Mladen Đorđević: Iza svake ideologije stoji centar moći

Scenarista i reditelj Mladen Đorđević autor je filmova Sumrak u bečkom haustoru, Made in Serbia, Život i smrt porno bande, a njegov najnoviji film Radnička klasa odlazi u pakao ovih dana ulazi u bioskope širom regiona. Na 52. Međunarodnom filmskom festivalu FEST film Radnička klasa ide u pakao nagrađen je sa tri priznanja, među kojima i Beogradski pobednik za najbolju režiju. Film je dobio i nagradu “Nebojša Đukelić“ kao najbolji u regionu te nagradu FEDEORA za najbolji evromediteranski film.

U intervjuu govori o sociopolitičkom angažmanu svojih filmova, radnicima, margini, ratovima kao izvoru bogaćenja pseudoelita.

“Radnička klasa je ugrožena, odumire. Radnici su se bili izborili za osmočasovno radno vreme, a sada i na Zapadu sve češće ljudi moraju da rade i po nekoliko poslova dnevno. Vlasnici krupnog kapitala su sve jači i bezobzirniji. Ljude anesteziraju jeftinom zabavom i tako što ih guraju u sajber prostor”, ističe sagovornik.

• Tematski, Vaš je film priča o ljudima sa margine; u žanrovskom smislu, reč je o fantastici. Stiče se utisak da Vašu filmografiju prožima ova tema, sa fokusom na položaj radnika?

– Ovaj film je zapravo socijalna drama sa elementima trilera, horora, filma osvete, prožeta crnim humorom. Volim da ukrštam razne žanrove i da ih međusobno sukobljavam. Moje ambicije su metafilmske. Što se tiče margine, imamo situaciju da je veći deo naroda skrajnut, gurnut na marginu. Znači ne radi se o nekim manjinskim grupama koje su gurnute u stranu. Može se reći da se ja kroz moje filmove bavim radnicima. U poslednjem su to zapravo bivši radnici propale fabrike, u Sumraku u bečkom haustoru su to gastarbajteri, koji žive na relaciji Beč – Srbija, a u Porno bandi i Made in Serbia reč je o seksualnim radnicima.

• Budući da je reč o osiromašenom sloju društva, pomalo izgubljenom i nesnađenom u današnjoj atmosferi, koliko je poslednji film politički?

– Politički jeste u smislu da tretira teme koje nisu samo lokalne, nego su i globalne. Lokalno – u smislu da se bavim korupcijom i estradizacijom društva, što su velike boljke ovih prostora, a globalno, što se bavim tiranijom izolovane manjine nad većinom.

• Da li u njemu možemo da potražimo i Vašu političku sklonost, ideju?

– Politički sloj u mojim filmovima se može definisati kao sukob (spoj) ideja sa leva, desna i iz centra. To je strategija koja služi zapravo da obesmisli politički angažman i natera gledaoce i kritičare da vrednost mojih filmova pronađu u nekim drugim slojevima.

• Filmovi su Vam prožeti idejom socijalne pravde, slikanjem njenog odsustva, seciranjem uzroka današnjeg siromaštva, odnosno bogaćenja malog procenta ljudi iz kriminogene sredine? Bogaćenjem, čak, kako ste kazali, ljudi koji su izvukli korist iz ratova?

– Tačno je da je dobar deo naših “elita” nastao zahvaljujući ratovima. To su ljudi koji su iskoristil rat da se iza zavese rata obogate. Mnogi od njih su pripadali ili još uvek pripadaju DB (Državna bezbednost, prim. aut.) strukturama koje su našle načina kako da prežive prelazak iz socijalizma u kapitalizam.

• Gde svoje stvaralaštvo smeštate u odnosu na jugoslavenski (regionalni) film? Ko Vas je motivisao za bavljenje umetnošću i ko je uticao na Vas tokom školovanja?

