Čekajući nekog novog Boru i Ramiza

Piše: Ratko Femić

Marko Đurić, direktor Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo, izjavio je da bi Srbi i Albanci mogli da budu prijatelji i saveznici do 2025. godine. S druge strane, predsednik pokreta Samoopredeljenje Albin Kurti kaže da će do pomirenja doći kada Srbija bude priznala nezavisnost Kosova.

Srbija (bar zasad) ne planira da prizna nezavisnost Kosova i razgovore sa Prištinom posmatra kao dijalog koji će dovesti do normalizacije odnosa i poboljšanja uslova života, a ne kao razgovore koji prejudiciraju status.

Ipak, dosad je bilo nekoliko nezvaničnih poruka da će i priznavanje nezavisnosti da dođe na red pre ulaska u Evropsku uniju. Taj rok bi mogao da se poklopi sa Đurićevim predviđanjem o savezništvu i dobrim odnosima do 2025. godine, mada se ne bi reklo da je on mislio baš na takav razvoj događaja.

Već je izlišno ponavljati “zacementiran” stav vladajućih elita u Srbiji o tome da se tim pitanjem ne trguje. I tu su potpuno u pravu, jer nema trgovine nečim čime ne možeš da trguješ, pošto to nije tvoje.

Dosad je bilo nekoliko nezvaničnih poruka da će priznavanje nezavisnosti da dođe na red pre ulaska u Evropsku uniju.

I Srbija i Kosovo pokušavaju da se primaknu Briselu, a na tom putu je svašta moguće samo ukoliko bude postavljeno kao uslov za napredak, pa čak i ta, na nekom drugom mestu ugovorena ljubav Beograda i Prištine. Ne treba zanemariti kontekst u kome su date izjave. Đurić je to izgovorio na Beogradskom bezbednosnom forumu, konferenciji koju posećuju strani ambasadori i predstavnici međunarodne zajednice, a Kurti u intervjuu beogradskom nedeljniku NIN.

Ako se zanemari kontekst, teško bi bilo reći ko je ovde (ne)realniji – Đurić ili Kurti, a još je teže Đurićev optimizam i Kurtijevu želju za razgovorom sa Srbima na Kosovu shvatiti kao iskrene.

Ništa bez pritiska

Da nije bilo pritiska spolja, teško da bi bilo pregovora Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa. I jedna i druga strana očekuju nešto zauzvrat. Postizanje Briselskog sporazuma bio je prvi korak ka normalizaciji, ali da li ono što je nametnuto spolja može voditi pomirenju?

Implementacija ovog sporazuma uslov je za proces pridruživanja Srbije EU, u okviru pregovaračkog poglavlja 35, ali i za napredak Kosova, u vidu odredbe Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. To je razlog što dve strane pregovaraju, a ne želja političkih elita da rade na pomirenju.

Ustvari, šta je uopšte pomirenje i da li nam je ono potrebno ako se poboljšaju odnosi između Srba i Albanaca, ili Beograda i Prištine?

Iako je ovo pitanje značajno za ceo Zapadni Balkan, odnosi Beograda i Prištine nisu nešto što tišti građane Kosova, koji dobrim delom žive od deviznih doznaka iz inostranstva. Teški uslovi života, ekonomski rast od samo tri odsto, nezaposlenost od 40 odsto, ekstremno siromaštvo od 10 odsto… ono je što ih opterećuje i davi, a ne odnosi sa Beogradom, koji su, u takvim uslovima, pogodno tle za dnevnopolitičku upotrebu, manipulaciju i prikupljanje političkih poena.

Postizanje Briselskog sporazuma bio je prvi korak ka normalizaciji, ali da li ono što je nametnuto spolja može voditi pomirenju?

Upravo je Kurti politički kapitalizovao nacionalističku retoriku i demagogiju, koju je bazirao na raskidu pregovora sa Beogradom i protivljenju Briselskom sporazumu. Sada, prema koalicionom sporazumu, pregovori sa Beogradom trebalo bi da pripadnu Kurtijevom Samoopredeljenju.

Međutim, neće Kurti biti ni prvi ni poslednji koji je ulaskom u vlast “promenio” svoja uverenja, uskladio politiku sa koalicionim partnerima i, pre svega, zahtevima Brisela i Vašingtona. Pre samo nekoliko meseci protivio se saradnji sa Ramušem Haradinajem, a sada su koalicioni partneri.

Kurti je bio neprijateljski raspoložen i prema uplitanju međunarodne zajednice u kosovska posla. S obzirom na to da je sam sporazum upravo delo te međunarodne zajednice, prihvatanjem da kadar Samoopredeljenja vodi pregovore, Kurti je revidirao svoj stav. Nekad je govorio da će prekinuti pregovore sa Beogradom, a sad vidimo nešto drugo.

I sadašnji predstavnici vlasti u Srbiji su se protivili pregovorima sa Prištinom dok su bili u opoziciji, a onda su postigli Briselski sporazum.

Milioni u sivoj zoni

Interesi spajaju i razdvajaju. I dok su nam odnosi ovako nenormalni i zahtevaju normalizaciju pod komandom Brisela, trgovinska razmena Srbije i Kosova iz godine u godinu raste. Kosovo najviše robe uvozi iz Srbije. Godišnje je to gotovo 300 miliona evra, i to ne računajući poslove u sivoj zoni.

Procenjuje se da zbog obima sive ekonomije obe strane izgube oko 500 miliona dolara godišnje. Beograd je predložio otvaranje kancelarije za vezu Privredne komore Srbije u Prištini, i obratno.

Nedavno, tokom posete Berlinu, premijer Srbije Aleksandar Vučić je nemačkoj kancelarki Angeli Merkel predstavio projekat autoputa od Niša do Prištine. I to bi bio korak na olakšavanju života građanima sa obe strane, ali teško da će išta biti od toga, jer se u Srbiji ne pomeraju ni radovi na putevima koji su počeli još ranije.

Kad te neko natera na suživot, to može da traje dok je interesa onoga ko te naterao, ali u međuvremenu može i da se desi nešto romantično.

Evropska unija ima vodeću ulogu u stabilizaciji regiona i za očekivati je da će se odnosi između Beograda i Prištine normalizovati u okviru evropskih integracija. To je proces koji će nas gurati u saradnju, jer ceo Zapadni Balkan je manji od Poljske i malo je tržište. Ali, iako možda nema veliki ekonomski interes za Zapadni Balkan, ovaj region je važan kao test ili dokaz da EU može da stabilizuje postkonfliktna područja i sredi nered u svom dvorištu.

Sem toga, nestabilni regioni su stalni izvor izbeglica i azilanata, koji su u EU već odavno ocenjeni kao bezbednosni problem. Evropske birokrate ne žele da za nekoliko godina ponovo imaju kolone azilanata na vratima. To da li će doći do istinskog pomirenja njih ne zanima sve dok ovde nema problema koji remete evropske planove.

Kad te neko natera na suživot, to može da traje dok je interesa onoga ko te naterao, ali u međuvremenu može i da se desi nešto romantično. Neki novi Boro i Ramiz, u duhu vremena sadašnjeg, ne bi trebalo da poginu zajedno, već da, za početak, naprave zajedničku firmu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera