Oglasi

Čija je RTV Vojvodine

RTV je kratko vrijeme bio otok novinarske slobode, u čiji su program od 2011. počela "pristizati" važna novinarska imena.
Nijedna, pa ni ova medijska slika u Vojvodini nije crno-bijela, piše autor

Ovih dana u Novom Sadu održana je javna rasprava o programu Radio-televizije Vojvodine (RTV), koju je obeležio oštar ton i, u određenim momentima, razmena teških reči između, s jedne strane novog rukovodstva RTV-a i s druge – novinara, predstavnika civilnog sektora i (bivših) zaposlenih u tom pokrajinskom javnom servisu. Novo rukovodstvo RTV-a govorilo je o (po)rastu gledanosti i poboljšanju medijskih sloboda, dok se od strane javnosti mogla čuti sasvim suprotna realnost – o cenzuri, preferiranju vlasti, ukidanju emisija, neprofesionalizmu i smenjivanju urednika.   

Smene i ostavke najvišeg rukovodstva RTV-a počele su svega deset dana nakon pokrajinskih izbora, koji su održani u aprilu ove godine i na kojima je u svim vojvođanskim opštinama pobedila Srpska napredna stranka (SNS). Na razne načine na pokrajinskom javnom servisu smenjeno je ili premešteno, odnosno "sklonjeno" više od 15 ključnih urednika i novinara koji su bili osnov informativnog programa. Mnogim honorarnim saradnicima nije produžen ugovor. Kadrovske smene pratile su i promene u programu, gde su ukinute emisije koje su se bavile istraživačkim novinarstvom, ljudskim pravima i socijalnim temama.

Šokantno kadrovanje i "čistke" na RTV-u, koje su očigledno trebale da u javnosti izazovu dramu, pokrenule su letos veće proteste u Novom Sadu "Podrži RTV", a koji su imali uzajamnu podršku s protestima "Ne da(vi)mo Beograd".

"Čiji je RTV?" – jedna je od glavnih parola s tog protesta. Međutim, na ovo pitanje postoji više odgovora, u zavisnosti od toga ko o njemu govori.

Istraživači iz oblasti medija na javnoj raspravi o programu RTV-a u Novom Sadu naglasili su da je "javni servis osnovan od strane građana, da ga oni finansiraju i kontrolišu, te da svi imaju prava da postavljaju pitanja rukovodstvu (RTV-a) i da od njih dobiju odgovore". Odmah nakon te replike od rukovodstva u centralnom desku moglo se čuti da su, parafraza, građani ono što su hteli – rekli na izborima. Odnosno da su izabrali novu pokrajinsku vlast i sa njom novu uređivačku politiku pokrajinskog javnog servisa. 

Otok novinarske slobode

Promene na RTV-u možda bi bile samo dekonstrukcija još jednog regionalno-lokalnog medija i uklopile bi se u atmosferu svakodnevnog medijskog sivila, koje nije zahvatilo samo Srbiju, da ne postoji širi kontekst priče o genezi te medijske kuće i njenog značaja kao poslednjeg "nezavisnog" velikog javnog medija, koji je, kao ostatak legata "petooktobarskih promena", veoma kratko trajao.

Mnogi se pitaju zašto se u kontekstu borbe za slobodno novinarstvo i građanske vrednosti ne pominje glavni medijski servis s nacionalnom frekvencijom – Radio-televizija Srbije (RTS). Neko je šaljivo prokomentarisao da ta dva medijska servisa u potpunosti odražavaju konfuziju iz Prvog člana Ustava Srbije (iz 2006), a to je da je RTS medij "srpskog naroda", a RTV "svih građana" koji u Srbiji žive. Nedvosmisleno to potvrđuje i serija Ravna gora, koju je finansirao i emitovao RTS.

Važnost vojvođanske televizije jest u tome da je usred dominantnog trenda komercijalizacije medijskih sadržaja u Srbiji i istovremene bezočne političke kontrole ključnih elektronskih medija RTV postala "ostrvo novinarske slobode", na koje su od 2011. godine počela da "pristižu" važna imena žurnalistike sa svih strana, pa i iz Beograda. Tri su glavna "kadrovska potoka" koja su za poslednjih nekoliko godina taj lokalni javni servis učinila daleko profesionalnijim od nacionalnog RTS-a, a to su veterani-kadrovi sa beogradskog radija i televizije B92, generacija mlađih novinara iz novosadskog "Dnevnika" i kadrovi s Odseka za medijske studije novosadskog Filozofskog fakulteta.

Prelazak većeg broja urednika i novinara sa B92 na RTV, među kojima su Sanda Savić, Klara Kranjc, Igor Božić, Danica Vučenić, Miroslav Zadrepko i drugi, počeo je nakon privatizacije skoro 85 odsto B92, koju je 2010. godine kupila "Astonko" d. o. o. Ta grčka firma odmah je krenula u pravljenje konzumentskog programa na mediju koji je izrastao na informativi i kritičkom novinarstvu, što je s vremenom promenilo njegov primarni imidž i uzrokovalo pad autoriteta u informativnom programu među elektronskim medijima.

Drugi talas priliva mlađih kadrova na RTV bio je nakon dolaska SNS-a na vlast u Srbiji i preuzimanja kontrole nad novosadskim "Dnevnikom". U to vreme RTV ima prepoznatljiv program koji počinje da dobija međunarodne nagrade, koje su pripale "Omladinskom radiju" i analitičko-istraživačkoj emisiji "Radar", a koja je ove godine skinuta s programa. Budućnost internetskog "Omladinskog radija" RTV-a sasvim je neizvesna.

Kako saradnicima ističu ugovori koje novo rukovodstvo značajnim delom ne produžava, mnogi novinari ili sami napuštaju taj medij, ili ih se izbacuje s radijskog ili televizijskog programa.

Na udaru su se našli novinari koji su prvi reagovali na smene na RTV-u i uputili pismo solidarnosti (koje je potipisalo preko 100 novinara i urednika) sa zahtevima rukovodstvu, te formirali Pokret "Podrži RTV", koji organizuje proteste i društvene aktivnosti u vezi s "odbranom" tog medija.

Poslednjih meseci atmosfera i međuljudski odnosi na RTV-u ne odgovaraju uslovima za normalan profesionalni rad, što se moglo videti i na javnoj raspravi u Novom Sadu. 

Profesionalno licemerje

Nijedna, pa ni ova medijska slika u Vojvodini nije crno-bela. Uzajamna podrška političara i "nezavisnih" novinara u Srbiji počela je još tokom devedesetih, što je u uslovima represivnosti režima Miloševića na neki način bilo i razumljivo. S podelama na "mi" i "oni" nastavilo se i nakon "Petog oktobra".

U Pokrajini je koalicija okupljena oko Demokratske stranke (DS) bila na vlasti čak 16 godina i tek su tu stvoreni uslovi za razne "konstrukcije" vlasti i medija. U pravljenju "višestrukih standarda" učestvovali su i ugledni pojedinci iz oblasti medija. Stranka je na razne načine davala "podršku" medijima i novinarima, ne samo onim koji su bili korisnici sredstava poreskih obveznika, kao što su RTV i "Dnevnik". U nekim medijima nisu važila pravila o struci, pa nisu bili ni potrebni konkursi. Drugi kadrovski konkursi za razvoj akademskog novinarstva ili dodelu sredstava medijima – od Pokrajine do Filozofskog fakulteta – bili su podložni klijentelizmu i fingiranju.   

Mediji na jezicima nacionalnih zajednica, zbog kojih, između ostalog, i postoji široka autonomija Vojvodine, bili su pod kadrovskom kontrolom stranaka na vlasti i nacionalnih saveta, koji su "po potrebi" i po nepoznatim kriterijumima u holu Banovine nagrađivali manjinske novinare.

S druge strane, vojvođanski novinari koji ne pišu na BHSC imaju iste obaveze kao i svi ostali, ali za svoj rad nemaju prava na nagradu jer se nijedno udruženje novinara, a u Novom Sadu aktivno su prisutna tri-četiri, nije udostojilo da obezbedi takvo priznanje. Tek je nedavno najavljeno da će Nezavisno društvo novinara Vojvodine prvi put takvu nagradu dodeliti početkom 2017. godine.

Kad je reč o RTV-u, bez podrške iz Izvršnog veća ne bi bilo moguće ostvariti sav taj angažman i transfer profesionalnih ljudskih resursa na pokrajinski javni servis, koji zapošljava preko hiljadu ljudi.

Takva simbioza politike i medija, koju je inače i u svetskoj praksi veoma teško izbeći, dodatno je uticala na to da dolazak na vlast bivših radikala još više prividno izgleda kao "legitimna osvetnička misija".

Despotskih kadrovanja u vojvođanskim medijima bilo je i za vreme vladavine DS-a. Surova smena 2011. mladog urednika lista na mađarskom Mađar so Čabe Presburgera od strane Nacionalnog saveta Mađara još tada je govorila o autokratskim tendencijama manjinske kulturne samouprave u Vojvodini, na koju je novinarska i javnost uopšte pasivno odreagovala. Čak ni alternativni "Krug Naplo", koji okuplja vrhunske intelektualce iz mađarske zajednice, sudeći po zbivanjima na tribinama i debatama 2013. godine, nije imao razumevanja i veću podršku vojvođanske liberalne javnosti u vezi s kadrovanjem mađarskog Nacionalnog saveta u listu Mađar so.

U tom listu nastavljeno je s političkim pritiscima i nakon ulaska dominantnog Saveza vojvođanskih Mađara u koaliciju sa SNS-om, a više novinara nedavno je otpušteno.

Pouke "sveže" istorije

To su ipak očekivane palanačke boljke. Ono što je manje očekivano jeste pasivna reakcija na gušenje medija u Srbiji od međunarodnih institucija i organizacija, a posebno iz EU. Izbalansirani godišnji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u ispunjavanju evropskih standarda ipak kritički ocenjuje slobodu izražavanja. Ali izveštaj organizacije "Reporteri bez granica" za ovu godinu govori o tome da je sloboda medija u Srbiji daleko ispred šireg EU susedstva – Mađarske, Bugarske, Grčke, Italije, pa i Hrvatske. To je signal vlastima u Beogradu da "još postoji prostora za pritisak".

Najlicemerniji primer međunarodnih novinarskih organizacija prema medijskoj situaciji u Srbiji jeste regionalna medijska konferencija u Beogradu, u organizaciji SEEMO-a, koju je krajem novembra otvorio premijer Vučić. Taj skup bojkotovali su ili napustili predstavnici NDNV-a, CINS-a, KIRK-a i BIRN-a.

Bilo bi bolje da ovaj komentar ima optimističniji i entuzijastičniji epilog. Ipak, teško je da se takvo nešto može očekivati iz maksimalističkih zahteva koje su novinari iz Pokreta "Podrži RTV" izneli novom rukovodstvu pokrajinskog javnog servisa, a to su, između ostalog, "neopozive ostavke svih članova Upravnog odbora RTV-a i poništavanje svih odluka koje je Upravni odbor doneo, kao i transparentan i zakonit izbor novog UO".

Da postoje ozbiljna raspoloženja u SNS-u da se s pojedinim novinarima i lično "obračunaju" svedoči slučaj novinarke Danice Vučenić, koja je svoj odlazak s RTV-a, još pre pokrajinskih izbora, obrazložila perfidnim "pritiscima" vlasti uz pomoć kolektivnog "bojkota" njenih emisija od strane zvaničnika iz redova SNS-a, nakon što je u njenoj emisiji gostovala Olja Bećković. Autorska emisija Utisak nedelje Olje Bećković 2014. bila je ukinuta na TV B92 takođe zbog političkih razloga.

Iz pomenute javne rasprave o RTV-u sasvim je očigledno da te zahteve ne samo da niko od "novih" nije spreman da ispuni, već, po svemu sudeći smene i promene na programu RTV-a "u ime naroda" – samo mogu da se nastave. Novinarima na RTV-u ostaje da protestuju, da se pomire s takvom situacijom ili da sami napuste pokrajinski javni servis, što su pojedini već i učinili.

Može li da se desi čudo, kao devedesetih, pa da neko "spolja" čuje glas tih uglavnom mladih ljudi u Novom Sadu? Slična situacija bila je u Hrvatskoj u novembru 1996. sa zagrebačkim "Radiom 101" ili studentskim protestima 1996/97. u Srbiji. Ovi događaji upravo ove jeseni-zime pune 20. godišnjicu i u oba su slučaja Tuđmanu i Miloševiću, uz mešanje Zapada, promenili političke planove.

Da li u ovom času neko u SAD ili EU želi i ima snage da u Srbiji na sličan način interveniše? Pitanje je retoričko.

Međutim, možda u slučaju Srbije za komparaciju ipak treba priložiti drugu premisu. Milošević je 1996. na Zapadu još uvek bio "garant mira u BiH", kao što je sada Aleksandar Vučić "garant" realizacije Briselskog sporazuma. Stvari sa spoljnom reakcijom i unutrašnjom pobunom tada su krenule nešto kasnije. Jedan od "okidača" takvih intervencija bio je i Zakon o javnom informisanju iz marta 1998, zapamćen po drakonskim kaznama za oko 20 medija (Blic i Glas i po nekoliko puta), a s medijske scene nestali su Dnevni telegraf, Evropljanin i Naša borba, dok je sadašnji premijer bio još mladi radikal i ministar za informisanje u srpskoj Vladi narodnog jedinstva.  

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.