Mia Knežević: Ovo je politički svijet, nikakav drugi – sve ostalo su prividi

Slika sveta bi bilo dobro da se stavi u jedan ram, ne u smislu društvenog jednoumlja, nego u smislu tretmana podataka, i posledično – nove validacije znanja, kaže Mia Knežević, rediteljka i univerzitetska profesorica na Odseku za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Završila je studije multimedijalne režije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića i asistenta Borisa Liješevića. Režira širom zemlje i osvojila je niz nagrada. U intervjuu govori o pozorištu koje stvara, ali i o tome koliko je društvo neodvojivo od pojedinca.

• Nedavno ste u Narodnom pozorištu u Somboru imali premijeru predstave Izuzeti Đorđa Petrovića. Drama se bavi slučajevima nestalih beba. Koji su bili razlozi za izbor ovog teksta?

– Tekst nije bio naručen, nego smo Đorđe i ja počeli da istražujemo temu nestalih beba još 2018. Prvo sam mislila da to treba da bude dokumentarna predstava. Međutim, kako smo ulazili dublje u temu shvatili smo da tu ima puno materijala, ispovesti majki da su im bebe ukradene… Moja lična veza sa materijalom jeste to što je moja baka izašla iz porodilišta bez bebe, a ta beba je mrtvorođena. Ali kada je ta tema počela da bude aktuelna u medijima, baka je tada još bila živa, pitala sam je da li je ikad posumnjala da je beba oteta. Ona je rekla da nije posumnjala zato što nije čula da beba plače kad se rodila. Ona je meni ostavila u sećanju jaku sliku jer je rekla: “Znaš kakav je to osećaj, svi izlaze iz porodilišta sa bebom u ruci, a ja nosim praznu veknicu”. Mene je ta slika potresla. To je moja lična veza sa ovom temom.

Zapravo, nestanak beba je tema mučiteljka jer je surov prostor za priču o korumpiranoj svesti našeg pojedinca, o koruptivnom mentalitetu društva. Ne mora čovek da bude kriminalac, a da na svakodnevnom nivou može da bude na neki način kriminalizovan. Verujem da pričom o tome, pojedinac u pozorištu budi svest prvenstveno o sebi. Možda su to idealizacije pozorišnog medija (smeh), ali to je način da nešto pokušamo. Đorđe Petrović i ja smo tako rešili da se napravi fiktivna priča na ovu temu. Falilo nam je iskustvo nekog baš iz zdravstvenog sistema i onda je Đorđe raspisao lik mladog lekara Igora kog njegov mentor ubedi da iznese bebu iz porodilišta, da ga navodni otac vidi, on to čini nemajući svest o tome da postaje deo kriminalnog lanca. Ta linija radnje je smeštena u devedesete. Bilo je lako još podlegati pritisku sredine i nastavilo se do danas.

• Sa piscem Đorđem Petrovićem sarađujete, deo je Vašeg tima, zatim tu je kompozitor Branko Džinović, scenografkinja Daniela Dimitrovska, kostimografkinja Biljana Grgur, asistent Ivan Nikolovski. Na koji način Vam je važan tim kada radite i na koji način radite sa njima?

– Tu su još često i Miljena Vučković, Selena Mladenović, Jelena Alempijević i Deneš Debrei – da, to je moj krug ljudi od stvaralačkog poverenja. Kada artikulišem ideju buduće predstave, najbolje gradim dalje jezik i proveravam idejnu ravan razgovarajući pre svega sa Đorđem i sa Danielom. Moja i Đoletova saradnja je dosta važna od ranih faza, preko dramatizacije do teksta predstave. On je moj prvi sagovornik, sad već se trudimo da osvežavamo taj odnos, da menjamo principe rada. Trudimo se da jedno drugo držimo svežim i budnim.

• Kažete da u procesu krećete od prostora?

– Radim kao asistentkinja na predmetu dramaturgija scenskog prostora na Odseku za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Upisala sam pre nekoliko godina doktorske studije na katedri za scenski dizajn zato što me jako interesovala tema prostora, u svakodnevnom i u scenskom smislu ali i u širem semantičkom smislu – kao društveni prostor. Kada radim predstavu uvek se pitam: gde se ovo dešava, koje je to društvo – društvo u krizi, društvo demokratije u nastanku ili nestanku, korumpirano društvo koje diše na aparatima… Od toga idem na uže odrednice, ka mestu dešavanja dramske radnje. Tu su mi strašno inspirativni razgovori sa scenografkinjom Danielom Dimitrovskom jer ona ima arhitektonski, ali i filozofski pogled na pojam dramskog prostora. Pogotovo u savremenoj dramaturgiji gde je prostor često fragmentaran, nedefinisan, mislim da je to što na kraju procesa definišemo kao scenski prostor ili kao scenografiju od ključne važnosti zato što on mora da okupi fragmentarnost i drži je u vrlo određenom, scenskom sistemu. Kroz to se onda uspostavlja i jezik predstave. U tom smislu odnos dramaturgije teksta i dramaturgije prostora definiše moj rediteljski rad. To je ta spona. Prija mi arhitektonski pogled na scenski prostor koji je drugačiji od konvencionalnog scenografskog jer je on često negovan kao likovni. Ovo je odnos ka ukupnosti scensko-gledališnog prostora i sve od scenskih sredstava što ulazi u dramaturgiju predstave.

