Draža Mihailović i manično podgrijavanje starih sukoba

Piše: Ratko Femić

Gužva ispred Palate pravde u Beogradu. S jedne strane mladići, ali i oni stariji, sa šajkačama, kokardama, slikama četničkog komandanta generala Dragoljuba Draže Mihailovića i ostalom bradatom ikonografijom, s druge strane transparenti koji govore o Dražinoj kolaboraciji s okupatorom, veliki natpis “Smrt fašizmu – sloboda narodu” i ostalo partizansko znamenje.

“Ustaše, četnici, zajedno ste bežali”, zapeva jedna strana, “Od Topole pa do Ravne gore”, odgovara druga. Između “zaraćenih” strana kordon policije pod opremom za razbijanje demonstracija. I 70 godina posle rata zbog istih podela bi glave jedni drugima razbijali da nije bilo policije. To je značajan piksel slike društva u Srbiji.

A postupak rehabilitacije Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO), zbog koga su se i “partizani” i “četnici” okupili, posle osam godina praktično je vraćen na početak jer je izmenjen sastav veća, a nove sudije treba da čuju izlaganja i dokaze. Znači biće još povoda koji će na jedno mesto sabrati ove večite rivale.

Jedan od učesnika postupka rehabilitacije, profesor Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije i (bitno za ovaj deo priče) četničkog vojvode Tomislava Nikolića kaže da je masa dokaza u procesu nepotrebna i služi samo odugovlačenju, jer su ovde “bitna pravna, a ne činjenična pitanja”. Kaže da suđenje 1946. na kojem je Mihailović osuđen na smrt i ubrzo streljan nije bilo po pravnim standardima civilizovanih država, nije bilo prava na žalbu, optuženi nije video pisane dokaze… Ukratko – reč je o politički montiranom procesu.

I gerilac i kvisling

O ulozi komandanta JVuO postoji gomila dokumentacije, a u jednom tako kompleksnom procesu ne bi smeli zanemarivati činjenična pitanja. Upravo činjenice govore i o nemačkom progonu Mihailovića i o njihovoj saradnji, zatim saradnji sa saveznicima, ali i ubistvima civila…

Draža Mihailović među zapadnim saveznicima bio je smatran jednim od prvih vođa otpora u okupiranoj Evropi; 1942. dospeva na naslovnu stranu magazina Time gde je opisan kao jugoslovenski gerilac koji se bori protiv okupatora; u Holivudu se 1943. snima film “Četnici-borbena gerila”, u kojem je JVuO predstavljena kao pokret otpora nacističkoj Nemačkoj. Komandant francuskog pokreta otpora Šarl De Gol mu je 1943. dodelio francuski Ratni krst. Posthumno ga je 1948. odlikovao američki predsednik Hari Truman, a taj orden je 2005. njegova ćerka Gordana primila u kancelariji američkog vojnog atašea.

Njegovoj reputaciji kod zapadnih saveznika dosta je pomoglo to što nije bio komunista i što ga je podržavao kralj Petar II Karađorđević u Londonu. Pokret je tada načelno i bio antifašistički, a zvanična ideologija Jugoslovenske vojske u otadžbini je bila obnova demokratske Jugoslavije, ali uz nastojanje uspostavljanja etnički čiste velike Srbije. Na terenu Mihailović sarađuje i sa saveznicima i sa Nemcima i Italijanima, a njegove depeše komandantima otkrivaju i instrukcije za etničkim čišćenjem prostora gde živi nesrpski živalj. Nesporno je da su snage pod njegovom komandom počinile strašne zločine ne samo protiv nesrpskog stanovništva, već i u srpskim selima poput pokolja u Vraniću kod Barajeva gde je ubijeno oko 70 nedužnih civila – staraca, žena i dece.

Iako zastupnici njegove rehabilitacije danas odbacuju njegovu kolaboraciju sa okupatorima, mnoštvo dokumenata, fotografija i svedoka pobija ta nastojanja. Početkom 1943. Mihailović pod komandom fašističke Italije učestvuje u operaciji Vajs protiv partizana, ali su tada četnici poraženi na Neretvi.

Nemci su u dva navrata raspisivali poternicu za njim, 1941. i dve godine kasnije, 1943. kada na poternicu dospeva i Tito. Ipak, saveznici se na Teheranskoj konferenciji okreću partizanima. U operaciji Vazdušni most 1944. Mihailovićevi četnici su spasili 417 savezničkih pilota, mahom američkih. Ispostaviće se da mu ta operacija neće biti od pomoći. Kada ga je 1944. kralj Petar II pozvao da se stavi pod komandu Titu, i kruni je otkazao poslušnost. Navodio je malo na jednu, malo na drugu stranu, ali je naposletku zbog promašaja, loših procena i istorijskih okolnosti izgubio saveznike pobednike i rat.

Ima tu još mnogo stvari, ali je teško i bespotrebno naslagati istorijske činjenice za koje se uvek nađe neki drugostraniji tumač da objasni okolnosti pod kojima su se desile i prilagodi je svom već formiranom stavu, ideološkoj orijentaciji ili trenutnom interesu. Uzaman se tu upuštati u konferisanje, jer niko onog drugog neće ubediti u suprotno ma kakvim argumentima.

Ne slažu se o ovoj ulozi ni istoričari, a kamoli laici. Kada je u decembru 2006. podnet zahtev za rehabilitaciju, oglasila se grupa od 20 istoričara Drugog svetskog rata koji su, između ostalog, naveli da „sva dokumentacija u zemlji i svetu svedoči o četničkoj saradnji sa okupatorom”. I istoričari koji zastupaju drugu stranu ukazuju na arhivsku građu.

Politika i pravo

Sam proces rehabilitacije, a nekmoli odluka koje će jednom biti doneta, izazvao je buru u javnosti, ne samo u Srbiji već u regionu. Bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović još za vreme predsedničkog mandata negativno je reagovao na proces rehabilitacije ratnog zločinca iz Drugog svetskog rata; reakciju hrvatskih vlasti tražili su meštani nekoliko dalmatinskih mesta zbog četničkih zločina u tom kraju.

Ako za trenutak ostavimo po strani težnju Mihailovićevih naslednika da se oslobode istorijskog tereta (njegov unuk je podneo zahtev za rehabilitaciju), mogli bismo da se zapitamo da li je i aktuelni proces rehabilitacije inspirisan političkim motivima. Da li takvi procesi uopšte mogu da budu lišeni političkog uticaja? Ni danas ne možemo da se pohvalimo pravosuđem nezavisnim od politike, što nam zamera i Evropska komisija. Koliko se trudimo da napredujemo, moguće je da ćemo takvi da budemo i za 20 godina. A ako se do tada tema četnika i partizana ne isposti – jer moguće je da, u zavisnosti od političkih snaga, tada bude preče preispitivanje presuda za ratne zločine iz ovih poslednjih ratova donetih pred domaćim sudovima – mogla bi se neka komunistička zadribalda dosetiti da pokrene postupak preispitivanja procesa rehabilitacije Mihailoviću, ukoliko on bude rehabilitovan ili u suprotnom, da neki četnički inadžija traži ponavljanje postupka.

Već smo imali neke odluke u tom smislu, a zatim i njihovo stavljanje van snage. Zakon, kojim su izjednačena prava ravnogoraca i partizana, srpski parlament je krajem 2004. usvojio sa ogromnom većinom od 176 glasova. Tako je posredno i Mihailovićev Ravnogorski pokret rehabilitovan. Posle nekoliko godina Ustavni sud je ukinuo delove Vladine uredbe koji se odnose na boračko-invalidska prava ravnogoraca.
Ovakve podele nisu karakteristične samo za nas, ali za razliku od uspešnih, izgrađenih društava one nas potpuno obuzmu i jedu. Uspešna društva u jakim državama uspeh mere veličinom svoga mira i onoga što se u tom periodu izgradi, a mi se uvek ravnamo po veličini bitaka – naročito onih izgubljenih – herojskim pogibijama i gotovo maničnom nastojanju za podgrevanjem starih sukoba i podela. 

Iako mi je milija “Bella ciao” od “Spremte, se spremte četnici”, svestan sam da je teška budućnost za onog ko se srdi zbog prošlosti koja se ovde često pokazuje neizvesnijom od onoga što tek treba da se desi.

Zato ovde nema mnogo izbora do ostaviti to pitanje na poverenje sudu, ali se čini da još nismo spremni da prihvatimo odluku, ma kakva ona bila. Ako ikada bude doneta, moraćemo da je prihvatimo, skinemo to sa dnevnog reda i nastavimo da se bavimo prečim stvarima. Mada, ništa se ovde ne može nazvati konačnim. 

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera