Koliko je realna izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji?

Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno najavio ukidanje Moratorija na nuklearnu energiju, jer su toj zemlji potrebna konkretna rješenja, pošto će potrebe Srbije za strujom do 2050. godine biti uvećane četiri puta.

„Srbija nema ni znanja, ni para za klasične nuklearke koje koštaju između 11 i 13 milijardi evra“, prenijeli su mediji njegove riječi.

Najavio je pokušaje dogovora o učešću od nekoliko postotaka u mađarskoj nuklearci Paks, koja u hrvatskoj javnosti izaziva kontroverze.

„Računali smo da su nam potrebne najmanje četiri male modularne nuklearke koje su sad postale popularne i koje rade ili pokušavaju da rade najrazvijenije zemlje. Sve je to o dugom štapu, na žalost, jer mi nemamo tehnologiju, nemamo znanje“, rekao je Vučić.

Međutim, već samo najavljivanje ukidanja zakonskih ograničenja, te jasno napominjanje broja mobilnih i nadogradivih postrojenja, daje naznaku o razvijenoj formi planova. Rečenicom da su „nuklearne elektrane apsolutno bezbedne“, iako po sopstvenom priznanju ništa ne zna o potrebi odlaganja nuklearnog otpada, Vučić je već zakoračio na polje komuniciranja i ubjeđivanja sa javnošću.

Pitanje lokaliteta još daleko

Mišljenje o mogućoj realizaciji takvog projekta smo zatražili od Slobodana Bubnjevića, fizičara-istraživača, pisca i novinara iz oblasti nauke.

„Kao i svaka druga država, Republika Srbija se svakako može suočiti sa izazovom gradnje nuklearnog postrojenja. No, to je pre bilo čega drugog – pitanje odluke. U Srbiji je još od Černobilja na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, koji je poznat kao Moratorijum i zbog koga je Srbija u potpunosti nenuklearna zemlja. Imajući u vidu problem sa klimatskim promenama i diskusije o gašenju termoelektrana do polovine 21. veka u Evropi, pitanje opravdanosti Moratorijuma otvaralo se više puta tokom poslednje dve decenije“, kaže Bubnjević.

„Međutim, protivljenje nuklearnoj energiji je rašireno i do sada nije došlo do bilo kakvog konsenzusa, pa ni do odluke da se ovaj zakon ukine. Svakako, ako se ikada krene tim putem, prvi će korak ka nuklearnoj energiji u Srbiji biti ukidanje Moratorijuma, a sve sadašnje inicijative treba shvatiti samo kao pokušaj otvaranja jedne ‘zabranjene teme’ u novim okolnostima. Kad se ova tema otvori i kada dođe do ukidanja Moratorijuma, ako se to ikada zaista desi, nema sumnje da će se tada otvoriti i konkretnija pitanja, od finansija do tipa reaktora“.

Sagovornik, kao legalista, stavlja zakonsku regulativu kao osnovu svih eventualnih budućih koraka. Ipak, budimo realni: u Srbiji se za sve pita jedna politika, pa još preciznije – jedan čovjek. Jednostavno i brzo se sve institucije i organizacije mogu usmjeriti na rješavanje bilo kojeg problema, ako to bude cilj pomenute politike. Hipotetički, ako za izgradnju nuklearke ne bude odlučujuće pitanje „da li“ nego „gdje“, ima li spremnih potencijalnih lokaliteta?

„Daleko smo od pitanja lokacije, to je svakako sigurno. Lokalitet bilo kog nuklearnog objekta, a posebno kad je reč o nuklearnoj elektrani, uvek je predmet duge i detaljne analize. Da bi se utvrdila povoljna lokacija, prethodno se pravi stručna studija koja u obzir uzima geografske odlike terena, seizmičke okolnosti, blizinu velikih vodotokova, udaljenost od velikih gradova i takođe, prisustvo druge infrastrukture“, navodi Bubnjević.

„Pitanje lokacije je delikatno iz brojnih razloga – za njen izbor nije dovoljno samo imati stručnu procenu, već je često potrebno okupiti značajnu podršku među građanima, stručnjacima i na kraju, u samoj industriji. To je u pokretanju nuklearnih postrojenja, jedan veliki posao koji se mora obaviti, uporedo sa pronalaženjem finansiranja, edukacijom stručnjaka i pravnom regulativom. Kako je u Srbiji na snazi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih objekata, još je rano govoriti i o odluci da se potencijalna nuklearna elektrana gradi, a kamoli o tom važnom pitanju gde će se to desiti“.

Referendumom do odgovara građana

Čak i da se izgradnja takvog objekta pokrene „preko noći“, za njegovo postojanje će se morati pitati građani. Dugoročno i sa više aspekata. Stanovnici Srbije su se već opirali stavovima političara, kada su pred realizacijom bili planovi Rio Tinta za eksploataciju rude litija u zapadnom dijelu zemlje.

„Svako rešenje koje građani Republike Srbije većinski podržavaju je pravo rešenje. To je i doslovno tako – o izgradnji nuklearki u većini zemalja se odlučuje na referendumu, pa će vrlo verovatno tako jednom biti i u Srbiji, ako se ikada krene ka nuklearnim izvorima. Zapravo, reč je o tome da energetika danas nije jednačina sa jednom nepoznatom koja ima samo jedno rešenje. Uz klimatske promene i, uporedo, narastajuću potrebu za energijom, ni za jednu teritoriju ili državu se ne može reći da je jedno rešenje pravi izbor, već je to pitanje strategije koja uključuje pravljenje izbora na osnovu procene rizika. Zbog toga i u Evropi danas, na primer, imate potpuno različite strategije – Francusku, koja je potpuno okrenuta nuklearnoj energiji te Nemačku, koja joj se potpuno protivi“, ocjenjuje sagovornik.

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u periodu 2017-2021. eksploatacija uglja stagnira, eksploatacija sirove nafte i prirodnog gasa kontinuirano opada, stavka ostalo rudarstvo varira, dok je značajno povećana eksploatacija ruda metala. U primarnoj proizvodnji energije su posljednji podaci objavljeni za 2020. godinu: učešće uglja je bilo 65,11 posto; ogrevnog drveta 14,83; sirove nafte i tečnosti prirodnog gasa 8,38; hidroelektrana 7,16 posto… U bilansu električne energije uveze se za trećinu više nego što se izveze električne energije.

„Srbija je vrlo bogata ugljem, ali zbog klimatskih promena i zagađenja ne može se zauvek oslanjati na ugalj i svoje sadašnje termopotencijale. Srbija ima i značajne hidropotencijale, ali ako želimo da zadržimo vodotokove i životnu sredinu, ne može se staviti brana na svaku reku. U Srbiji ima dovoljno sunca i vetra, izgradnja postrojenja koje koriste ove izvore postaje sve masovnija, ali pošto je reč o nestabilnim izvorima, koji ne daju struju onda kad je potrebna nego onda kad vetar duva, danas u svetu dostupna tehnološka rešenja za skladištenje energije ne omogućuju da ovaj kapacitet pokrije sve potrebe za energijom.

Nuklearna energija je ekološki čista jer nema sagorevanja i oslobađanja CO2, danas je daleko bezbednija nego u prošlosti, ali ako se, ipak, desi incident – može prerasti u veliki problem. Osim ako je reč o lobiranju za jednu ili drugu opciju, zapravo nema jednog rešenja za koje se može reći da je pravo“, zaključuje Slobodan Bubnjević.

Pomenuta četiri mala modularna reaktora bi, prema procjenama, Srbiju koštala 7,5 milijardi eura i iz njih bi se dobijalo 1.200 megavatsati. Ministrica rudarstva i energetike Srbije Dubravka Đedović Handanović je prilikom obilaska termoelektrane „Nikola Tesla A“ izjavila da bi nuklearku, „ako bi sada počeli raditi na tome, eventualno imali 2039. ili 2040. godine“.