‘Danas’ je pred gašenjem od nastanka, ali…

Od desetine mogućnosti da započnem priču o širenju glasina / istine o mogućem “gašenju” beogradskog dnevnog lista Danas koja se širi elektronskim “nebom” biram ovu: o suzama ganuća i nemoći i čuvenim vicevima iz predtranzicijskog doba o “Radio Jerevanu”.

(A zbog mogućeg / verovatnog spočitavanja sukoba interesa što Andrejić piše o “svom” Danasu pojašnjavam: tamo poslednjih nekoliko godina radim kao noćni urednik “honorarac”, a ove redove nudim baš odeljku BLOG, tako mi BLOG pomogao, ako skrenem u rizik da mi se smanji objektivnost, a poveća privatnost stava.)

Crne novine – ‘nema para ni za kolor’

Za mene je Sve Ovo Sad počelo pre neku noć, pozivom drage javne književne i kulturne delatnice iz Novog Sada Gordane Nonin. Ona je, inače “u statusu” šefa tamošnjeg dopisništva Danasa – “blago njoj” što je sama sebi šef, jer drugih u tom dopisništvu nema.

Veli Goca glasom koji je možda zabrinut, ali se to ne prepoznaje jer inače svagda govori vojvođanski mirno, reči tihe kao tok Dunava, da je videla, jel’ te, na mrežama baš to čemu su ovi redovi posvećeni.

Razumem je da pišu internetlije, mrežlije, fejsbukovci, tviteraši da su stranice lista crne, bez kolora, jer je “pred gašenjem” zbog povlačenja oglasa. Kao, eto, nema para ni za – kolore! Takođe, šire “blagovesti” da uz “uzbunu” ide i apel da građani kupovinom lista pomognu Danasu.

(Prilog danas koji je ime lista počeo je da se, protivno gramatici, menja po padežima upravo zato što se ustoličio u medijskom prostoru. A to je bila tema svojevremene kampanje – Danas, Danasa, Danasu – koju mu je poklonio veliki prijatelj Miloš Jovanović, takođe Novosađanin, pokojni vlasnik marketinške produkcije Hammer.)

Znao sam, odranije za (tendencije) povlačenja oglasa – povremeno, ali redovno se, naime, uz kafu, brifujem sa Dušanom Mitrovićem, glavnim “poslovođom” Danasa, koji me još pre 18 godina “nasledio” na mestu direktora.

I da nije, možda danas Danasa ne bi ni bilo s obzirom na to da on na najvolšebnije načine uspeva da obezbedi resurse za izlaženje lista i da redakcijsko “tradicionalno siromaštvo” drži na ipak pristojnom nivou.

“Ubiće me” ako sazna da sam i ovo napisao, ali to najbolje pokazuje kako se uspeva – kad je uoči ove Nove godine jedna banka, koja inače godinama tako plaća deo svoje reklame, poklonila zaposlenima kartice s određenim iznosom, svima je za toliko umanjena zarada. Dobili su i “poklon” i platu, ali je iznos bio isti. Ali ne zato što “vlasnici” nešto hoće za sebe, nego zato što “ima kol'ko ima”.

Osim toga, postoji i nešto što zovem duhom Danasa i koji umem još uvek da osetim, makar samo udisao taj vazduh u redakciji i makar uz to čuo samo dve-tri uzgredne reči saradnika. Zato mogu da izvučem prilično verne zaključke o tome kako stvari stoje. A i pregledajući novine svake večeri pred pripremu drugog izdanja, tešim i sebe i okolinu rečima “Dobro, dobro, oglasa još uvek ima”…

Liči na vic, ali je za brigu

Zato, tad objašnjavam Goci, a sad čitaocima, sve pomalo liči na viceve o Radio Jerevanu, koji su uvek počinjali rečima “Vest je u osnovi tačna, ali…”, pa nakon tog “ali” nastupi serija stepenastih korekcija koje vest potpuno demantuju, a slušaoce vica nasmeju. Kasnije se pokazalo da nije za smeh.

Kažem, dakle, jesu neke strane crno-bele u prvom izdanju, ali sa dobrim javnim razlogom. Redakcija je odlučila da za dva sata produži rok za završetak prvog izdanja koje ide u unutrašnjost upravo zato da i ta unutrašnjost Srbije dobije što više informacija o toku građanskih protesta o kojima malo ko od konkurencije piše.

