Bahati šou srbijanskog šefa diplomatije na East Riveru

Redovna, rutinska i pomalo dosadna sednica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o stanju na Kosovu. Sve dok Vlora Čitaku, ambasadorka Kosova u Washingtonu, nije predložila da se razmotri dalji opstanak UNMIK-a, misije UN-a na Kosovu, te da se prekine i sa uobičajenim, redovnim održavanjem sednica o stanju u njenoj domovini. Članovima Saveta bezbednosti beše dovoljno za razmatranje i konsultacije, a Ivici Dačiću, srpskom ministru spoljnih poslova, čak i previše za još jedan, njemu svojstven, “patriotski šou” na najnižem nivou.

“Uvređen i razočaran” što ambasadori SAD-a, Velike Britanije i Francuske, i ne samo oni, podržavaju predlog kosovske ambasadorke, Dačić je namah rešio da im još jednom održi lekciju o pravdi i nepravdi, prijateljstvu i izdaji, “etničkom čišćenju i genocidu sprovedenom na Kosovu…” Navodeći konkretne statističke podatke iz popisa stanovništva 1981. godine, o tome koliko je Srba i gde sve živelo na Kosovu, šef srpske diplomatije je izveo nepobitan zaključak – Srba je na Kosovu sada “sto puta manje nego pre 30 godina, pa je pred Savet bezbednosti izneo svoje pitanje svih pitanja: “Da li je to, gospodo, etničko čišćenje i genocid na Kosovu bio nad Albancima ili nad Srbima?”

Ne ostavljajući prisutne ambasadore da se zlopate u postavljenoj dilemi i, eventualno, osete grižu savesti zbog odluka svojih vlada na štetu Srbije, Dačić im odmah daje i odgovor, koji bi mogao ući i u neke anale Saveta bezbednosti UN-a: “Srbi sa Kosova su, gospodo, najveće žrtve etničkog čišćenja. Nad njima je izvršen genocid… Ili, možda, neko još uvek misli da su se Srbi sami proterali sa prostora na kojima su vekovima živeli…” 

Tri metalna bureta

Radeći kao ratni izveštač i šef biroa za Srbiju Radija Slobodna Evropa tokom NATO bombardovanja 1999. godine, neretko sam pozivan na razgovore i “razmenu mišljenja” ne samo od civilinih, nego i od vojnih srpskih vlasti. U jednoj takvoj prilici, nekog maja 1999. godine, vojni bezbednjak koji se vratio sa Kosova, iz meni neobjašnjivih razloga, detaljno mi je … crtajući neku burad …  objašnjavao “situaciju na terenu” na nekom improvizovanom graničnom prelazu nedaleko od albanskog grada Kukeša…

“Nama odgovara da Ameri dole bombarduju što više … Šipci tad i sami beže, pa ne moramo da ih skupljamo po kućama … Naši ih danima u kolonama sprovode do granice, a pre nego što ih šutnemo preko, čekaju ih ova tri metalna bureta… U jedno bacaju lične karte, u drugo pasoše, u treće ostala dokumenta… Razumeš?”

“Ne! Ako ih već proterujete, šta će vam njihova dokumenta?”

Glumeći duhovitost, vojni bezbednjak se sarkastično “čudio” mojoj naivnosti: “U pravu si, koji će nam … njihovi papiri! Al’ ne trebaju više ni njima, pa ih bacaju u metalnu burad … A kad se burad napune, mi to spaljujemo … Kapiraš sada?”

“Ne!”

Mereći da ga ne provociram, sagovornik mi se unosio u lice: “Bez papira, bez dokaza identiteta  … evo im ga na! … što će se ikad više vratiti na Kosovo!”

Bio sam zapanjen, ali ne zadugo i bez teksta: “Vratiće se … I to mnogo, mnogo više njih nego što ste ih vi proterali!”

Nikada neću zaboraviti facu vojnog bezbednjaka. Ni “upozorenje” koje mi je tada uputio.

Kumanovski sporazum

Prema zvaničnim podacima međunarodnih humanitarnih organizacija, tokom aprila, maja i juna 1999. godine, sprovodeći državnu politiku Slobodana Miloševića, srpske vojne, policijske i paramilitarne snage proterale su sa Kosova u Albaniju i Makedoniju više od  863.000 Albanca. To je podatak koji vlast Aleksandra Vučića i Ivice Dačića krije poput državne tajne, pa o tome javnost u Srbiji ni danas nema pojma. A bez te se činjenice ne može sklopiti potpuna i prava slika ni srpsko-albanskih odnosa, ni ukupnih kosovskih dešavanja. Zato se vredi prisetiti.

Nakon što je početkom juna 1999. godine sa NATO-om u Kumanovu potpisana kapitulacija, zvanično nazvana Kumanovski sporazum, a Milošević “građanima Srbije čestitao mir”, u roku od nekoliko dana na Kosovu je došlo do neviđene “zamene stanovništva”. Proterani Albanci, ali ne samo oni, pohrlili su da se vrate u svoje domove, sela i gradove, dok su se istovremeno Srbi sa Kosova, napuštajući svoje kuće, stanove i nepokretnosti, zaputili u Srbiju.

Panično i u haosu, bežali su od Oslobodilačke vojske Kosova, koja ih je progonila, i bandi kriminalaca što su pristizale iz Albanije da pljačkaju i čine zločine. Neki su bežali i od proteranih komšija, znajući zašto ih ne smeju dočekati. Pa ipak, pomenuti i slični razlozi nisu oni ključni za neviđeni “egzodus Srba sa Kosova”, nego je osnovni uzrok tome jedna gotovo banalna činjenica.

Svesni da su izdani od “svog” Miloševićevog režima, Srbi su bežali sa Kosova prateći vojsku i policiju, “svoju naoružanu silu, koja je tu da ih brani i odbrani”, a čiji su se generali, shodno potpisanom “sporazumu”, očas komandovali povlačenje – bolje reći, dali se u neviđenu bežaniju ka Srbiji. U takvoj bezizlaznoj situaciji običnom čoveku, bio on Srbin sa Kosova ili iz Beograda, Knina, Čikaga… i ne preostaje ništa drugo nego da beži spasavajući goli život. Zato je Srbija, nakon prestanka NATO bombardovanja, na svojim drumovima ponovo imala paklene prizore izbegličkih kolona sličnih onima posle “Oluje” u Kninskoj krajini početkom avgusta 1995. godine.

Bez epiloga

Zbilja, nije preterano reći da to što je Miloševićev režim počinio drugima, ali i svom narodu, u bivšoj Jugoslaviji, Srbima nisu učinili svi drugi neprijatelji zajedno, računajući među njima i članice NATO alijanse. A saučesnici i perjanice tog režima, i tada, pre 18 godina, bili su i Vučić, i Dačić, i predsednik države, i šef diplomatije sadašnje Srbije.

Loše je, ali nije najgore to što Dačić, potpredsednik srpske Vlade i ministar spoljnih poslova, ne zna ni engleski jezik, ni elementarne principe diplomatije. Ni što u Savetu bezbednosti UN-a, manirom kafanskog siledžije, na svom čistom srpskom, uz podršku ruskih prijatelja, “očitava lekciju” Amerikancima, Britancima, Francuzima… Drsko je i bahato, ali nije najgore ni to što im tako imputira odgovornost za “etničko čišćenje Srba sa Kosova”. Ponižavajuće je, ali nije najgore, to što Vlora Čitaku, na savršenom engleskom, Dačićev nastup u Savetu bezbednosti naziva “običnom šaradom”. I što njegov predlog o dijalogu i podeli Kosova odbija sa indignacijom.

Mnogo je toga lošeg, ali je najgore od svega to što Daćić, kao takav, vodi spoljnu politiku Srbije. Što u dogovoru sa predsednikom Vučićem, što u saglasnosti sa svojim prijateljima iz okruženja Vladimira Putina. Plodove takve politike građani Srbije tek će plaćati. Jer, tako to biva kada lustracija izostane, pa važi princip da nije lopov onaj koji krade, nego onaj koga uhvate.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera