Čekajući izbjeglice u Portugalu
Piše: Vladimir Bobetić
Nedeljama su zemlje poput Velike Britanije i one sa istoka Evropske unije zauzimale novinske stupce i minute elektronskih medija zbog odbijanja da prihvate sistem kvota u raspodeli izbeglica pristiglih iz mahom devastirane Sirije. Jedna od članica Unije sve vreme je ispod radara. Kako medija, tako i izbeglica.
Portugal je jedna od retkih članica EU-a koja se nije pobunila protiv kvote koju joj je odredila Evropska komisija. Naprotiv, broj od 1.500, koliko je određeno u Briselu, zvanični Lisabon povećao je prvo na 3.000, a sada je spreman za prihvat 4.500 izbeglica.
Odluka je doneta u vreme prethodne vlade desnog centra premijera Pedra Pasuša Kuelja, a sasvim sigurno neće biti izmenjena ni pod novom vladom leve koalicije, premijera Antonija Košte. Naprotiv.
Nemačka kancelarka Angela Merkel početkom februara zamolila je portugalsku vladu da još jednom razmotri mogućnost za prihvat još većeg broja izbeglica. Odgovor je bio brz i potpredsednik portugalske vlade, Eudardu Kabrita najavio je da je Portugal spreman da primi dodatnih 3.000 izbeglica i to studente i učenike.
Prema planu portugalske vlade, 2.000 bi bilo primljeno na univerzitete, a 1.000 bi bilo raspoređeno u srednje zanatske škole. Studentima i đacima biće ponuđen smještaj, časovi portugalskog, kako bi mogli da prate nastavu, a u posebnim slučajevima nastava bi mogla biti organizovana i na engleskom jeziku.
Ideja aktuelne vlade je da izbegličke porodice koje stignu u Portugal budu uposlene i na sezonskim poslovima u poljoprivredi. Potpredsednik Vlade Eduardu Kabritu tvrdi da odnos Portugala prema izbeglicama pokazuje “veliki nacionalni napor koji ujedinjuje portugalsko društvo i pokazuje najlepša osećanja i podršku, u posebno teškim vremenima za zemlju.”
Višestruki problemi
Ipak, tu je i problem. Zapravo više njih. Prvi je da izbeglice nerado biraju Portugal. Mnogi od njih za Portugal nikada nisu ni čuli. Tek stotinjak njih pristiglo je u ovu zemlju, ali ne u okviru programa relokacije koji sprovodi EU, već po programu UNHCR-a.
Većina izbeglica želi zapravo da se domogne Nemačke ili onih zemalja u kojima već imaju rodbinu, što je i prirodno. Problem je detektovala i Evropska komisija.
Izbeglice navodno ne žele da prihvate zemlje koje su im određene za preseljenje, a portparolka EK-a, Nataša Bertaude, nedavno je upozorila da će one izbeglice koje budu insistirale da biraju u koju zemlju žele da odu biti isključene iz programa relokacije, pa će azil morati da traže u zemljama u kojima se trenutno nalaze. Za većinu njih to su Grčka i Italija.
Predsednica Portugalskog saveta za izbeglice Teresa Tito Moraiš tvrdi da nema valjanih dokaza da izbeglice odbijaju da dođu u Portugal. Moraiš problem vidi u sporoj evropskoj birokratiji.
“Uslovi sa kojima se izbeglice suočavaju su katastrofalni. Šokantno je da je ceo proces toliko spor. Mi smo spremni da u okviru evropskog programa relokacije izbeglica primimo ljude, ali čekamo već mesecima”, rekla je Moraiš nedavno u jednom intervjuu.
Po programu Evropske unije o relokaciji izbeglica, od njih 160.000 koji će biti relocirani, tek nekolicina njih stiglo je u Švedsku i Finsku. Osim Portugala čekaju i Francuska i Španija.
Evropska unija, tvrde iz EK-a, ne prisiljava nikoga da ode tamo gde ne želi, to nije zahtev, a izazov je objasniti izbeglicama kakve ih mogućnosti čekaju u zemljama u koje će biti poslani.
Izazova se potkraj godine prihvatio portugalski ambasador u Grčkoj Rui Alberto Terenu, koji je posetio izbeglice na ostrvu Kos u nameri da im objasni šta ih čeka u Portugalu.
Budućnost u Portugalu
I zaista, šta ih čeka ovde? Ovo je pre svega tolerantna zemlja, tolerantnih i blagih ljudi. Ovde nema tako grlatih desničara koji će u svakoj izbeglici videti teroristu, silovatelja i pretnju portugalskom načinu života, jer portugalski način života, koliko god bio tradicionalan, ujedno je i kosmpolitski, zadat istorijom, geografskim položajem glavnog grada i čitave države. Ovo je zemlja u kojoj nema islamofobije.
Da, postoji bojazan. Bojazan da bi izbeglice bile ekonomski udar na još uvek krhku portugalsku ekonomiju koja je tek nedavno stidljivo izašla iz recesije. Bojazan, jer je u Portugalu 12,2 odsto radnog sposobnog stanovništva nezaposleno. Bojazan da bi izbeglice mogle dobiti besplatno školovanje za decu, koje Portugalci moraju da plate.
Da, sve su to realni strahovi, ali niko ovde u Portugalu neće zbog toga napasti izbeglice, niti će onima koji su ovde već stigli to i spočitavati, jer im jednostavno vaspitanje to ne dozvoljava.
Uprkos svim bojaznima, Portugalci shvataju da broj izbeglica koji je država spremna da prihvati, iznosi samo 0,042 odsto ukupnog stanovništva. Shvataju i da je kada je određivana, a potom i povećana kvota izbeglica koje je Portugal spreman da primi, taj broj računat na osnovu jasnih kriterijuma, kao što su ukupan broj stanovnika, bruto društveni proizvod, broj nezaposlenih i prethodni broj izbeglica i tražilaca azila, a taj broj je u poređenju sa ostatkom Evrope, veoma mali.
Uprkos svim bojaznima, Portugalci su osnovali nevladinu organizaciju “Karavana Aylan Kurdi” i prikupili 66 tona humanitarne pomoći za izbeglice. Sve je veći broj nevladinih organizacija koje nastaju u čitavoj zemlji, na principu “Portugal welcomes refugees”.
One malobrojne izbeglice i tražioci azila koji su došli u Portugal po programu UNHCR-a mahom hvale odnos koji Portugalci imaju prema njima. Postoji neznanje, kažu, ali ne i nepoštovanje. A isto toliko poštovanje i pridošli imaju prema zemlji u koju su došli, njenoj tradiciji, jeziku, kulturi i običajima.
Izvor: Al Jazeera