Bojkot izbora u Srbiji – prijetnja praznom puškom ili jedino rješenje?

Opozicija u Srbiji ponovo se nalazi pred „tamnim vilajetom“ kad je reč o učešću na izborima. Kao u poznatoj narodnoj priči – ako uzmu (učešće na izborima) kajaće se, a ako ne uzmu, opet će se kajati.

To su donekle potvrdili i lokalni izbori u četiri opštine – redovni u Lučanima i vanredni u Kuli, Kladovu i Doljevcu. Na prvim je učestvovala najveća opoziciona grupacija – Savez za Srbiju (SzS) i osvojila svega 9.5 odsto glasova, dva manje nego Dveri, jedna od članica koalicije, samostalno pre četiri godine. Vladajući naprednjaci su dobili oko 66 odsto.

Glasanje u preostale tri opštine,  SzS je bojkotovao, ali je izlaznost i pored toga bila sasvim solidna od 45 odsto u Kladovu do 70 odsto u Doljevcu, a pobeda naprednjaka još uverljivija.

Posle izbora, članice Saveza za Srbiju saopštile su da na naredne izbore pod ovakvim uslovima više neće izlaziti. Naravno, postavilo se pitanje zašto su uopšte učestvovale i u Lučanima, kad je najmanje desetak dana uoči izbora bilo vidljivo ponavljanje svega onoga na šta su se i ranije žalili – funkcionerska kampanja (brojni članovi vlade, pa i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, čije ime je ponovo bilo na listi Srpske napredne stranke, posetili su ovu opštinu uoči izbora), pritisci na kandidate opozicije (lokalna grupa građana Jedan tim prilikom predaje liste saopštila je da je zbog pritisaka i „prijateljskih ubeđivanja“ pet njihovih kandidata za odbornike odustalo od kandidature), neravnomerna medijska zastupljenost…

Međutim, jedan od razloga naveli su posle izbora – cilj izlaska na izbore u Lučanima bio je da se na sistematičan način evidentiraju sve neregularnosti, „koje su dokaz vrhunca diktature i totalitarizma, te da se srpskoj i međunarodnoj javnosti i institucijama predstavi zašto u Srbiji pod ovakvim uslovima izbora više neće biti“. Drugi razlog mogao bi da bude pokušaj da procene podršku koju uživaju u biračkom telu, budući da su članice SzS prvi put nastupile zajedno na izborima baš u Lučanima.

Kome odgovaraju izvanredni izbori

Ipak, rezultat koji su ostvarile opozicione stranke i potonja odluka o bojkotu budućih izbora, uz istovremeni nastavak uličnih protesta, vlastima daju priliku da ovakvu odluku opozicije objašnjavaju kao strah od izbora na kojima ne mogu da pobede, pa zato pokušavaju vlast da osvoje na ulici.

Vučić je tu poruku već poslao, kada je na ulične proteste građana, koje je predvodio Savez za Srbiju odgovorio da neće ispuniti nijedan zahtev ulice, već da opozicija može da dobije izbore.

Pitanje je, naravno, kome bi vanredni parlamentarni izbori u ovom trenutku više odgovarali.

Analitičar Dragomir Anđelković smatra da vlast nema realnih razloga da raspisuje vanredne izbore, budući da ima stabilnu većinu u parlamentu. Ipak, ne isključuje mogućnost da do njih dođe, bez obzira na pretnju opozicije bojkotom.

„Ovde se radi o psihološkoj igri. S jedne strane, opoziciji su potrebni protesti i koncentracija energije, ali verovatno za sada i ne želi izbore, jer je potrebno vreme da se Savez za Srbiju konsoliduje, stvori infrastrukturu na terenu. Za to im je potrebna tenzija, ali ne i kulminacija tenzije. Vlast to zna i pominje mogućnost izbora kako bi smanjila zamah opozicionog delovanja. Vlast nema potrebe sada za izborima, ali bi joj više odgovaralo da budu danas, nego za godinu dana ili kasnije, ako bi se opozicija do tada konsolidovala. Ipak, pitanje je i šta će se za to vreme dogoditi sa opozicionim savezom“, kaže Anđelković.

Na eventualnu odluku Aleksandra Vučića o vanrednim izborima, osim protesta i pretnje bojkotom, uticaće i dešavanja oko Kosova, na šta je ukazao i jedan od lidera Saveza za Srbiju Vuk Jeremić, ukazujući da do sporazuma Beograda i Prištine ne može doći bez republičkog izbornog procesa.

„Verujem da će izbori prethoditi eventualnom kosovskom dogovoru. Kada je reč o bojkotu, Vučić sigurno radi istraživanja i prati reakcije javnosti i vodiće računa da izbori ne budu raspisani na nekom talasu koji bi pozitivan za opoziciju“, kaže izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) Bojan Klačar.

