Kad ‘traktorska multinacionala’ krene po asfaltu

Vlasnik galerije na otvorenom u parku kod Poreča, mora da je ovih dana mislio da sanja. Kolekcija Silvija Legovića Tractor Story, sastoji se od 50-ak istarskih traktora koji u vidu statičnih eksponata pripovedaju istorijat razvoja poljoprivrede.

Dok se na zubatom februarskom suncu ti eksponati lenjo baškare, širom Evrope počela je svojevrsna seljačka buna. Traktori su zatutnjali po asfaltu u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Poljskoj, Italiji, Grčkoj, Portugaliji.

Pobunjenici su zajahali traktore zauzeli važne saobraćajnice oko Pariza, Liona, Tuluza, blokirali put do frankfurtskog aerodroma, zaustavili saobraćaj na severu Grčke, dok su u Portugaliji farmeri zaposeli autoputeve koji vode do Španije. Gotovo da nema nijedne zemlje u Evropi gde seljaci spokojno čekaju proleće, a traktori miruju.

Traktoristi se dobro snalaze i na asfaltu. Uspeli su da skrenu pažnju na svoje zahteve kada je njih više od hiljadu blokiralo zdanja Evropske unije u Briselu gde su se najviši zvaničnici 27 zemalja dogovarali o pomoći Ukrajini od 50 milijardi eura.

Francuski predsednik Emmanuel Macron, suočen sa gnevom poljoprivrednika, objavio je da se prekidaju pregovori o slobodnoj trgovini sa Mercosurom (grupacija četiri južnoameričke zemlje Brazil, Argentina, Paragvaj i Urugvaj). Zamrzavanje dogovora sa Latinoamerikancima desilo se samo nekoliko sati pre nego što je visoki zvaničnik Evropske komisije trebalo da otputuje u Brazil i tamo potpiše ovaj ugovor.

Kako je propao dogovor Evrope sa Latinoamerikancima

Stavljen je ad acta proces koji traje već čitavih četvrt veka, a poznavaoci tvrde da je deal Evrope sa Latinoamerikancima definitivno zaturen u neku fijoku koja se više nikad neće otključati. Jer ako bi se iz Brazila i Argentine, uvozile veće količine govedine, žita, piletine, i soje, uz snižene carinske tarife, to bi sahranilo dobar deo farmera iz EU koji moraju, kako tvrde, da ispoštuju rigorozne mere u vezi sa upotrebom pesticida i očuvanjem životne sredine. Bila bi to nelojalna konkurencija, upravo onakva protiv koje protestuju farmeri.

Sa Čileom je, na primer, pre neku godinu sklopljen sličan dogovor o slobodnoj trgovini. A sada se mogu videti komentari u evropskim medijima, u kojima se lamentira što u Evropu iz Čilea stižu jabuke i trešnje, dok je Brisel naumio da odande uvozi najpre – litijum.

Pregovori sa Mercosurom, prethodno su završeni 2019, ali je potpisivanje ugovora zaustavljeno zbog tadašnjeg brazilskog predsednika Jaira Bolsonara koji je odlučno odbacivao mere za zaustavljanje krčenja Amazonije. Debata oko ovog ugovora obnovljena je 2022, kada je na čelo Brazila došao Luis Ignacio Lula da Silva. Socijalista i uspešni borac za smanjenje nejednakosti, stari je znanac evropskih lidera koji je svoja dva mandata obavio još krajem prve i početkom druge decenije ovog veka.

Iako je sa povratkom Lule na čelo Brazila znatno umanjeno divljačko krčenje amazonskih prašuma koje je tolerisao pa čak i potsticao njegov prethodnik Bolsonaro, ni Mercosur nije baš bio zadovoljan dogovorom sa Evropom. Tamošnji lideri shvatili su da im Stari kontinent sprema podvalu uvijenu u ukrasni papir: izvoz jeftinih sirovina i uvoz mnogo skupljih industrijskih proizvoda.