• Kako kroz predstavu Izuzeti vidite svoj dosadašnji rad?

– Svoj rad doživljavam kao rad dve linije, najgrublje rečeno. S jedne strane se bavim zaoštrenim društvenim temama i sa druge strane tu je rad na komedijama koji mi daje nešto novo, uvek neku novu perspektivu. Moj princip je da treba da me se tiče to što radim i da treba da počne da se tiče i svih ljudi koji stvaraju predstavu. Mi reditelji uglavnom za svaku predstavu koju uradimo smatramo da je najbolja i onda se npr. taj stav u roku od 20 minuta pretvara u svoju potpunu suprotnost, čak ne mora ničim posebnim da bude izazvano (smeh).

• Sve vreme govorimo o temeljnom propitivanju društva u tom kontekstu koji su bili razlozi za izbor režije kao profesije?

– Ljubav prema sceni, oduvek sam volela da gledam predstave i filmove, prvo sam mislila da bih se bavila glumom, pa scenaristikom. Uvek su me interesovale sociologija, teorija društva, psihologija… Režija je sve to zajedno.

• Otac Vam je novinar Relja Knežević, koji je jedno vreme bio urednik spoljne politike u novosadskom Dnevniku. Da li je i to uticalo?

– Sigurno, pogotovo interesovanje za društvena pitanja imaju veze sa ambijentom u kom sam rasla. Sa tatom dosta pričam oduvek, a volimo i slatke rasprave.

• Kako projicirate budućnost sveta čiji smo deo?

– Savremenu ekonomiju mislim da je teško razumeti i mislim da od toga potiče sva zbunjenost ljudi pred globalnom slikom sveta. Imali smo jednu sliku sveta do polovine 20. veka. Sada postoji mnoštvo slika, ali ne znamo tačno šta je taj svet – tako makar kaže Hajdeger, a ja to razumem, iz današnjeg konteksta. Teško mi je da tvrdim da smo samo i isključivo u sunovratu. Imamo argumente i za, i protiv. Trudim se da stalno imam kritičku svest i intelektualni pesimizam, a optimizam duha. Baš zbog rada sa studentima, osećam obavezu da preispitujem do koje mere imam pravo da preuzmem ulogu nekog ko procenjuje da je svet u propasti, na primer. Društvo kaska za spekulativnom ekonomijom, za tehnološkim i naučnim dostignućima. Nažalost postoji puno nerešenih socijalnih, ekološko-političkih itd. pitanja koja su rešiva, a ne rešavaju se iz isto tako političkih razloga. Ovo je politički svet. Nikakav drugi. Sve ostalo su prividi, proplamsaji. Mislim da će u narednih 100 godina neke stvari morati da odu korak unazad. Mene to zanima u kontekstu obrazovanja jer imamo uveliko softvere koji mogu uverljivo da reprodukuju sliku znanja. Mislim da će biti neophodno da se pristup informacijama otežava. Sadržaji na internetu već postaju nedostupniji. Evo iz tog ugla, pa šireći sliku na ostalo, mislim da će morati da postoji neka vrsta centralizacije podataka, neki novi oblik. Slika sveta bi bilo dobro da se stavi u jedan ram, ne u smislu društvenog jednoumlja, nego u smislu tretmana podataka, i posledično – nove validacije znanja. Mislim da svaka država i dalje centralizuje informacije, ali pošto je ovo svet liberalnog protoka podataka, svakome su izvori ipak donekle dostupni, ali mi sa tim ne znamo šta da radimo.

• U kontekstu Vašeg stava da nemate naviku da tražite inspiraciju, već odgovore na određene društvene odnose, da li pozorište koje pravite doživljavate kao društveno angažovano?

– To nije tačno što sam rekla (smeh), nego me inspirišu ljudi, odnosi… ta rečenica koju sam rekla mi sad zvuči kao da sam svela umetnost na neko pitanje isključivo društvene odgovornosti. Naravno da se i zato bavim pozorištem. Ali da se vratim na početak razgovora… pominjale smo da su npr. dva lika u sukobu, ali ja to posmatram da je ustvari protagonista u sukobu sa nekim društvenim okolnostima. U Izuzetima je mladi specijalizant ginekologije u sukobu sa svojim mentorom, a lik tog mentora generiše svu devastiranost društva. U tom smislu je moje pozorište angažovano.

Za mene je društvo neodvojivo od pojedinca. Najpre imam potrebu da opipavam nivoe i pravce socijalne stvarnosti, ali me takođe interesuje i duboki unutrašnji svet likova, lična psihologija koja je opet vrlo tesno povezana sa društvom – i skrojena je zapravo prema merilima društva. Da – čini mi se da je tako u savremenom svetu – nije svet skrojen prema merilima čoveka, nego se svet malo otrgnuo iz ruku, pa pojedinac pokušava da se ponovo skroji za društvo. I onda kao bumerang npr. kad bacaš, on se vraća nazad, ali ti treba veštine i da ga baciš, i da ga uhvatiš. Tako i savremeni čovek – žena često hoće da nekako baci od sebe društvo, odbacuje ga mada zna da neće društvo nigde, da se – metaforično rečeno – stalno vraća. Mislimo da nam ne treba, da je bitan samo naš mikrokosmos. Ali ono se ipak stalno vraća, jer drugog uređenja nemamo, ali nas često u tom povratku i promašuje.