Kako pomoći ženama žrtvama nasilja nakon izlaska iz sigurne kuće

Najčešći oblik nasilja u porodici je rodno zasnovano nasilje. Žrtve su najčešće žene i njihova deca.

U momentu prijave nasilja, žrtva treba da dobije razumevanje i podršku od policijskih službenika, jer su oni prva adresa za prijavu nasilja. Potom, podršku treba da dobije od osnovnog javnog tužilaštva i centra za socijalni rad, ma gde u Srbiji živela. Ove tri institucije čine stožer zaštite žrtava nasilja u porodici.

U slučaju da žena ode u Sigurnu žensku kuću, dobija strukturisanu, planiranu psihološku podršku, osmišljenu u skladu sa programom rada za izlazak iz nasilja. Potrebno je osvestiti važnost treće faze pružanja psihološke podrške, a to je nakon što žena izađe iz sigurne kuće.

O značaju kontinuirane psihološke podrške žrtvama nasilja i nakon što napuste sigurne kuće, u okviru kojih su timovi stručnjaka za zaštitu žrtava nasilja u porodici završili sa pružanjem profesionalne pomoći, a sudski procesi su privedeni kraju, razgovarali smo sa Nadom Padejski Šekerović, doktorkom psiholoških nauka i rukovoditeljkom Sigurne ženske kuće u Novom Sadu.

„Radeći u Sigurnoj ženskoj kući, socijalna radnica i ja smo na osnovu našeg radnog iskustva zapazile da je nakon što se završe sudski postupci, i žena i deca organizuju svoj život bez izloženosti nasilju, i dalje potrebna psihološka podrška“, kaže dr Padejski Šekerović. Uz saglasnost novosadskog Centra za socijalni rad i u skladu sa licencom koju poseduju – za  obavljanje poslova u socijalnoj zaštiti, inicirale su formiranje grupe podrške za žrtve nasilja u porodici, koje su izašle iz Sigurne ženske kuće.

Potreba za psihološkom podrškom

Od početka 2022. godine, u prostorijama Centra za socijalni rad, kontinuirano organizuju sastanke sa bivšim korisnicama usluga Sigurne ženske kuće. Počele su pro bono, a onda je Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova kroz programe razvoja socijalne zaštite podržao realizaciju njihovih aktivnosti tokom šest meseci 2022. i 2023. godine. Uz zahvalnost za pruženu periodičnu podršku, dve stručnjakinje ne dovode u pitanje aktivnosti oko grupne podrške žrtvama nasilja – podrške će biti i dalje.

Za protekle dve godine broj žena fluktuira od 12 do 14. To nije grupa koju čine jedne te iste žene; otvorenog je tipa, tako da neke žene uđu, neke izađu. Zajedničko im je što su nakon napuštanja Sigurne kuće iskazale potrebu za psihološkom podrškom.

Aktivnosti u grupi podrške osmišljene su tako da obrađuju različite teme koje su važne za osnaživanje žena za život nakon izlaska iz nasilja. Različiti su problemi sa kojima se žrtve nasilja susreću.

Određeni broj žena ima problema sa realizacijom modela viđanja dece sa svojim očevima, koji su činili nasilje i nakon donošenja sudske presude. Sve institucije su uradile svoj posao, sud je regulisao kontakte oca i dece, a otac i dalje vrši nasilje nad majkom.

„Nasilnici dobiju hitne mere, dobiju i zatvorsku kaznu, sud odredi model viđanja sa decom – dakle, država uradi sve što može u skladu sa zakonom. Međutim, sistem ne može da spreči želju nekih od nasilnika da i dalje budu nasilni prema bivšoj partnerki i to je upravo ono što zovemo rodno zasnovanim nasiljem. Meta mu je žena, a instrument su deca“, objašnjava sagovornica zašto je nekim ženama potrebna podrška da pokrenu nove postupke za prijavu nasilja. Na to imaju pravo. Državni mehanizmi im stoje na raspolaganju, ali je pitanje da li imaju snage? Jer, nasilje se nastavlja preko dece tako što očevi ponižavaju majke govoreći ružno o njima. Iskrivljuju sliku o nasilju koje je bilo i kažu da je mama sama otišla, da ih je napustila. Deca prolaze kroz različite razvojne faze, labilna su, a otac im nameće preispitivanje pozicije majke. Neka deca i podlegnu manipulacijama, bez obzira što je sistem dokumentovao nasilje.

‘Majka nije stručnjakinja, a i da jeste – ona je prije svega žrtva’

Druga grupa problema su neplaćanja alimentacije. U tom slučaju žene bivaju upućene na Biro za pružanje pravne pomoći, gde mogu da se informišu o svojim pravima i načinima njihovih ostvarivanja.

Treća grupa problema su posledice nasilja na psihološko funkcionisanje žene, žrtve nasilja.

„Formalno se sve završilo, ali nije u ženi – žrtvi nasilja. Ona se preispituje: da li sam kriva što sam ovoliko dugo trpela ili sam prerano reagovala, možda sam trebala duže da ostanem; ako su deca mala, da li sam prerano otišla, a ako su punoletna, da li sam prekasno otišla; da li sam ja kriva što su deca to gledala; šta će sad da kažu rodbina i komšije?“, navodi sagovornica neke od dilema koje žene imaju nakon okončanja nasilja.

Četvrta grupa problema je komunikacija majke sa svojom decom, zato što je nasilje, sprovođeno u kontinuitetu, urušilo kredibilitet majke.

„Roditeljski autoritet je teško uspostaviti i održati i u porodicama gde nema nasilja. Zamislite kako je onda majkama čiji je autoritet podrivan sve vreme“, ilustruje problem dr Padejski Šekerović. Napominje i da majka nije stručnjakinja, a i da jeste, ona je pre svega žrtva. „Treba joj pomoći i ponuditi smernice kako da se ponaša u odnosu na osobe iz njene bliže okoline“.

Peta grupa problema obuhvata dalji razvoj ličnosti žrtve nasilja. „Žena ima potrebu da pogleda sebe u drugom svetlu – kao nekoga ko je konačno izašao iz nasilja. Tu grupna podrška igra ključnu ulogu, u smislu da žena vidi druge žene koje su izašle iz nasilja; da se u njima ogleda i da je to dodatno osnaži; da prihvati da ona više nije žrtva, nego preživela, koja se herojski bori za sebe i svoju decu“, kaže sagovornica.

Važnost psihološke, ali i pravne podrške

U okviru aktivnosti psihološke podrške, na grupnim sastancima učestvuju i stručnjaci drugih profila, poput psihoterapeuta i pravnika.

„Dominatan posao obavljamo koleginica socijalna radnica i ja, dajući savete ženama kako da unaprede komunikaciju sa decom i drugima, kako da postanu asertivnije, kako da redefinišu self-concept, kako da prepoznaju svoje zdrave i nezdrave emocije, kako da odgovore na pitanja poput sledećih: koje su moje kognitivne distorzije i kako ja sebe vraćam u stanje bespomoćnosti, šta ja mogu da uradim za razvoj svoje ličnosti“, opisuje dr Padejski Šekerović način na koji pružaju psihološku podršku. U slučaju da neka žena ipak nije uspela da kognitivno obradi traumu te se procesi nanovo otvaraju, njih dve je upućuju na podršku psihijatra.

Evropska Unija u Srbiji je na svom portalu objavila tekst o aktivnostima pružanja psihološke podrške nakon napuštanja sigurne kuće i izrazila veliku podršku ovoj inicijativi.

Nakon što prestanu da dolaze na grupnu psihološku podršku, žene ostaju u kontaktu. Međusobno se podržavaju, pomažu jedna drugoj oko zapošljavanja, promene stana, prevoza i preseljenja, čuvanja dece.

„Novu godinu i Dan žena obeležavamo svi zajedno. Kažu da im je grupa druga porodica, iako mi ne odstupamo od jasno uspostavljenih profesionalnih granica“, kaže sagovornica. Sve su žene u evaluacijama ocenile da im je grupa pružila najznačajniju podršku, jer se dešava da percipiraju da sestre, komšinice, drugarice misle da su možda same isprovocirale nasilje. „A žene koje su imale isto iskustvo, znaju kroz šta je žrtva prošla.“

Važnost kontinuirane psihološke podrške

Ako se adekvatno sprovede osnaživanje za prijavljivanje nasilja, pa žena dobije podršku i poverenje tokom procesa prijavljivanja – kada su tenzija i rizici za ponavljanje nasilja najviši, kasnijom kontinuiranom psihološkom podrškom se značajno povećava mogućnost dugoročnog izlaska iz nasilja.

„Domaće zakonodavstvo prepoznaje rodno zasnovano nasilje, ali naše društvo ga ne prepoznaje. Razumevanje za rodno zasnovano nasilje izostaje zato što su rodni stereotipi toliko jaki da automatski povećavaju rodnu diskriminaciju, koja stoji u osnovi rodnog nasilja. Rodne uloge su kulturološki nametnute i muškarcima i ženama. One su kao kalupi, kao koloseci po kojima žena mora da hoda, i da prema tim očekivanjima formuliše svoja osećanja, ponašanje i stavove. Od muškaraca se pak očekuje da ne pokazuju emocije, da budu stabilni i dominantni. Kada žena iskoči iz rodno određene uloge, ona trpi nasilje u porodici“, navodi dr Padejski Šekerović.

Istraživanje koje je sprovela NVO „Atina“, pokazalo je da mladi danas smatraju da jedan šamar nije nasilje i da i momci i devojke imaju pravo da kontrolišu telefone i naloge na društvenim mrežama svojih partnera. Zapravo, kontrola stoji u osnovi nasilja, objašnjava sagovornica. Naglašava važnost kvalitetnih informacija koje mediji plasiraju, a jednako važnim smatra i ulogu obrazovanja.

„Još od predškolskog uzrasta moramo da se bavimo rodnom ravnopravnošću i da širimo razumevanje o tome koliko nasilje u porodici ostavlja posledice po njen razvoj i funkcionisanje, po mentalno i fizičko zdravlje svih njenih članova, ali i po lokalnu zajednicu i društvo u celini“.

Dr Nada Padejski Šekerović ukazuje da psihološku podršku ne mora da pruži samo licencirani psiholog. U najširem smislu, psihološka podrška podrazumeva razumevanje pozicije žrtve, verovanje u njeno iskustvo nasilja i ohrabrivanje da iz nasilja izađe. Tu podršku treba da pruži sama socijalna sredina žrtve. Stoga, osim policiji žena treba da prijavi nasilje i svom lekaru, i u vrtiću ili školi svog deteta. Sve ove institucije imaju protokole koji ih obavezuju u postupanju nakon prijave nasilja. Žena treba u svom okruženju da čuje da ona nije odgovorna za nasilje – za nasilje je odgovoran isključivo onaj ko ga čini, i da ona ne može da ga prekine – nasilje mora da prekine onaj ko ga čini.