A da bi se taj rok dobio, list u štampariji mora da se štampa na mašini koja tehnički ne može da “ofarba” sve stranice koje bi redakcija želela. Drugo, beogradsko izdanje, kasnije se vraća na “pravu” mašinu i “crna unutrašnjost” na stranicama postane “beogradski kolor” i još ubacim(o) najnovija kretanja na berzi protesta.

Nadalje kapitalizujem utehu Gordani Nonin – eto, baš to izdanje koje imaš u rukama i gde je “prava” naslovna sva crna moralo je da bude takvo jer je Danas “obmotan” sa četiri kolorne stranice jednog komercijalnog dodatka.

Inače, tu praksu da list s naslovnom stranom zapravo može da bude insertovan u komercijalni dodatak uveli smo (baš Dušan i ja) krajem devedesetih kad smo čuli da u Finskoj postoji magazin koji uvek na naslovnoj ima oglas. List Danas najčešće kao svoj omot, kad “nalete”, štampa dodatke posvećene događajima iz kulture.

Dodajem još, tešeći Gocu, da “tendencija povlačenja oglasa” nije akutna već hronična i da je jedan od odgovora na to što list danima, kad god to nije na potpunu štetu izdanja, ide na smanjenom broju stranica.

Ali, ispašće da je i moja aluzija na Radio Jerevan bila samo u osnovi tačna, a da umesto smeha na kraju vica ipak moramo da se zabrinemo. “Moj Jerevan” desio se prošlog petka, na dan kad mi je i poručen ovaj tekst.

Suze u pekari

Najpre me nazvao jedan stari prijatelj, čovek koji bi mogao da kupi Danas, ne na kiosku, već kao firmu, ali mu, kao ni mnogima drugima, sem nekoj populističkoj i novobogataškoj baraberiji, takvo nešto ne pada na pamet. Jer, kao i mnogi drugi pristojni poslovni ljudi, zna da bi (i hipotetički i stvarno) ulaganje u Danas ili vlasništvo nad njim sigurno bilo iskorišćeno da mu država uništi osnovni posao.

Elem, kaže, poslušao je svoju ćerku, koja mu je po Fejsbuk-apelu “naredila” da kupi Danas i on je kupio sve primerke koji su bili u hipermarketu tom i tom.

U grlu mi knedla! Lepa je i ganutjiva, mislim, solidarnost građana s listom, ali novine, pa i najtiražnije, ne mogu da prežive samo od prodaje, bez oglasa. U konkretnom slučaju od prodaje se podmiri, u najboljem slučaju, blizu 30 odsto troškova. Novinari, na radost, mogu da imaju više prostora za tekstove, ali, nažalost, manje novca za plate. Za moguće i nužne nove mere treba mnogo vremena.

Suza još nema, nailaze kad u pekari u koju sam slučajno ušao po doručak vidim na pultu Danas, a na moju radoznalost prodavačica kaže: “Videla sam na Fejsu, pa da ih podržim.”

Stiže potom porudžbina za ovaj tekst, potvrđujem da ću ga napisati, sećam se jednog produžnog kabla od 20 metara čije mi parče stoji u podrumu, sećam se redova građana 1998 (evo opet malo suzim dok pišem ovu rečenicu) koji su dolazili da uplate pomoć listu kad je bio kažnjavam po Šešeljevom zakonu koji je sprovodio Vučić…

Ima i direktiva da se otkazuju oglasi

I idem na brifing. Obaveštavamo se da je juče dogovorena zahvalnost građanima objavljena i glasi: “Tačno je da smo u poslednjih godinu dana ostali bez mnogih oglasa, bez ikakvih ekonomsko-poslovnih razloga. Zato se Danas, u godini kada će navršiti 20 godina postojanja, i obratio za pomoć svom glavnom osloncu – čitaocima. Osećamo se ponosni što je taj poziv naišao na odjek i zahvaljujemo svima koji nas podržavaju i koji su spremni da pomognu.”

Glavni zaključak sadržan je u onoj rečenici “mogući su novi potezi, ali treba mnogo vremena”! Ali šta se dešava?

Da, otkazuju se ne samo pojedinačni oglasi već i pojedini godišnji ugovori koji nisu istekli. Naročito s institucijama države i njoj bliskim. Neki to rade – izvinite na izrazu – kurvinski i podlo – prestanu da objavljuju, a ne usuđuju se da informišu o raskidu. Brojne poreske uprave prednjače u tome. U Vojvodini otkazivanje – drastično, a izgleda da tamo postoji i direktiva da se otkazuje.

Nekoliko velikih firmi koje nisu “državne” prekidaju oglašavanje, da l’ iz straha, verovatnije pod pritiskom. (Neko od “diskutanata” na mrežama zatražio je da Danas objavi spisak firmi i institucija koje su otkazale – možda je to dobra ideja, ali u ovim redovima neće biti ostvarena. Danas je i u tekstovima i u poslovanju – korektan.)

“Puca” na Danasu i ono što je, po oceni medijskih udruženja, već ionako “puklo” u zemlji – tzv. projektno finansiranje. Već je zapaženo da se medijski projekti i “šakom i kapom” poslednjih meseci dodeljuju medijima – pa i takvim koji su upravo osnovani ili još ne postoje – bliskim vlasti, pardon: SNS-u.

Danasove službe beleže prekide takvih projekata po tome što uočavaju da se kojekuda i po lokalnim samoupravama raspisuju novi tenderi za projekte koje je ovaj list već započeo.

Da l’ je dosta primera? Vlast je ionako veoma maštovita u šikaniranju i kaštigovanju neposlušnog medija.

No, i taj je medij maštovit i snalažljiv. On se prekalio kroz godine u kojima je svaka – sem kraćeg perioda nakon 2000. godine, do famoznog “projektnog finansiranja” – izgledala kao da je Danas “pred gašenjem”. Moja malenkost tada je govorila “Mi ne pravimo novine, već i danas, kao i juče, organizujemo akciju pravljenja još jednog broja”.

Bili smo i ostali jedina privatna firma u kojoj se osnivači odriču, pa i plata, da bi zaposleni imali ikakve, pozajmljuju na lično ime da firma preživi, u nadi da će se pozajmljeno vratiti…

Paradoksi solidarnosti i ‘kvarovi na mrežama’

Taj duh Danasa postoji i danas, ali su se okolnosti promenile – ova je vlast rigidnija prema medijima od sebe same kakva je bila u tim krajnjim devedesetim. Osim toga, sada gotovo da nema “slobodnih gradova” koji su se tada rodili nakon Gonzalesovog lex specialisa posle pokradenih lokalnih izbora.

Ne uočavaju se ni sada privrednici koji govore “Tako ste dobri i čestiti da ću vam dati oglas iako nam oglašavanje ne treba”. Paradoks ove solidarnosti jest i u njenom prenošenju na poslovni plan: primerci lista pokupovani su na mnogim kioscima su; to znači da sutra možda treba štampati veći tiraž, ali novac od prodaje nit’ je dovoljan nit’ stiže odmah.

Simbolična je priča i o pomenutom kablu – u vreme građanskih protesta vlast se služila i time da isključi struju pojedinim delovima grada gde se nalaze problematične redakcije. Često se to dešavalo tadašnjem listu Demokratija, koja je grafički oblikovana u jednoj firmi / stanu u Mišarskoj ulici s kojim je (stanom) imao veze i upravo osnovani “Dan graf”, potonji izdavač Danasa.

Jednom smo se dosetili da naudimo “kvaru na mreži” tako što smo kupili (za svoje pare) 20-ak metara produžnog kabla i razvukli ga iza ćoška do stana jednog našeg “jataka” koji je imao struju.

Kad je Danas potom počeo da izlazi, u nekoliko prilika upotrebili smo taj i još neke kablove da premostimo isključenje obližnjeg trafa.

Nakon 5. oktobra privatni “ulagači u kabl” podelili su ga na dva jednaka dela. K'o velimo: došla demokratija! Možda nije trebalo da ga sečemo i kvarimo. Mislim, figurativno. Jer, šta se se sve danas, svima, pa i Danasu, ne isključuje osim struje!?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera