Film je spremnost da se uđe u rizik

U Domu omladine u Beogradu prikazuju se filmovi rediteljke Slobodanke Radun. Ranije ove zime filmovi su prikazani i u Novom Sadu u Kulturnom centru u okviru festivala Euro in film.

Slobodanka Radun je Novosađanka, a završila je režiju u Pragu. Kako sama kaže, filmom je zarazio otac, a kasnije upravo u bioskopu dvorane Kulturnog centra Novog Sada ta ljubav je prerasla u strast. Interesantno je – odličan đak, maturirala u Karlovačkoj gimnaziji sa temom o Mikelanđelu Antonioniju, pokušava u  Beogradu dva puta da upiše režiju i – ništa. Ne prolazi. Po njenim rečima u Prag odlazi po principu: probaću u Pragu, to je jedna od najboljih škola, ako upišem- super, ako ne, radiću nešto drugo. U Pragu akademiju upisuje “iz cuga”. Tamo živi dvadeset i kusur godina. Gotovo je Čehinja, kažem joj dok razgovaramo.

Njeni filmovi, koje ima priliku da vidi publika u Srbiji, su Nas dvoje, koji Slobodanka definiše kao dramu, film o suptilnoj ljubavnoj priči između žene koja beži od kuće i homoseksualca.

Drugi film nam donosi lakše note. Mjuzikl je vedar letnji film, jedan od onih koji vam donese utisak da lebdite, da su se stopala malo odvojila od poda.

Sa Slobodankom Radun zapravo razgovaram o njenom putu, uporištima, odnosu prema filmu i o tome šta se čita kada imaš više domova.

• Oba Vaša filma,  Mjuzikl  i  Nas dvoje, imala su veliki uspeh u Češkoj. Tamo živite 25 godina, dovoljno da ste gotovo Čehinja , a opet, ovo je prikazivanje filmova u zemlji u kojoj ste rođeni, a ako govorimo o Novom Sadu – u gradu u kojem ste odrasli. Na koji način vam je to važno?

Veoma, zato što sam ja potekla iz Tribine mladih (nekadašnji naziv Kulturnog centra prim. aut) i dan danas taj bioskop doživljavam kao svoj. Činjenica da se moja dva filma prikazuju u okviru Euro in festivala je za mene velika sreća i čast, prilika da pokažem svoje filmove porodici i prijateljima.

• Sami kažete da je Mjuzikl komercijalni film, a Nas dvoje ozbiljna drama. Na koji način su Vama kao autorki, ta dva filma važni?

Nas dvoje je moj prvi film, onaj koji nosi u sebi jednu vrstu važnog iskaza o rukopisu i prirodi rada reditelja i u tom smislu je taj film nezamenjiv za mene. Sa druge strane, film Mjuzikl je potvrda da sam spremna da radim u profesionalnim uslovima kao reditelj koji je svestan svog žanrovskog i komercijalnog zadatka koji dolazi od zahteva producenata. Oba filma su mi veoma bitna, ali na sasvim različit način. Mjuzikl  je film koji služi za dobro raspoloženje, uživanje, opuštanje – pokazuje druženje, mlade ljude, jednu lepu letnju atmosferu – a to sve na način koji ne prelazi u kič. Drugi film, Nas dvoje, je suptilna, intimna priča koju je za reditelja izazov ispričati na komunikativan način. To je emotivan film koji, nadam se, odnesete kući i razmišljate o njemu neko duže vreme.

• Pozicija filmskog stvaroca u Češkoj danas? U Vašem kontekstu – vi niste Čehinja, ali ste završili njihovu akademiju, koja ima legendarnu reputaciju.

Da, mada danas ti mitovi o čuvenoj praškoj školi blede. Na žalost ili na sreću, to je otvoreno pitanje. Raditi u Češkoj kao neko ko je došao sa strane je jedna vrlo zahtevna i specifična disciplina. Oni su relativno zatvorena kultura i vrlo su osetljivi, pre svega, prema svom jeziku. Češki jezik je izuzetno težak i naučiti ga dovoljno da budete deo umetničke scene je samo po sebi izazov. Sa druge strane ,Česi imaju zaista bogat kulturni život i raznovrsnu filmsku scenu, pa onda ima smisla truditi se.

• Šta je ono, ako se vratimo na početak, što je odabralo film kao profesiju?

Upravo – Tribina mladih – ja sam ovde počela da dolazim sve češće i češće dok nisam ukapirala da se nešto čudno događa – zapravo je moj interes za film postajao sve dublji i dublji. Moj otac je oduvek bio veliki ljubitelj filma i odličan sagovornik. Kombinacija ta dva faktora me je u stvari, korak po korak, dovela do odluke da se bavim filmom. Pokušala sam da upišem FDU u Beogradu, i dva puta ispala iz najužeg kruga kandidata. Neizvesnost u vezi sa mojom budućnosti je prekinuo sledeći prijemni, na FAMU, koji sam položila “iz prve”.

• Kada se vratite u Češku, spremate se da radite jednu krimi seriju. To je svakako novi izazov?

Jeste. Trend kvalitetne televizije se širi i televizijske stanice postaju sve ambicioznije. Radujem se i prilici da se oprobam u novom žanru. Osim toga razvijam više projekata, u bliskoj budućnosti bih volela da realizujem i češko-srpsku koprodukciju. To je za mene sasvim logičan put.

• Koje su, onda, teme koje vas na jednoj intimnoj razini okupiraju?

Veliki sam ljubitelj filma. Mene bi najviše radovalo da radim žanrovski različite filmove, u koje bih upisivala svoj filmski jezik. Verujem da rediteljski rukopis ne zavisi od žanra, i da je otvorenost, radoznalost i spremnost da se uđe u rizik najuzbudljiviji deo našeg posla.

• Pošto govorimo o velikim strastima što za vas film svakako jeste – koji su uticaji koje sada iz ove tačke osećate kao važne?

Maturirala sam u Karlovačkoj gimnaziji i tema mog maturskog rada bio je Mikelanđelo Antonioni, pisala sam teorijski rad, a ovde u kulturnom centru sam priredila ciklus njegovih filmova. Blow-up smatram njegovim najvećim filmom.

Na fakultetu sam radila dva teorijska rada –  jedan o Ridliju Skotu i drugi o Kventinu Tarantinu. Kombinacija art i inteligentnog komercijalnog filma, to je ono što mene zanima čitav život. Drugi uticaji su vrlo široki, pogotovo zbog činjenice da se krećem u dve kulture: češki film, balkanska muzika, Miloš Crnjanski… ja sam čovek koji živi u stranoj zemlji – dakle Nabokov… mnogo, zaista mnogo uticaja.

Izvor: Al Jazeera