Da li se Srbija ponosi svojim ratnim zločincima

U Nišu je nedavno održan skup starešina Treće armije angažovanih u vreme NATO intervencije, i to na najvišem državno-zločinačkom nivou. Sa zločinačke strane skupu su prisustvovala dva haška osuđenika – poslednji komandant Treće armije Vladimir Lazarević i jedan od najbližih Miloševićevih saradnika Nikola Šainović. Sa državne strane počasni gosti skupa bili su ministar odbrane Aleksandar Vulin i generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković. Potonja dvojica nisu uveličala okupljanje samo svojim fizičkim prisustvom, već i nadahnutim govorima u kojima su dali oduška svojim patriotskim osećanjima.

Ministar Vulin spevao je hvalospev u čast Lazarevića i njegovih podređenih: “Treća armija, general Lazarević, pa i svi oni koji više nisu sa nama ili koji su negde daleko, imaju razloga da budu označeni i prepoznati kao najbolji među najboljima. Kao najhrabriji među najhrabrijima”. Panegirik je zaključio retoričkim pitanjem: “Ako nismo ponosni na njih, na koga i na šta da budemo ponosni”. Zaista teško pitanje, ali ipak vredi pokušati dati neki odgovor. Na primer, možda bismo mogli da budemo ponosni na sve građane Srbije koji nisu nikoga ubili, za početak.

Zločinačka pristojnost

Selaković je izneo svoju verziju skorašnje istorije: “Obaveza Republike Srbije je da ceni profesionalnost pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije, naročito njene Treće armije, one koja je bila najviše na udaru tokom oružane pobune na Kosovu i Metohiji 1998. i tokom NATO agresije 1999. godine”, naglasivši da tako pokazujemo odnos prema  “komandnom kadru naše vojske koji je bio u tim teškim trenucima, za našu modernu istoriju, tamo gde je otadžbina ljude i pozvala. To je, mogu uslovno reći, ne samo osnovni čin patriotizma, to je čin osnovne pristojnosti”.

Zanimljivo je shvatanje pristojnosti koje ima generalni sekretar, tu nema mesta za pijetet prema žrtvama ili poštovanje činjenica. Možda bi bilo preciznije to o čemu Selaković govori nazvati zločinačkom pristojnošću, čisto da ne bismo stvarali terminološku zabunu.

Kao i obično u ovakvim prilikama, kad treba slavosloviti ubice, visoki državni funkcioneri nisu detaljno objasnili u čemu se sastoji pomenuta hrabrost, zašto su narečeni heroji “najbolji među najboljima”, u čemu se ogleda njihov patriotizam ili na šta ih je to tačno pozvala otadžbina. Srećom, tu su presude Haškog tribunala koje mogu da unesu nešto faktografije u maglovite patriotske fraze koje političari prosipaju kao iz rukava.

Ponosni na hladnjače i masovne grobnice

U tom nepopularnom štivu Selaković i Vulin bi mogli da pročitaju kako je “Lazarević značajno učestvovao u planiranju i izvođenju zajedničkih operacija VJ i MUP od marta do juna 1999. godine na Kosovu, koje su vodile sistematskom etničkom čišćenju albanskog stanovništva (Operacija Potkovica). On je podržavao takve aktivnosti, uprkos tome što je znao za činjenje ratnih zločina od strane njegovih trupa”.

Za vreme rata na Kosovu, Lazarević se proslavio naredbom koja spada u vrhunce svekolikog ljudskog beščašća: “Ko ubije Šiptara – mora da ga zakopa!” Za zločine nad Albancima Lazarević je osuđen na 14 godina robije, a pušten je nakon što je odslužio dve trećine kazne.

Na polasku u Ševeningen primio ga je na kanabe patrijarh Pavle koji je mudro proslovio da “u našoj istoriji imamo primere časnih oficira koji su hrabro do kraja zastupali interese naroda i branili istinu” i poručio vernom narodu i vaskolikoj javnosti da “Srpska pravoslavna crkva poštuje i visoko ceni odluku generala Lazarevića da sledi ovaj težak put u interesu otadžbine”. Dobro je da nije umro na robiji – kakvi su nam crkveni poglavari, sad bi nam se zločinac smešio iz crkvenog kalendara sa oreolom velikomučenika.

Na povratku iz zatvora Lazareviću je priređen svečani doček kojem su prisustvovali brojni ministri, među njima i tadašnji ministar pravde Nikola Selaković. Srpske institucije u mnogim oblastima nemaju željeni kontinuitet, ali kad je u pitanju podrška masovnim ubicama – tu su i država i crkva dosledne do kraja.

Nikola Šainović bio je ključni čovek Slobodana Miloševića za proterivanje Albanaca s Kosova. Tribunal ga je osudio na 18 godina zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. I on je odslužio samo dve trećine (premale) kazne, da bi odmah po povratku bio kooptiran u Glavni odbor Dačićeve Socijalističke partije Srbije. Zlikovac tog formata zaslužio je i više, ali nije loše za početak.

Haški tribunal je utvrdio da su i Lazarević i Šainović bili šrafovi udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem da se Albanci proteraju s Kosova, na čijem čelu je bio Slobodan Milošević. Iza njihovog herojskog pohoda na Kosovo ostale su spaljene i opljačkane kuće, silovane devojke i žene, oko trinaest hiljada žrtava, hladnjače pune leševa, masovne grobnice razasute diljem Srbije i preko 800.000 proteranih ljudi. I na takva zlodela bi – po Vulinu i Selakoviću – trebalo da budemo ponosni. Neka hvala.

Pokret nacional-socijalista

Vulinove nepodopštine stigle su i do Washington Posta koji je objavio tekst pod naslovom “Srpski ministar odbrane hvali osuđenog ratnog zločinca”. Na ta belosvetska podmetanja u roku odmah odgovorio je Vulinov Pokret socijalista saopštenjem u kojem stoji da su to “prozivke američkog glasila koje propagira zločinačke akcije NATO”, te da se “ceo srpski narod ponosi hrabrošću i herojstvom onih koji su branili svoj narod 1999. godine”.

Projektovanje sopstvenih zločinačkih ideja na čitav narod dozlogrdilo je više i bogu i pomenutom narodu. Kad bi neko sproveo anketu među građanima Srbije s pitanjem da li su ponosni na svoje ratne zločince, sa detaljnim objašnjenjem šta su naši “heroji” radili, sa opisima ubistava žena, dece i staraca – bojim se da bi Vulin i njegova ekipa bili neprijatno iznenađeni rezultatima. Kakve stavove zastupa, ministrova stranka bi mirne duše mogla da se prekrsti i u Pokret nacional-socijalista.

Pohvale ratnim zločincima osudile su Liga socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno-demokratska partija, a Inicijativa mladih za ljudska prava zahtevala je od premijerke i predsednika “da se ograde od izjava svojih članova kabineta”, kao i “da se jednom za svagda odreknu osuđenih ratnih zločinaca”.

Premijerka se nije oglašavala, verovatno nema dovoljno informacija o slučaju ili je zauzeta digitalizacijom, ali zato se zahtevu Inicijative odmah odazvao predsednik Vučić tokom otvaranja fabrike nudli u Rumi. Tu je bio prisutan još jedan osuđeni ratni zločinac, Veselin Šljivančanin, što je primetila novinarka televizije N1 i postavila pitanje predsedniku, na šta je Vučić odgovorio da je “Šljivančanin slobodan čovek koji je izdržao kaznu svoju”. Potom je pao u svoj tradicionalni amok i zavapio: “Šta biste, da ga uhapsite ili ubijete ponovo?”

Ubice na evropskom putu

Na stranu što nije tačno da se Šljivančanin ne bavi politikom, dobro se sećamo da je učestvovao na tribini SNS-a, mnogo je zanimljiviji Vučićev lapsus. Nije Šljivančanin taj koji je ubijen, tako da niko ne može da ga “ubije ponovo”; Šljivančanin je onaj koji je ubijao zarobljenike na Ovčari, ali predsedniku to očigledno ne predstavlja nikakav problem jer je zločinac izdržao kaznu. I sad je valjda sve u redu. Pitaju li se naši funkcioneri ikad šta je sa ubijenima, šta je sa njihovim porodicama, kada će oni prestati da izdržavaju kaznu na koju su ih, ni krive ni dužne, osudili naši zločinci na koje su tako ponosni. 

Možda bi neko trebalo da podseti naše političare da u evropske vrednosti, za koje se navodno zalažu, spada poštovanje ljudskog dostojanstva i ljudskih prava. Poštovanje ratnih zločinaca i osuđenih ukoljica teško da se može pronaći na listi evropskih vrednosti. Čak ni negde pri dnu. Čak ni napisano sitnim slovima. Jasno je da zemlja čiji se politički funkcioneri ponose ratnim zločincima nema šta da traži na evropskom putu.

Međutim, nije najveći apsurd u tome što bi naši političari da nas vode u EU mašući zastavom na kojoj su namalana lica zlikovaca. Najveći apsurd je naziv skupa održanog u Nišu koji glasi “Da se ne zaboravi”. A mogao je da se zove i “Da se ne zaboravi herojska borba koja se nikad nije dogodila”. Zločina nad Albancima se ionako nikada nismo ni sećali, pa nema potrebe ni da ih zaboravljamo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera