Urban: Živimo u bolesnim društvima i to sebi ne smijemo priznati

Brojne uspješne predstave kojima dijagnosticira anomalije društva u kojem živimo, a gledaoce krajnje originalnim i osobenim umjetničkim izrazom suočava sa stvarnošću pred kojom nerijetko zatvaraju oči, pozicionirale su Andraša Urbana u sami vrh regionalnih pozorišnih stvaralaca.

Mnogo je predstava na koje je tokom svoje bogate karijere, u pozorišnim kućama širom regije, stavio svoj autorski i rediteljski potpis.
Drag je i čest gost glavnog grada Bosne i Hercegovine u kojem ovog puta boravi zbog predstave Seljačka opera Darvasa Benedeka i Pintéra Béle koju postavlja u Narodnom pozorištu u Sarajevu.

Krajnje neobičan komad, predstavljen kao “sapunica i reality show u jednom”, izvodi se kao muzičko scensko djelo i sadrži elemente opere, mjuzikla i operete – folk kao osnovna nacionalna vrijednost, barok kao istina o čovjeku.

“Kako je Seljačka opera svojevrsna parodija ozbiljnih ili preozbiljnih muzičkih dela, to jest operskog miljea, isto tako je blasfemična i sa onom medijskom estetikom koja nas okružuje i svakodnevno određuje”, kaže Urban.

“Ljudi ginu i pate kao u sapunicama i ponašaju se kao u reality showu. Kako mi zamišljamo svoj, to jest tuđi život. A onda uočimo da živimo u bolesnim društvima, zajednicama koja jedino to da je bolesna ne sme sama sebi priznati. Show must go on, čak iako pola društva jedva ima šta da jede, kada radite i ginete za svoj poziv u jako potplaćenim okolnostima, kada bez obzira na vašu stručnost politički funkcioneri sa jako malo iskustva i obrazovanosti određuju stvari recimo u vezi sa kulturom. A idemo dalje. Takvi smo ljudi. Da”, pojašnjava.

• Već iz same najave da na scenu postavljate ‘operu napisanu za dramski ansambl’ jasno je da je riječ o krajnje neobičnom komadu. U čemu se ogleda ta neobičnost i šta to u konačnici očekuje publiku?

– Seljačka opera je jedna kvazirustična, narodna profana folk opera sa elementima baroknog uzvišenog, maltene sakralnog volumena. Reč je o nekoj vrsti blasfemije na temu muzičko mrtvog pozorišta, to jest onih formi koje se kao nacionalne vrednosti postavljaju kao vrednosti apriori.

Sam sadržaj ovog divnog dela nam govori o onim gresima koje držimo duboko sahranjene u sebi – leševi po ormarima, nesagledavanje stvarnosti i istine. Porodica je slepa, čovek je sebičan. Ako se u Edipu ubije roditelj, otac, ovde se raskomada sin, dete te iste promiskuitetne porodice koja uživa u blagodetima pristojnog građanina.

Publika može da očekuje jednu zanimljivu, žanrovski specifičnu i vrlo zabavnu, ali isto tako dirljivu predstavu o ljubavi, o prevarama, o istinama i lažima unutar porodice i određene zajednice.

Seljačka opera je tragikomedija naših života bez obzira da li to posmatrate iz ličnog ili društveno-političkog aspekta. Seljačka opera je duhoviti spektakl malih ljudi sa velikim istinama, odnosno Seljačka opera je kičasta zabava o svima nama – ljudima. Ako je svet takav, zašto nas uopšte ima ovde, zašto nas majke rađaju da postojimo na isti način, na koji i ne treba postojati?

• Kako protiču probe i s kakvim emocijama dočekujete premijeru?

– Ogroman rad je uložen u ovu predstavu. Glumci su već mesecima ranije počeli korepeticijske probe sa Lejlom Jusić, muzičkom saradnicom koja je uradila veliki posao, i vrlo posvećenim i vrednim maestrom Fuadom Šetićem, korepetitorom i dirigentom orkestra koji izvodi originalnu muziku Benedekta Darvaša. Onda su sledile koreografske probe sa Kristijanom Gerdje, sjajnim koreografom iz Budimpešte. Moram dodati i sjajnu scenografkinju i kostimografkinju Adisu Vatreš sa kojom sa velikim zadovoljstvom sarađujem drugi put u Sarajevu.

Cela ekipa je jako posvećena. Naravno, sada u finišu se javlja određeni umor i napetost. Svaki put na probi se divim glumcima i generalno razmišljam o tome koliki trud se ulaže u pozorište, koliko suza, znoja i metaforične krvi se potroši da bi na kraju zabavljali ljude. Naravno, pozorište je ozbiljna zabava, ozbiljan čin gde ne preživljavamo, nego doživljavamo stvari. Znate, glumci-izvođači se žrtvuju u ovim procesima, da floskula daske koji život znače stvarno dobije pravi sadržaj.

• S obzirom na to da pozorišnu scenu inače koristite kao svojevrsnu platformu za kritiku društveno-političke stvarnosti, da li je to slučaj i ovog puta?

– Mislim da društveno-političke platforme koristim kao određene scene. Naravno, stvarnost i razmišljanje o stvarnosti, o položaju čoveka, to jest pojedinca unutar te stvarnosti, postojanje i načini postojanja određenih zajednica u odnosu na sebe same ili individulnog bića je svakako tema svih predstava.

Ako mislite da li će biti one društveno-političke debate koja se u mojim predstavama uglavnom pojavljuje kao određeni pamflet, traktat o datoj temi ili krvava debata među učesnicima, toga sada neće biti. Držali smo se teksta do krajnosti u prevodu Vedrane Božinović, koristeći mađarski original i srpski prevod Lenarda Roberta.

• Pozicija direktora u Novosadskom pozorištu – Ujvideki szinhaz, koje djeluje na mađarskom, prošle godine Vas je vratila u Novi Sad, grad u kojem ste studirali i proveli značajan dio svog života. Kako Vam Novi Sad izgleda danas u odnosu na taj period?

– Kad sam ja studirao u Novom Sadu dešavale su rane devedesete – i Vukovar, i Sarajevo, pa tako dalje. Nekako mi je to vreme jako mračno u sećanju, sa puno boli i samoće. Naše studije režije, bar meni, su bili vrlo strogi i bolni procesi, obračun sa onim unapred formiranim umetničkim ja, pa ponovno sastavljanje sebe. No, ja volim Novi Sad – i otvorenost ljudi, dinamičnost i mladalački tempo grada.
Pozivanje na multikulturalnu prošlost grada je glupo, čak i onda da taj grad u svom duhu i dalje poseduje specifičan identitet. Ako se pozivamo na onu jugoslovensku, autonomašku prošlost kada je Novi Sad bio centar svih manjina, kada su se intelektualci doseljavali i stvarali jednu specifičnu kulturu i tako identifikujemo tu sredinu i danas, onda lažemo. Isto kao i ostali prostori u bivšoj zemlji, i Novi Sad se promenio. Svoje multikulturalno ruho obuče kada je to formalno bitno.

Mislim da je sličan slučaj i sa Sarajevom. Naravno, vi ćete naći ljude koji će govoriti suprotno, koji će biti prezadovoljni, koji će se hvaliti da ih nikad nisu prebili na ulicama tog grada samo zato jer su govorili na drugom jeziku kao što većina govori. Tim ljudima je i to dovoljno… Oni su zahvalni sistemu, jer im je ta sredina dala nešto više od selendri iz kojih su se doselili.

Sa druge strane, starosedeoci tih sredina neće da priznaju da su polegli pred nacionalističkim izazovima, zahtevima i ipak je bilo lakše ljubiti stopala nacionalno-verskim kvazikonzervativcima, nego se boriti za one vrednosti za koje svi znamo da su ipak bitnije. Ipak, sloboda je Sloboda, a ljudski život ima smisla kada je slobodan. Možete se pozivati na istorijski kontekst, ali živimo sada, i vaša deca žive sada. Ne u prošlosti, to jest ne u nekoj budućnosti, nego sada.

Novi Sad… Volim taj grad. I rado vodim pozorište u tom gradu. Novosadsko pozorište je mađarsko gradsko pozorište grada Novog Sada. Puno gledalaca doživljava to divno malo pozorište kao sopstveno mađarsko pozorište. Dolaze nam u velikom broju na predstave i ljudi koji ne znaju mađarski, prate predstave sa titlovima, znaju naše glumce i navijaju za nas. Naravno, iza svega toga stoji ogroman posao koji se vrši svakodnevno. To je priča kao i svakog dobrog pozorišta, priča posvećenih ljudi, par požrtvovanih budala koji su se verili zauvek sa umetnošću i pozorištem.

• Čest ste i drag gost u zemljama širom regije. Prema Vašem mišljenju, koja je uloga institucija kulture u vremenu ne baš prijatnih međunacionalnih odnosa među narodima bivše Jugoslavije?

– Video sam nekoliko predstava koje se bave našim zajedničkim ili opštim traumama na ovim prostorima. I završavaju se tako da se ratnici ili učesnici suprostavljenih strana na kraju pomire i misle o sebi da su oni ipak samo obični ljudi i sve je to krivica istorije ili velikih sila, politike i političara, a ne nas naroda. Mislim da je to infantilno i to je samo manipulacijsko sredstvo, tehnika određenih umetnika.

Jasno mi je da to želite čuti i videti. Doživeti katarzu. Ali prava katarza se doživljava istinom. A ne lažnim predstavljanjem i kukavičlukom, pa onda na kraju se uvučete ipak pod sigurnu plašt svojih i jačih. No, činjenica je da loše odnose ne pravimo mi, ne pravi to pojedinac, to jest takozvani svakodnevni čovek. Jednostavan čovek, ako uopšte takav termin može da postoji. Ali te političare izabere neko, ljudi koji svojim izjavama određuju naše živote dolaze na vlast jer glasate za njih. Samo zato. Ne možete se praviti nevinim i ne možete se kriti iza maske čoveka iz naroda i gomile. Ako je vaša svest kao svest gomile, ne bi trebalo da očekujete da ste u drugim situacijama nešto drugo. Vi ste samo gomila. Naravno, i ja sam samo gomila.

Dakle, mislim da određene ustanove utiču jako štetno što se nekog pomirenja ili pristojnog života tiče. Ali to je uvek tako sa mrtvačkom umetnošću. Šta očekujete od institucija koje sprovode koncept dosadnog istorijskog nacionalizma, pa treba da se divite delima samo zato što pripadate toj naciji ili da se podvrgnete konceptu neke nove konzervativne ideologije koja ili liči na nekadašnji agitprop ili sam fašizam. Ne verujem u strategijsku kulturu, u koncept one opcije koji kulturu ne doživljava kao organski deo života, pa i suživota, nego programski određuje ciljeve, pa i vrednosti. Dosadni su mi ljudi koji nemaju pojma, pa pod izgovorom neke pristojnosti određuju šta se sme i šta ne sme, i šta su opšte vrednosti. Na kraju imamo običan malograđanski pristup postavljen na pijedestal kao da je reč o nekom uzvišenom moralnom kodeksu. Ako o partizanima govorite na način kako su vas učili ‘70-ih u osnovnim školama ili u pripovetkama Branka Ćopića, i kada pričate o slučaju streljanja zbog jedne šljive ili o ruci koji zadrhti na obaraču pred mladim jelenom, onda se podsetite i na ona dešavanja kada su te ruke bile krvave i stvarale masovne grobnice.

Institucije trebaju svakako da se odnose kritički prema onom identitetu kome pripadaju, bez obzira ko ih plaća. I ne treba zaboraviti da je to ipak priča o umetnosti, a ne o neznanju ili plitkom znanju političara i budala.

• Kada govorimo o prostoru bivše Jugoslavije, jesu li umjetnici na neki način uspjeli da rekonstruišu zajednički kulturni prostor? Koliko kultura i pozorište djeluju kao kohezivni element?

– Mislim da postoji zajedničko kulturno tržište što se srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskog jezika tiče. Svim umetnicima, naročito onima koji se bave klasičnim izvođačkim umetnostima i vezani su za jezik, novokomponovane države su pretesne, a za ozbiljnu pozorišnu produkciju separatisani kulturni prostori su premali. Ali to ne znači zajednički kulturni prostor. To je samo moguće zajedničko tržište. Kulturni prostor valjda znači malo i više od toga.

Da, divno je družiti se sa kolegama iz drugih krajeva i razumeti tuđi jezik kao svoj, pa se posle par rakija grliti i govoriti da sve je to isto… A onda ujutro ipak nije. Meni je bilo jako značajno kada sam kao reditelj mogao da zaokružim ovaj prostor, to jest kada sam radio predstave u svim republikama, državama. To jeste taj prostor koji mogu sa punim pravom da kažem da su mi oduzeli i da nam je taj kulturni prostor bio obećan, i posmatrali smo to, i gledali ka tome kao nečemu što ćemo osvojiti, prostor koji nam pripada. A nije na kraju pripao. Da dodam skromno da je Jugoslavija bila i koliko-toliko i zemlja manjina, ne samo velikih nacija. Sa tom pričom se ne bih toliko udarao u prsa. Ona stvarnost koja je nastala je sramota – sramota svih.

• Šta pozorište može danas, koja je njegova moć i uloga u društvu u kojem trenutno živimo? I koliko je, s tim u vezi, važno da bude aktuelno i angažovano?

– Aktuelno i angažovano je postalo stilska odrednica, što nikako ne sme da bude. Nije nešto angažovano, niti aktuelno da ljudi govore ili viču u mikrofone ili da prozivamo konkretne ljude ili spominjemo određene afere i probleme. To pozorište je isto izgradilo svoje apigone, netalentovanu masu koja se snalazi u tome. Vrlo slično kao i avandgardno, alternativno, eksperimentalno – to su postale istrošene floskule.

Sada razmišljam kakvo je to pozorište koje nije aktuelno ili angažovano, da ne govori ni o čemu, da glumci nose istorijske kostime, da nije o nekom problemu? Nego o čemu je? Mada mislim da je sasvim legitimno ako neko želi da napravi predstavu sa ciljem da jednostavno uzrokuje radost ili uzvišeni događaj ljudima, gledaocima.

Umetnost mora biti slobodna, u svim pravcima, a u ovom slučaju u oba pravca. Umetnost ne sme da zna za tabue i niko ne sme da zabrani da govori o čemu god hoće da govori. Pozorište jeste prostor gde se može govoriti i o stvarima o kojima u drugim prilikama nije komforno pričati. Umetnost, pa ni pozorište bez obzira odakle se donira, nije u tom smislu uslužna delatnost da treba da podilazi. Ozbiljna umetnost je humanistična. Samim tim je i aktuelna.

• Kakvi su Vam dalji planovi? Teatre kojih zemalja i gradova ćete obogatiti svojim prisustvom i rediteljskim umijećem u narednom periodu?

– Dalji planovi mi se uglavnom odnose na Novosadsko pozorište, kao stvaranje jednog gradskog ozbiljnog umetničkog pozorišta koje je organski prisutno u određenom lokalu te i dalje zauzima ozbiljnu poziciju u umetničkom kontekstu regije, pa i šire.

I dalje radim Desire festival u Subotici. Uskoro ću režirati Balkansku lepoticu Lasla Vegela u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, pa Majstora i Margaritu u Narodnom pozorištu u Beogradu. Tu su i Novosadsko pozorište, pa Kostolanji pozorište u Subotici, pa Subotičko narodno i tako dalje.