– Što se tiče naše kinematografije i mene, mislim da je vidljiv uticaj jugoslovenskog crnog talasa. To su takođe filmovi koji se bave marginalcima, imaju mračan ton i subverzivan politički angažman. Pomenuo bih i filmove Joce Jovanovića, naročito njegove kratke filmove, kao i njegov dugometražni Zdrav i mlad kao ruža. Zatim je tu i Kokan Rakonjac, koji je umro mlad, u 34. godini, ali je iza sebe ostavio impresivan opus.

• Život i smrt porno bande se, nesumnjivo, dopao gledaocima širom sveta. Zašto?

– Taj film ima određeni kultni status među zapadnim ljubiteljima underground i ekstremnih filmova. Mislim da im se dopao spoj pomenutih elemenata i socio-političkog angažmana mojih filmova, koji se više vezuje za istočnoevropsku kinematografiju.

• Margina je, da parafraziram jedan Vaš stav, i privlačna, s obzirom na to da nudi slobodu. Margina, siromaštvo, enormno bogatstvo pseudoelite, maštovitost, sloboda… Je li to dobra kombinacija, prava umetnost koja podrazumeva angažman?

– Sve više sam mišljenja da se gubi odnos margine i centra. Ta podela više pripada analognoj civilizaciji, a mi smo sada u digitalnoj. Sajber prostor menja realni svet, unosi svoje zakonitosti. U sajber prostoru ne postoji piramidalna hijerarhija sa jednim centrom na vrhu, već mnoštvo centara moći koji egzistiraju istovremeno. U tom smislu, pojmovi margine, provincije i slični se gube. Što se tiče angažmana u umetnosti, to mi je omiljena tema. Iako su moji filmovi i angažovani, angažman može da bude zamka jer je često u pitanju instrumentalizacija umetnosti. Naime, mislim da iza svake ideologije, bilo ona s desna, s leva ili centra stoji određena interesna grupa, određen centar moći. U tom slučaju smo svi mi ostali zapravo megafoni, koji propagiraju njihove ideje. I to često činimo besplatno. Suštinska snaga filma se krije sa one strane reči (reč zapravo zarobljava), u pokretnoj slici, što znači i sa one strane angažovanosti.

• Radnička klasa odlazi u pakao je, kažete, film o radnicima koji su se, ostavši bez posla, izgubivši fabriku u koruptivnoj privatizaciji, priklonili satanskim ritualima. U takvom se scenariju mogu pronaći i ljudi iz susednih država, pre svega iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Da li ste, nakon prikazivanja prethodnih filmova, videli očekivani prijem u susedstvu? Očekujete li nešto slično – kakav god bio prijem – i sa aktuelnim filmom?

– Svi smo mi u istom problemu. Elite su sve snažnije, a narod propada. Elite opstaju tako što održavaju neprijateljstvo među narodima. Što se tiče gledanosti, ne znam šta da očekujem. Moji filmovi nisu sasvim prijatni. Volim da istražujem tabue i mračne teme, ali bih pozvao ljude da, ipak, u što većem broju pogledaju film jer je suočavanje sa mrakom, sa neprijatnim, potrebno i lekovito. Takvo suočavanje nas zapravo samo snaži. Jedan strani kritičar je za Radničku klasu rekao da je grupna terapija.

• U tom kontekstu, kako danas funkcioniše nekadašnji zajednički kulturni prostor? Osećate li da mu pripadate?

– Mislim da je problem nekadašnjeg zajedničkog kulturnog prostora to što previše gravitira centrima koji su van njega. Kao da postoji neka provincijska inferiornost, kompleks niže vrednosti. Mi moramo da crpemo uzore i inspiraciju iz nas, iz naše zemlje i vazduha, ako želimo da budemo autentični. Zato sam ponosan na to što je ovaj film koproducija pet balkanskih zemalja – svojevrsna balkanska koalicija, koja zadaje udarac.

• Bili ste selektor FEST-a, učesnik (takmičar), gledalac… možete li da izdvojite dominantne teme?

– FEST je festival na kome se prikaže veliki broj filmova. Ima raznih tema, neki filmovi su angažovani, a neki eskapistički. Prednost FEST-a je to što spaja repertoarski i art house senzibilitet i to na najbolji mogući način. Zato FEST nije, uzimajući u obzir savremena merila, standardni filmski festival.