Na šta se sve žale poljoprivrednici

Tutnjava traktora šest meseci pred izbore za Evropski parlament, podstakla je povišenu retoriku ispod koje se prepliću agresivni interesi raznobojnih lobija i političke ambicije nacionalnih lidera. Ali trajnijeg rešenja za položaj poljoprivrednika, nema na vidiku.

Najupečatljivija je Francuska, koja je ujedno i najjača poljoprivredna sila u EU. Macron poziva na “dubinski pregled evropske logike i pristupa” ili na “pregovaračke modele nove generacije kao što su oni sa Novim Zelandom i Čileom” za razliku onog sa Mercosurom koji francuski lider smatra “anahronim”.

Konkretniji je novi premijer mlađahni Gabrijel Attal, koji otkriva šta Francuska očekuje od EU: “da uspostavi evropske kontrolne snage za uvoz proizvoda”. Ali takva mera neće biti dobro prihvaćena sa druge strane Atlantika. Šefovi država Mercosura, već su prilikom ranijih susreta sa evropskim zvaničnicima, kritikovali “nepoverenje EU“ u latinoameričku sposobnost da sprovedu pravila održivosti u njihovim zemljama.

Poljoprivreda na udaru klimatskih promjena

Imaju li seljaci koji su zatutnjali Evropom zajednički multinacionalni cilj? Na Brisel su ljuti najviše zbog takozvanog Zelenog deala i vremenski nerealno kratkog cilja sa visokim ambicijama za očuvanje životne sredine i brže ublažavanje posledica klimatskih promena. Najčešće se čuje, ma iz koje zemlje da potiču pobunjenici, da im je džep sve prazniji, da ne mogu da sastave kraj sa krajem i da njihova profesija jednostavno propada zbog neisplativosti.

“Ako nema farmera, nema ni hrane”, čule su se parole poljoprivrednika koji su se do Brisela dokotrljali da bi preorali evropsku birokratiju.

Kada se na sve to još doda nelojalna konkurencija, kakvu na primer propagiraju briselski uposlenici, zahtevajući da na tržište EU dođe jeftina ukrajinska piletina, takav apsurd dodatno raspiruje gnev poljoprivrednika.

Stanovništvo je posvuda ogorčeno zbog pada životnog standarda i poskupljenja prehrambenih proizvoda. Traži se jeftinija hrana, pa ne mora da bude ni “bio” ni organska.

Potrošači više nemaju para za “zdravu hranu”, niti žele da čitaju deklaracije o tome šta je sve poljoprivrednik morao da uradi kako bi mu nikao kilogram luka koji na pijaci u Beogradu košta 250 dinara (više od dva eura), trostruko više nego kilogram limuna iz Argentine ili dvostruko više nego banane iz Ekvadora.

Daleko od toga da je “traktorska multinacionala” unisona u zahtevima za bolji položaj. Svaka nacija ima seljaka sa osobenim brigama. U Nemačkoj poljoprivrednici su se usredsredili na cenu dizela, nezadovoljni zbog ukidanja olakšica prilikom kupovine goriva. U Holandiji stočare najviše brine oporezivanje azotnih isparenja što poskupljuje njihove mesne prerađevine.

Poljska snažno podržava Ukrajinu u odbrani njenog suvereniteta, ali poljoprivrednici istovremeno blokiraju granicu, kako žito iz susedne zemlje ne bi ušlo u Poljsku i tako snizilo cenu njihovim proizvođačima hleba.

Francuski elitizam i paradajz nacionalizam

Francuska je u okvirima Evropske unije nedostižna poljoprivredna supersila. Sa 77 milijardi evra prihoda od poljoprivrede, ispred je Nemačke sa 58 milijardi, Italije 57 milijardi i Španije 51 milijarda. Više od polovine francuske teritorije rezervisano je za poljoprivredu. Čuvena je po svom bagetu, francuski sirevi nemaju premca u svetu, njihovo vino inspiriše pesnike i muzičare. Mnogi svetski sladokusci u nebesa dižu francusku kuhinju. Oni koji tvrde da se francuski specijaliteta obasipaju preteranim hvalospevima biće proglašeni za neznalice.

Teško je i zamisliti, kakav je to udarac za nacionalni ponos i kakvi sve lomovi mogu da nastupe, usled seljačke bune koju su pokrenuli poljoprivrednici.

Iz Jelisejske palate stižu predlozi da se poljoprivredi i stočarstvu, izglasa posebni izuzetni status, onakav kakav je već ozakonjen za francusku kulturu i umetnost.

Iako veoma mlad, novi premijer Attal pokazao se kao veoma talentovan političar koji ume da prepozna šta je bitno za opstanak političkog kursa u trenutku kad krajnja desnica pokušava da pridobije seljake na svoju stranu. Već u prvom svom javnom nastupu nije žalio reči da uveliča ulogu seljaka: „Poljoprivreda je iznad svega […] Francuska bez poljoprivrede nije Francuska“, rekao je. Obećao je da će seljake zaštititi od nelojalne konkurencije, garantuje nastavak proizvodnje zdrave hrane i zaštitu od klimatskih promena“. Ubrzaće isplate i pomoć selu u sektorima kao što su stočarstvo i vinogradarstvo.

„Naša poljoprivreda je snaga, ne samo zato što nas hrani u bukvalnom smislu te reči, već i zato što čini jedan od temelja našeg identiteta i tradicije“, dodao je Attal.

Podržao je ideju da se francuskim prehrambenim proizvodima dodeli posebna zaštita, jer su „usko povezani sa identitetom zemlje i pravima njenih građana“.

Podrška stanovništva poljoprivrednom pokretu, čiji su traktori u jednom trenutku praktično blokirali sve značajne punktove u zemlji, je gotovo 90 posto, kako pokazuju ankete. Vlada je na nekim drugim protestima bila nepopustljiva, čak nije prezala ni od prekomerne policijske sile, ali pobunjenike sa sela ne želi da kritikuje.

Francuzi su čak rešili da zarate sa susedima. To što je španski i italijanski paradajz jeftiniji od francuskog, nazivaju nelojalnom konkurencijom. Macron tvrdi da dodatnim merama, preko onih koje propisuje EU, postiže da domaći plodovi budu ukusniji i zdraviji, pa prema tome i skuplji.

Pridružila mu se bivša ministarka ekologije i socijalistkinja Segolene Royal, koja ocenjuje kako španski paradajz nema nikakav ukus i gotovo je „nejestiv“.

E, to je već bilo previše uvredljivo čak i za španskog premijera. Pedro Sanchez ovih meseci trpi kritike što hoće da amnestira katalonske separatiste u zamenu za podršku njegovoj manjinskoj vladi, ali uvrede koje na račun plodova uzgajanih na Iberijskom poluostrvu upućuju Francuzi ne može da oprosti.

„Uspeh naših proizvoda temelji se na ogromnom inovativnom napretku u poljoprivrednom sektoru i na marljivom radu naših farmera“, odgovorio je Sanchez i dodao da se špansko voće i povrće rado kupuje u Francuskoj, baš zbog mnogo boljeg kvaliteta i ukusa. Segolene Royal uputio je poziv da poseti Španiju i sama se uveri kako se tamo jede „najbolji paradajz na svetu“.

Cela ova epizoda proglašena je u medijima za „paradajz patriotizam“. I moglo bi se reći da Španci u pravu kad svojataju „rajčicu“ ili rajski plod. Istorijske činjenice im govore u prilog. Svojevremeno su španski moreplovci, osvajajući „novi svet“, kod starosedelaca uočili zasade ove biljke i preneli seme u Evropu. Da nije bilo tog autohtonog naroda podno Anda, čije je vrhunsko božanstvo bilo Pachamama ili majka zemlja, ne bi bilo ni paradajza u staroj Evropi.

I eto nas danas, posle pet i po vekova – sve je više betona, a sve manje božanske zemlje iz koje niču rajski plodovi.