Azarijeva demarkaciona linija

Elor Azarija, izraelski narednik koji je surovo ubio ranjenog i nenaoružanog Palestinca, jednima je postao simbol hrabrog vojnika suočenog sa opasnostima Zapadne obale. Drugima je oličenje nekog ko se oglušio o vojničke kodekse i ljudska prava.

Raskol u izraelskom društvu postoji godinama, ali se dramatično produbio kada je mladi vojnik prošle godine pucnjem u glavu iz neposredne blizine ubio nenaoružanog i ranjenog Palestinca.

Sve do kraja marta 2016. Elor Azaria, tada star 19 godina, bio je anonimni narednik izraelske armije, neiskusni tinejdžer koji je kao bolničar poslat u Hebron na Zapadnoj obali gde su nedeljama trajali protesti Palestinaca.

Azaria je kao pripadnik brigade Kfir upućen na mesto incidenta u kome su dvojica Palestinaca nožem napala i ranila izraelskog vojnika. Jedan je odmah ubijen, dok je 21-godišnji Abd Fatah as-Sharif ranjen ležao na zemlji, nož daleko od njega. Onda se dogodilo nešto što je Izrael dodatno podelilo na dva oštro podeljena politička i socijalna tabora:

Azaria, koji je stajao u grupi ljudi okupljenih oko ranjenika, iznenada je prišao Palestincu i ubio ga pucnjem u glavu. “Terorista je bio živ i zaslužio je da umre”, bile su Azarijine reči.

Jednima je Azarija tada postao simbol hrabrog vojnika suočenog sa opasnostima Zapadne obale. Drugima je oličenje nekog ko se oglušio o vojničke kodekse i ljudska prava.

Teško da bi pogibija jednog Palestinca usred bliskoistočne tenzije bila posebno važna vest iako je izraelska komanda pokrenula istragu. Ali kada je snimak egzekucije, koji je napravio palestinski mirovni aktivista, uveče dospeo na televizije, namah je postao medijska senzacija.

‘Samo ubistvo’

Izrael je brujao. Azaria je optužen za ubistvo sa predumišljajem, a potom je optužba prekvalifikovana samo u ubistvo.

Slučaj je postao test vojnog establišmenta, političara i javnosti. Posmatran kroz različita sočiva, svaki aspekt incidenta pažljivo je ispitivan, o njima se debatovalo i svađalo. Svedoci incidenta u međuvremenu su menjali iskaze nudeći različite verzije događaja, a bilo je i optužbi da se uklanjalo oružje kako bi se sakrili dokazi.

Vojni komandanti, pre svih načelnik Generalštaba Gadi Eisenkot, koristili su slučaj da bi poslali poruku da vojska ne pravi kompromise, da Azarija mora na sud jer nije poštovao naređenja.

Političari sa vladajuće desnice gledali su međutim na njega kao na mučenika, motivisanog i dobrog vojnika koji nije učinio ništa loše već je samo svoje drugove želeo da zaštiti od “teroriste”. Tvrdili su da liberalni establišment pokušava slučaj da iskoristi kako bi diskreditovala vlast. Levici je ubistvo služilo kao još jedan primer kršenja moralnih vrednosti i dehumanizacije Palestinaca posle blizu 50 godina okupacije.

Uporedo je trajala i porodična drama, a emotivni haos kroz koji su prolazili Azarijevi roditelji okretao je simpatije prema naredniku i pojačavao zahteve u javnosti da se pokaže milost prema nekome ko je je počinio šokantan zločin. Otac i majka su, njih je moguće razumeti, pričali o moralu i proklinjali optužujući armiju da je “izdala” njihovog sina. Sve je poprimilo groteskne dimenzije.

Azariju se sudilo tri meseca, da bi u januaru bio proglašen krivim. Dobio je 18 meseci zatvora. Prvi put posle 11 godina vojni sud je osudio vojnika na dužnosti, ali blaga kazna toliko je razljutila deo javnosti da su se jevrejski demonstranti oštro sukobili sa snagama reda ispred zgrade sudnice u Tel Avivu.

U zemlji u kojoj je obavezan vojni rok za muškarce dve, a žene godinu dana, a vežbe u rezervi se drže svake godine, mnogi su se identifikovali sa vojnikom koji je i sam mogao da bude meta napada nožem. Ovoj vrsti simpatija u snažno militarizovanom društvu teško je suprotstaviti se.