Bez dijaloga vlasti i opozicije

Do eventualnog raspisivanja vanrednih izbora, opozicione stranke okupljene oko Saveza za Srbiju mogu da pokušaju da uličnim protestima, koji se za sada održavaju samo u Beogradu, pritisnu vlast ne bi li ispunila bar deo njihovih uslova, među kojima su i veća zastupljenost predstavnika opozicije na javnim servisima, bolja kontrola izbornog procesa,  sprečavanje zloupotreba biračkih spiskova i javnih resursa u toku kampanje i krivična odgovornost za one koji to učine ili dopuste.  Za sada, vlast ne izgleda raspoložena da popusti.

„I to je po meni najveći problem, to su dva suprotstavljena sveta, koji međusobno ne komuniciraju i s vlašću koja je nespremna da razume bilo koji opozicioni zahtev. Svaki izbori sa sobom nose ogromnu tenziju i neka vrsta relaksacije političkog života bi bila preko potrebna. Za suštinske promene je kasno ako budemo imali izbore sledeće godine, a vlast će biti, po mom sudu, vrlo susdržana u pogledu izlaženja u susret opozicionim zahtevima. Ja mislim da većina opozicionih zahteva neće biti ispunjena a možda vlast popusti u omogućavanju većeg broja debatnih programa i duela“.

Klačar smatra da bi opozicija svakako trebalo da insistira na promeni izbornog sistema, kao i još na promenama u radu Republičke izborne komisije i biračkih odbora,  „jer je u toj oblasti čitav sistem postavljen loše i to godinama“.

Analitičar Dragomir Anđelković smatra da bi opozicija upornim delovanjem mogla da iznudi neke ustupke, ali ne u ovom trenutku. „Za tako nešto je potrebno godinu, dve, da bi se iskristalisao neki centar opozicionog okupljanja, koji deluje respektabilno. Sada u parlamentu imamo razne opozicione grupe, koje se međusobno ne slažu, postoje grupacije i van parlamenta i sve to ne deluje dovoljno  homogeno da bi predstavljalo pretnju za vlast, čak i u slučaju bojkota izbora“.

Sociolog Jovo Bakić, međutim, smatra da su okrugli stolovi vlasti i opozicije o izbornim uslovima, po uzoru na one iz devedesetih godina prošlog veka danas nemogući. „Ne možete imati okrugli sto sa mafijom, niti će mafija otići zato što je izgubila sa izborima, ali da bi otišla, mora prvo da izgubi na izborima“.

Deo opozicije je, međutim, poslednjim nastupom sebe doveo u situaciju da ukoliko ne dobiju ustupke, teško mogu da izađu na izbore, a da ne ispadnu neozbiljni. A najavljeni bojkot, smatraju mnogi analitičari, mogao bi da im donese više štete nego koristi, tim pre što je neizvesno koliko bi u datim uslovima bio efektan.

Za sada bez podrške Zapada

„Najpre, teško je verovati da bi bojkot bio jedinstven, jer bi neke stranke verovatno učestvovale na izborima (većina manjinskih stranaka, a vrlo verovatno LDP, SRS i LSV). Drugo, bojkot izbora traži veće resurse i snažniju i dugotrajniju kampanju nego učešće na izborima, a sadašnja opozicija je slaba i neartikulisana. Treće, nije verovatno da bi međunarodna zajednica podržala bojkot i izvršila pritisak na vlast. Na kraju, bojkotovani su izbori u tri lokalne samouprave i za nekoliko meseci možemo da vidimo koji će biti efekti, a ja sumnjam da će oni biti značajni“, objašnjava Klačar za Al džaziru.

Slično misli i Bakić, koji kaže da ima razumevanja za opozicione stranke koje prete bojkotom u situaciji kada uslovi za opoziciono delovanje u Srbiji jedva da postoje, odnosno kada je opozicija prinuđena da bude dekor.

Bakić: Lokalne inicijative imaju više šanse da sruše režim

Rezultati upravo završenih lokalnih izbora u Lučanima i Kuli ukazuju na još jedan potencijalni problem za deo opozicije koji naginje bojkotu. Naime, u Lučanima je Grupa građana Jedan tim, osvojila svega dva odsto glasova manje od široke koalicije Saveza za Srbiju, u Kuli, gde SzS nije učestvovao, druga grupa građana Kritična masa dobila je devet odsto. To bi moglo da se protumači kao da medijska satanizacija opozicije daje rezultate, ali i da građani i dalje traže neka nova lica, odnosno bolju ponudu.

Na to ukazuje i Radomir Lazović, aktivista inicijative Ne davimo Beograd, koja je, inače, jedan od potpisnika liste zahteva opozicije za regularne izborne uslove. U izjavi za „Danas“ napominje da se ne može zanemariti da veliki deo društva ima otpor prema političkim akterima koji su, kako kaže, učestvovali u ozbiljnoj degradaciji i privatizaciji države i institucija u prethodnom periodu. Otuda je pitanje koliko bi građana sledilo poziv na bojkot lidera Saveza za Srbiju, bar kad je reč o lokalnim izborima, ako im se ponudi neka nova, lokalna opcija, makar se posle ispostavila i kao promašaj, kao u slučaju Luke Maksimovića, poznatijeg kao Ljubiša Preletačević.

„Nasleđe prošlosti“ kao deo problema opozicije vidi i sociolog Jovo Bakić, koji smatra da upravo lokalne organizacije poput grupe građana Jedan tim iz Lučana, Inicijative za Požegu, Udruženja slobodnih stanara iz Niša, Lokalnog fronta iz Kraljeva i druge, ako uspeju da se međusobno povežu i naprave jedan solidaran front protiv vlasti na nacionalnom nivou, u perspektivi imaju mnogo više izgleda da dovedu do kraja aktuelnog režima u Srbiji.

„Međutim, problem sa tom odlukom je što meni nije poznato da je ijedan bojkot izbora doneo ploda, ne samo u Srbiji, nego uopšte u svetu. Posebno je problematično, ako opozicija nema međunarodnu podršku za tako nešto, a meni se čini da nema. Onda će zapravo biti potpuno izolovana i manje moćna nego sad, a sad je prilično nemoćna“, smatra Bakić.

„Opozicija u Srbiji je sad u sličnoj poziciji koju opozicija već decenijama ima u Crnoj Gori, u autoritarnom režimu Mila Đukanovića i koju je do skoro imala opozicija u Makedoniji. S tim što je u Makedoniji gnev naroda toliko porastao zbog korupcije vlasti Nikole Gruevskog, da je Zapad promenio saveznika i podržao opoziciju“, pojašnjava Bakić i dodaje da se zapravo sve svodi na to da li je opozicija dovoljno moćna da međunarodne snage stanu iza nje. „U ovom trenutku to nije tako i bojim se da bojkot neće dovesti do rezultata kojem se opozicija nada“.

Pitanje od milion dolara

Ako se poredi sa situacijom u Makedoniji, tamošnja opozicija predvođena Zoranom Zaevim pokazala je više spremnosti na kompromis u rešavanju pitanja koja su Zapadu bila važna, a pre svega spora oko imena sa Grčkom. S druge strane, veći deo opozicije u Srbiji na pitanju Kosova, koje je Zapadu važno, pokazuje tvrđi stav od vlasti.

„I to je još jedan od razloga zbog čega opozicija u Srbiji ne može imati podršku SAD i EU“, kaže Bakić.

I tu se ne završava spisak razloga zbog kojih bi najava bojkota izbora mogla da izgleda kao pretnja praznom puškom. Naime, protivnici ove ideje kažu da bi opozicija bojkotom parlamentarnih izbora izgubila mogućnost da kroz institucije utiče na dešavanja u državi, da bi bila još manje vidljiva u medijima, te da bi izgubila mogućnost finansiranja iz budžeta, koju imaju parlamentarne stranke.

Međutim, njen uticaj na institucije je i sada gotovo zanemarljiv. Predlozi zakona opozicionih poslanika ne prolaze, njihovi amandmani u skupštini se više čak i ne čuju, jer ne mogu da dođu na red zbog brojnih amandmana koje poslanici većine podnose, pa povlače, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom jedva da se pojavljuju. Gledano iz tog ugla, čini se da bojkotom ne bi mnogo izgubili, osim stabilnog izvora finansiranja, što nije zanemarljivo, ali ne mora biti presudno.

Ipak, za konačnu odluku o bojkotu eventualnih vanrednih parlamentarnih izbora biće važna i procena kome bi moglo da ode gotovo milion glasova građana nezadovoljnih vlašću, koje su osvojili ljudi i pokreti, koji praktično više ne postoje na političkoj sceni Srbije. Saša Janković, lider Pokreta slobodnih građana, koji je osvojio oko 600 hiljada glasova na prošlogodišnjim predsedničkim izborima povukao se iz politike, baš kao i pomenuti Luka Maksimović, koji je pod pseudonimom Ljubiša Preletačević, na tim izborima dobio oko 350 hiljada glasova. Pitanje od milion dolara je koliko njih će se okrenuti nekoj drugoj opozicionoj opciji, a koliko će ih se vratiti apstinenciji, čekajući neku bolju ponudu.

Izvor: Al Jazeera