna sam za Vaše pitanje jer definiše jedan značajan momenat u mom radu, ali nisam sigurna da ga možemo zvati prekretnicom. Ako uzmemo samo jednu kockicu, isečak vremena deset godina posle nastanka Panonije – 2008. ili 2018. godine i pogledamo šta je sve u tim godinama nastalo, opet imamo mozaik, mešavinu raznih pristupa zvuku, formi, sadržaju, istovremeno. Svi ti izrazi istovremeno postoje i umnožavaju se paralelno.

• U Misi Supratext jedini stih koji se čuje na jeziku koji razumemo je Ginsbergov: ‘Sve je sveto’. Posvetili ste jednu kompoziciju i Franku Zappi. Kakav je Vaš odnos prema toj dvojici stvaralaca, zašto su Vam važni?

– Zappa je bio važan zbog mog novosadskog odrastanja, tinejdžerskog doba, druženja i prvih godina studija. Bilo mi je zanimljivo kako je Zappa bio prepoznat u klasičarskim krugovima, važio je za jednog od važnih eksperimentalnih muzičara na polju klasične koncertne muzike iako ga svrstavamo u rok muzičare. Opet vidimo prelivanje kreativnosti iz jednog izraza u drugi, nekoga čije stvaralaštvo izbegava jasne kategorizacije, ko je obogatio našu klasičarsku scenu i doveo novu publiku i novi zvuk u koncertne dvorane.

Što se tiče Ginsberga, iz Novog Sada sam stigla u San Francisco, moje prvo odredište u SAD-u, 1995. godine. I danas San Francisco doživljavam kao mesto otvoreno, napredno, gde svako snosi odgovornost za svoje odluke i niko ne nameće način života drugima. Ginsberg je za mene jedan od simbola takvog života. Misu Supratext je naručio Kronos Quartet, koji je iz San Francisca, za Hor devojčica iz San Francisca. Tamo sam magistrirala, stekla razna prijateljstva, razvila dubok stvaralački odnos sa Kronos Quartetom. Tako je i Ginsberg, kao pesnik tog sveta, našao mesto u Misi Supratext.

• Kakvi su Vam planovi za budućnost?

– Antene će biti izvedene u Trstu, u katedrali San Giusto, to mi je velika čast. Onda će isti taj program doći u Novi Sad i Beograd na jesen. Carnegie Hall je objavio upravo program za sezonu 2024/25 i moj komad Gold Came from Space, koji sam napisala povodom 50 godina postojanja Kronos Quarteta, će tamo biti izveden u martu 2025. godine. U Novom Sadu takođe proslavljamo 50 godina postojanja Akademije umetnosti i tim povodom sam se povezala sa 50 kompozitora, bivših studenata i profesora Akademije, da svojim delima uveličaju ovaj jubilej. Volim to pripadanje zajednici stvaralaca, čak iako u našoj profesiji nema toliko zajednički provedenih trenutaka jer svi stvaramo nasamo, osećam se lepo kada nas zamislim svakog u svom radnom ambijentu – pišemo muziku dok svet kakvim smo ga znali nestaje pred našim očima.