Palestinska vlada saopštila je da presuda daje izraelskim vojnicima “zeleno svetlo” da ubiju bez odgovarajućih posledica, dok su političari sa izraelske desnice, uključujući premijera Benjamina Nertanyahua, odmah tražili milost predlažući pomilovanje od predsednika Reuven Rivlina.

Heroj desničara

Azari, koji ni u jednom trenutku nije prihvatio odgovornost ili pokazao tragove sumnje, u međuvremenu je postao heroj desničara u zemlji u kojoj ispitivanja kažu da blizu polovine Jevreja veruje da bilo kog palestinskog napadača treba odmah ubiti. Takve emocije su učinile da i Netanyahu, koji je podržavao armiju da Azariji treba suditi, ublaži svoj stav i pozove narednikove roditelje: “Kao otac vojnika razumem vaš stres”.

Uprkos svim pritiscima, izraelski vojni apelacioni sud potvrdio je u nedelju presudu na 18 meseci zatvora odbijajući zahtev odbrane da bude oslobođen i zahtev tužioca da mu se poveća kazna. Tokom jednog od najburnijih procesa u izraelskoj istoriji, panel petorice sudija odbacio je zahtev odbrane da Azaria bude oslobođen jer je postupao u skladu sa odbrambenom doktrinom.

“Akcijom optuženog  vrednostima je naneta ozbiljna šteta”, izjavio je glavni sudija, general major Doron Piles. “Bio je to nedopušten i nemoralan čin. IDF (Izraelske odbrambene snage) su organizovana vojska zemlje koje postupa u skladu sa zakonom. Vojnici ne smeju da se razračunavaju sa teroristima pošto je opasnost po njih prošla. To je uloga sistema koji sprovodi zakon”.

Izrael se ponovo podelio po Azarijevoj demarkacionoj liniji. Suđenje je vođeno u dva odvojena sveta: na sudu i po medijima. Prvim su upravljale knjige i paragrafi. Sudije su na kraju odbile da se povinuju zahtevima konzervativnih nacionalista da Azaria bude oslobođen. Njegovi izmenjeni iskazi samo su mu odmogli, pa su šanse da mu žalba bude prihvaćena na apalecionom sudu od starta bile minimalne.

Sa pravnog aspekta, presuda nije monumentalna, ali svakako će se proučavati na školama prava. Zašto? Zato što je zapaljivom delu izraelskih Jevreja poslata snažna moralna poruka, a vojska sačuvana od anateme da njeni pripadnici mogu sve da čine nekažnjeno.

Drugo suđenje vođeno u ambijentu ulice, u ostrašćenom ambijentu u kome su mnogi pokušavali da miniraju legalni proces i suspenduju pravo. Demonstranti su širom Izraela nosili transparente: “Mi nikada ne napuštamo naše vojnike”.

Podilaženje javnosti

Političari desnice populistički podilaze nezadovoljnom delu javnosti koji smatra da su sudije “izdajnici” i da bi njih trebalo izvesti pred sud. Netanyahu i ministar obrazovanja Naftali Bennett, odmah su ponovo apelovali da predsednik Rivlin pomiluje Azariju, dok ministar odbrane Avigdor Lieberman savetuje njegovu porodicu da se obrati načelniku Generalštaba Eizenkotu.

David Enoch, profesor na fakultetu prava i filozofije Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, smatra da suđenja i debate koje su ih okruživale potvrđuju “strašno pogoršavanje izraelskog društva”. “Danas oni koji traže da Azaria bude pomilovan ne greše oko činjenica slučaja. Oni samo vide izraelskog jevrejskog vojnika kako ubija palestinskog teroristu i ne tiče ih se ništa drugo”.

Desnica i dalje ne popušta. Šalje direktnu poruku sudu, Generalštabu, oficirima, vojnicima i desničarskom biračkom telu: Azari je “jedan od nas”, moramo da štitimo i one koji svesno ubiju ranjenog i bespomoćnog Palestinca, makar on bio i terorista.

Saga nije završena. Odbrana namerava da slučaj prebaci na Vrhovni sud. Elor Azaria nastaviće da deli Izrael. Između onih koji su spremni da podrže obračune u stilu gangsterskih egzekucija, i one koji pokušavaju da zaštite poredak prava u “jedinoj demokratiji Bliskog istoka”.

Jedno je sasvim izvesno. Azaria nije žrtva zavere, on je samo podsetio Izraelce na surove realnosti Zapadne obale. On je u Hebron, grad od 220,000 ljudi od kojih su 99 odsto Palestinci, poslat zbog politike okupacije koja traje 49 godina. Odgovorni za to neće dospeti pred sud.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera