Franco se ispriječio između Madrida i Barcelone

Iz zatvora u Madridu univerzitetski profesor i čelnik katalonske Republikanske partije levice (ERC) Oriol Žunkeras (48) napisao je članak u kojem od Evropske unije traži da nadgleda izbore u Kataloniji i svojim prisustvom garantuje da će vlada u Madridu poštovati rezultate kada glasački listići budu prebrojani.

Uz opis stanja u Kataloniji, gde su “uzurpirane sve institucije”, nakon zavođenja centralne uprave i suspendovanja autonomije Žunkeras se pita hoće li na ovim vanrednim izborima biti ispoštovana volja naroda i njihovi zahtevi ili će biti silom nametnuta volja španske vlade.

Podseća da je zadatak EU-a da brani demokratiju i da se Brisel ne može više pravdati da je ono što se dešava u Španiji njena unutrašnja stvar.

Već sutradan nakon što je ovaj tekst objavljen na engleskom jeziku u evropskom listu Politiko, Vrhovni sud je odlučio da se ni Žunkeras ni bivši ministar unutrašnjih poslova ne mogu pustiti ni privremeno iz zatvora jer “postoji opasnost da ponove delo” za koje mu preti dugotrajna robija od 25 do 30 godina.

Svrgnuti potpredsednik Vlade Katalonije zajedno sa još sedmoricom ministara osumnjičen je za dizanje pobune i finansijske malverzacije, što je optužnica sa kojom se suočavaju i doskorašnji pokrajinski premijer Karles Pudždemon i četvoro ostalih ministara koji su sa njim prebegli u Belgiju.

Izbori se ne mogu nazvati demokratskim

Polovina Vlade (Katalonije) izabrane na redovnim izborima 2015. puštena je iz zatvora uz kauciju od po 100.000 evra pred sam početak kampanje za vanredne katalonske izbore. Za Oriola Žunkerasa, bivšeg potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, i još dvojicu aktivista i stranačkih prvaka sud je ocenio da su “nepopravljivi” i da zbog toga moraju ostati iza rešetaka.

Kampanja za izbore u provinciji sa suspendovanom autonomijom počela je tako bez fizičkog prisustva čelnih ljudi nekih od najjačih stranaka koje u svom programu zagovaraju nezavisnost Katalonije. I da su pušteni da učestvuju u kampanji, šta bi im to značilo kad nad njima kao Damoklov mač visi “ruka pravde” iz Madrida?

I dok je, ophrvana mnogim problemima, Evropa sebi vezala oči i proglasila krizu u Španiji unutrašnjim pitanjem, počinje kampanja za vanredne izbore u Kataloniji, u uslovima koje čak ni najmodmerenije analize ne mogu nazvati demokratskim.

Ankete predviđaju ogromnu izlaznost od 87 odsto i tesnu pobedu stranaka koje u svom programu proklamuju nezavisnost Katalonije. Najbolje šanse ima upravo Republikanska levica (ERC), koja bi mogla da osvoji najveći broj poslaničkih mesta (37 do 38 mandata).

Žunkeras će iza rešetaka pratiti uspehe svoje stranke, dok će partiju desnog centra (Demokratska partija Katalonije) iz izbeglištva u Briselu, ili kao povratnik usred izborne trke voditi takođe optuženik Karles Pudždemon.

Madrid se istovremeno trudi da na svaki način porekne oreol mučenika koji se neminovno stvara oko zatvorenih političkih čelnika.

Još od 1. oktobra, kada je održan nelegalni referendum o nezavisnosti, u španskim medijima ne može da se nađe nijedan uvodnik u kojem bi se dovela u pitanje logika zavođenja centralne uprave nad pobunjenom katalonskom autonomijom niti se može pročitati kako će se vlast nositi sa rezultatima izbora ako oni budu u korist “pobunjenika”.

Vlast se nije odrekla Francovih recepata

Već dugo traje rovovska verbalna borba zbog nasleđa najdugovečnije diktature na tlu zapadne Evrope. General Franko je mrtav, a Španija je demokratska zemlja baš onoliko koliko i sve druge zapadnoevropske države, tvrde jednoglasno španski pisci, političari i analitičari.

Njima suprotstavljeni katalonski tabor podseća na podatak da je vladajuću Narodnu partiju osnovao posle smrti generalisimusa (1975) Frankov ministar i da se ona nije nikada odrekla “frankizma” kao autoritarnog načina vladanja.

Ne samo da se od novca poreskih obveznika finansira fondacija diktatora koja veliča njegovu vladavinu i zataškava njegova nedela, ne samo da su u Španiji, kao i na Balkanu, mnoge masovne grobnice ostale bezimene i neotkopane…

Vladajuća stranka desnice Marijana Rahoja temelji svoj program na autoritarnoj zaostavštini “vođe Španije po milosti Božjoj” (Caudillo de España por la gracia de Dios), kako je nazvan Fransisko Franko, koji je vladao sve dok ga u njegovom krevetu u 82. godini nije zatekla biološka smrt.

Katalonski čelnici koji se zalažu za nezavisnost ukazuju da ožiljci nisu zarasli i da se duboke rane otvaraju uvek kada se pokrenu pitanja nacionalne autonomije i identiteta.

Tvrdnje da se, kao u Frankovo vreme, proteruju neistomišljenici i u zatvor trpaju iz političkih razloga odbacuju se kao “uvredljive, anahrone i apsurdne”. U Barseloni se, sa druge strane, ukazuje da španska prestonica primenjuje Frankovu recepturu u nastojanju da represijom uguši prava i demokratske slobode.

Pučisti protiv ustavobranilaca

Rečnik je takođe na udaru dve suprotstavljene metropole, pa se za istu pojavu upotrebljavaju međusobno isključivi termini. Madrid zagovara da se vlast i njima privržene stranke nazovu “ustavobraniocima” jer se pridržavaju striktno  Ustava i brane suverenitet države, dok su katalonski pobornici nezavisnosti nazvani pobunjenicima, pučistima, izdajnicima…

To su upravo pojmovi kakvima je Frankov režim krstio sve neistomišljenike, odgovaraju iz Barselone, koji ceo proces nazivaju legitimnim demokratskim pravom.

U španskoj prestonici uvedeno je pravilo da se uz reč referendum obavezno upotrebljava pridev “nelegalni”, ali u Kataloniji se većina stanovnika zalaže za pravo da se demokratski izjasni i da glasački listići ne mogu biti uništavani u demokratskoj zemlji, onako kako je to činjeno u vreme diktature.

Iz Madrida je potekao naziv za glasače koji su uprkos svemu izašli na referendum. Oni su proglašeni “nasilnicima”. Nasilje je primenila španska policija, tvrdi se u Barseloni, a kao dokaz se prikazuju snimci organa reda koji tuku ljude i odvlače ih od glasačkih kutija.

Za razliku od državne policije, koja je branila zakon, što joj je u opisu zadataka, katalonski organi reda nisu bili profesionalni nego su se ponašali “pasivno”, zbog čega će im se suditi za “izdaju”, preti Madrid.

Sa obe strane pljušti teška verbalna artiljerija. Dok bombe grme u medijima sa španskog govornog područja, katalonski kontranapad se publikuje samo u glasilima van Španije, najčešće na engleskom jeziku.

Tako je Žunkerasov tekst dospeo u Politiko, evropsko glasilo na engleskom jeziku, dok ga u Španiji ne objavljuju u celini, već ga pojedini katalonski mediji, koji su pod nadzorom centralnih vlasti, samo uopšteno i neupadljivo prepričavaju.

Kakav ustav brane legalisti?

U takvoj atmosferi očito je da izbori 21. decembra, bez obzira na njihov rezultat, vode u novi ćorsokak. Ako ne upadne u oružano nasilje, Španija će sledeće godine imati priliku da razgovara o promeni Ustava iz 1978, koji je posle Frankove smrti bio donesen kao tranziciono kompromisno rešenje.

Očevi tog ustavnog teksta pre svega su nastojali da spreče nastavak građanskog rata. Projekat je, kako tvrde pojedini nezavisni pravni eksperti, zahtevao osnovu koja se nalazi negde između uvažavanja katoličke doktrine i društvene autoritarnosti, kakvu je primenjivao Franko, i demokratije.

Prelazak na “čistu” demokratiju trebalo je da se podupre promenom teksta najvišeg akta zemlje, ali umesto da ga promeni Španija ga je učinila neprikosnovenim.

Nezavisni pravni eksperti i politikolozi ocenjuju da “katalonski izazov, predstavljen kao secesionistički pokret, crpi svoju snagu kako iz produbljenog jaza između Španaca i njihovih institucija, tako i iz netrpeljivosti prema brojnim ostacima apsolutizma u Španiji”.

Vladajućoj političkoj garnituri u Madridu katalonska kriza je u neku ruku dobro došla kako bi se u drugi plan odgurnule višegodišnje korupcijske afere, koje prate Narodnu partiju.

Teško je i zamisliti da će španska desnica, “tvrda, centralistička i opsednuta frankističkom idejom da u državi postoji jedan vodeći španski narod”, kako to stoji i u zastarelom tekstu Ustava iz 1978, dobrovoljno pristati na značajnije promene.

Katalonska kriza učinila je da u “odbrani državne celovitosti” i druge najveće stranke, među njima i socijalisti, zbiju redove sa Narodnom partijom.

Neophodan je politički kompromis

Mnogo se govori o pogubnosti katalonskog nacionalizma, a retko se pominje da je opet narastao španski nacionalizam, koji je maskiran u patriotsku privrženost ustavnom poretku.

Ustav se u Kataloniji još odavno pretvorio u “građevinu u kojoj za njih nema mesta”, kako mi je pre izvesnog vremena rekao profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Sevilji Havijer Peres Roja, predviđajući aktuelne događaje.

Na to da se nova ustrojstva rađaju utvrđivanjem novih pravila igre i menjanjem zakona danas podsećaju mnogi istoričari i analitičari koji nisu direktno upleteni u uzavrelu raspolućenu špansku scenu. Neophodan je politički kompromis.

To podrazumeva da se Frankovo nasleđe ukloni sa puta između Madrida i Barselone. Da se otkopaju bezimene jame, kojih po celoj Španiji ima sijaset, a da se Franko zakopa tamo gde mu je i mesto – duboko pod zemlju.

Izvor: Al Jazeera