Blago Srbiji, ima rukovodstvo koje drži do riječi

Koliko god da je teško, zamislite da jednog dana najveći protivnici Sobodana Miloševića, gde pišem i svoju malenkost, počnu da govore da bi ga trebalo, kako kaže narodna, od blata praviti. Odmah da pojasnim, u rečeno “blato” svakako ne bi moglo da se umesi ono što se odnosi na ratove koje je izazvao i jade koje su njegovi balkanski sukobi doneli. Ipak ne, kajem se. Imamo ovde i dalje sve što je s njim došlo, svi njegovi su politički preživeli…  Nasleđeno je i našto što je tradicionalna ostavština – predizborna nerealna obećanja i prisvajanje najuticajnijih medija (dve “škatule” i nekoliko novina), koji se ne brane, već prosto utrkuju ko će pre i dublje da se ugnezdi u krilu vladarske kaste.

Zasad su izvesni beogradski izbori, a oni nešto važniji (paralela Njujork – SAD), republički, možda budu istovremeno, početkom godine ili na proleće, uz obavezu da budu pre najavljenog zahteva velikih sila (čitaj: SAD), kada će od Srbije da bude zaiskana podrška prijema Kosova u Ujedinjene nacije. Veliki kombinator Aleksandar Vučić tako bi obezbedio produžetak vladavine, a eventualnu opačinu za kakvo-takvo “priznanje” Kosova elegantno bi mogao da saspe u poslaničku oraniju, na pleća Narodne skupštine.  Tako bi on mogao da bude narodni meleć i zaigra balandu, kao Mlečani u vreme fašangi.

Pored obećanja koja zdrav razum ne može da prihvati, tu su i redovne optužbe na račun političkih protivnika, kao, na primer, Vučićevo neprestano ponavljanje da je Boris Tadić u vreme demonstracija, zbog proglašenja kosovske nezavisnosti, “pobegao u Bukurešt”. Dakle, red nerealnih obećanja, red optužbi na račun prethdnika i političkih protivnika.

Obećanja, avioni, tenkovi, kamioni…

Još 2014. godine sadašnji srpski predsednik Vučić (“Tražim od vas rad, rad, rad, rad rad!”) obećao je građanima da će već krajem te i početkom 2015. godine “ugledati svetlo na kraju tunela”. Pre toga je rekao da će se broj državnh agencija, direkcija i zavoda smanjiti na sa 136 na “manje od 50”, da će se smanjiti (ne i prestati s tom praksom!) broj onih koji su se zaposlili zahvaljujući partijskoj pripadnosti… Te 2014. godine obećavao je Vučić da će građani Srbije veoma brzo osetiti “da bolje žive”, pominjući da je javni dug između 77 i 78 odsto bruto društvenog proizvoda, svesno preskačući da stado upozori da se već nakon 40 odsto javnog duga proglašava bankrot.

Nešto kasnije, pošto je obmanuo glasače, retorika je znatno ublažena: “Moramo polako sa tim da idemo i pravi rezultati očekuju se tek 2016. godine.” Godinu dana ne spavam zbog ovoga i miran sam tek poslednjih dana, rekao je ondašnji premijer Vučić, pojašnjavaju neobjašnjivo – smanjenje zasluženih penzija. Poput pijanac flaše, neće se oni parjat nerealnih obećanja. Tako ovih dana Vučić gromoglasno najavljuje “državni projekat vezan za stanove”, prema kome bi odabrani (patriotski) građani, uz to pripadnici dva važna stuba društva (vojske i policije), naučnici i mladi parovi (šta god to značilo) rešili pitanje krova nad glavom. Poslušnički mediji, poput Večernjih novosti, najavljuju da izabrani građani mogu “do svog krova za 500 evra po kvadratu”, iako ne baš u elitnim delovima presto(l)nice, novobeogradskim blokovima 71 i 72, Makiškom polju i u delovima Borče.

List Danas, pak, podseća da je predsednik Srbije ponovo lansirao staru ideju o jevtinim stanovima, da “reciklira neispunjena obećanja”, i da je Vučić još 2014. godine (kao premijer), obećao milione kvadrata po znatno nižoj (380 evra) ceni. Obećanja koja su, možebit, najbliža radovanju onima dobacila su i u unutrašnjost, do Novog Sada, Niša, Vranja, Kragujevca i Kraljeva, gde je takođe predviđena gradnja. Tamo će kvadrat da košta 450 evra, a za stan od 60 kvadrata trebalo bi da se izdvoji oko 30.000 evra. Država bi se “isprsila” sa 3.000 evra, a učešće kupca iznosilo bi isto toliko. Resto bi se isplaćivalo kroz kredit, uz mesečnu ratu od oko 125 evra prvih 25 godina, i oko 50 evra u poslednjih pet godina. Rok otplate je 30 godina, uz uslov da kupac narednih 15 do 20 godina ostane da radi u Srbiji. Ne lipši magarče do zelene trave.

Ko je (zlo)upotrijebio Rasima Ljajića?

Lider Socijaldemokratske partije Srbije Rasim Ljajić, kome mnogi predviđaju da će ministrovati i narednih dvadesetak godina, izjavio je pre nekoliko dana da je njegova partija “državotvorna stranka”, koja – obratite pažnju – ima odgovore na sva važna državna i društvena pitanja. Bilo da su popularna ili ne, i bez obzira da li donose političke poene ili ne. “Nismo se nikada libili da damo vrlo jasan stav o svemu, pa i o kosovskom pitanju, o odnosu prema Evropskoj uniji, Rusiji, ili bilo kojim drugim škakljivim političkim pitanjima, koja su drugi svesno izbegavali”, kazao je Ljajić na proslavi osmog rođendana stranke.

Ljajić je čestit i uman čovek, ali je predugo zloupotrebljavan na srpskoj političkoj sceni. Teško je pronaći i trun potvrde njegovih navoda. Kao ministar i, naravno, kao lider SDPS-a, nema jasnih tragova (o stavu) o kosovskom pitanju, EU, Rusiji… Sve su to stavovi bez stava. Njegovo i delovanje drugog sandžačkog lidera Sulejmana Ugljanina nadolazeći lider sandžačkih Bošnjaka, muftija Muamer ef. Zukorlić, vidi kao nastupe “plesačica uz šipku”, koje će srpski vladari da koriste “dok toliko ne poružne da ih vlasnik bara ne zamijeni s mlađima i ljepšima.”

Kad malaksa mržnja prema Albancima, Hrvatima i Bošnjacima, bogami i prema Crnogorcima, onda stignu ruski “Migovi” u dijelovima. Naslov: “Došao je i taj dan! Transportni avion ‘Antonov’ sa prva dva ‘Miga 299’, koje nam je donirala Moskva (po direktivi predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina) sleteo je na aerodrom u Batajnici! Avionima su, zbog transporta, skinuta krila… Stručnjaci: Najbolji smo u regionu!”

Ruska ‘braća’ uklanjaju otpad

U naredna dva dana stigle su i preostale četiri ruske šklopocije, a prvi čovek srpskog političkog teatra (da ne kažem cirkusa) Aleksandar Vučić izjavljuje da je ponosan “da će naši vojnici da lete na tim moćnim mašinama” i da ne postoji mašina bolja od “Miga 29”. Nije stao na tome, već se upustio u struku, rekavši da se radi o “generaciji četiri plus i da smo [Srbija] problem rešili u narednih 20 godina”. Naravno, to nije sve. Ruska “braća” uklanjaju otpad i dopremila su 30 tenkova T72 i isto toliko oklopnih vozila. Pregovara se o nabavci raketnog sistema S-30 i BUK, što će da ostane sanak pusti, ali to ovdašnja rulja doživljava kao – kupljeno.

 Tokom 2013. godine javnosti je servirana stupidarija da je moguća/realna plovidba (velikim brodovima) od Beograda do Soluna. Ideju je lansirao Milan Bačević, ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja (u vladi Ivice Dačića), kadar Vučićeve Srpske napredne stranke. Evo šta je Bačević rekao o svom “genijalnom” projektu: “Iz petnih žila guraću ovaj projekat. Prokopavanjem kanala, Srbija će jednim udarcem rešiti dva problema, suše i poplave. Morava će tako od plavljenja da štiti 70.000 do 80.000 hektara najkvalitetnijeg obradivog zemljišta i isto toliko navodnjavaće u sušnom periodu poprečnim kanalima. Poljoprivredna proizvodnja biće utrostručena. Radiće pet do sedam hidroelektrana instalisane snage između 300 i 400 megavata električne energije, a biće kraći put od severne Evrope do Egeja za 1.200 kilometara…”

Za kanal Dunav–Morava–Vardar u predizbornoj kampanji zalagao i ondašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Poduhvat je ocenjen kao penjanje na Mesec uz pomoć merdevina, ali je Bačević za “domišljatost” nagrađen ambasadorskim mestom u Pekingu.

Beograd (ni)je Njujork

Povratak Dragana Đilasa? Bivši beogradski gradonačelnik i (takođe bivši) predsednik Demokratske stranke najavio je da će učestvovati u trci za gradonačelnika, u kojoj bi mogao da bude i kandidat “jedne opozicione kolone”. Njegov naslednik (Siniša Mali), koji je sve vreme mandata govorio da je Đilas enormno zadužio gradsku haznu, sada ispotiha govori da će svom nasledniku ostaviti “punu kasu”.

Bivši vođa studentskog protesta (protiv režima Slobodana Miloševića) kaže da se odlučio za povratak u politiku kako bi zaustavio propadanje presto(l)nice, garantuje da će sve (što bude do gradske uprave) da uradi u prvoj godini upravljanja Beogradom. Ima i onih koji su skloni da beogradski presto olako porede sa pariskim, londonskim i, posebno, njujorškim – i zbog četvrtine stanovništva, i većinske političke i finansijske moći. Ako je to i u najmanjoj meri bitno za dalji razvoj događanja na celokupnoj političkoj areni, odgovor sledi već početkom ove godine. Skeptici, pak, veruju da je, pored Novog Sada, Niša, Kragujevca i drugih većih centara, i Beograd jednako radikalsko-naprednjački, sa jedva deset procenata građanske svesti. Moguće? Potom sledi odmotavanje već najavljenog klupka, promene Ustava (na zahtev Zapada, odnosno SAD-a), podrška prijema Kosova u Ujedinjene nacije…

Narod je dobio šta je hteo – vlast koja mu ugađa uhu. Slede bilbordi, plakati, verbalno pljuvanje… Ne bi bilo iznenađenje da neko kaže da je Srbija napravila i atomsku bombu i svima poruči: “Mnogo smo, bre, jaki!” Evo i jedne od brojnih antologijskih izjava sadašnjeg prvog srpskog domaćina Vučića od pre dve godinei: “Ljudi ne moraju da brinu. Imaju, ako ništa, rukovodstvo koje drži do reči”. Bravo majstore!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera