Hoće li Trump od UN-a napraviti još jednu kulu bliznakinju

Još kada je na Trgu Ujedinjenih nacija u Njujorku, izgradio neboder od devedesetak spratova, Donaldu Trampu postalo je jasno da svetska organizacija smeštena na Ist riveru , preko puta njegove kule (Trump World Tower) ima veliki značaj- za njegov biznis. Što se investitoru tog visokog I skupog rezidencijalnog zdanja (početna vrednost bila je 300 miliona dolara a izgradjena je pre petnaest godina) , ona višestruko isplatila, zahvaljujući izmedju ostalog i lokaciji ove zgrade,  i što je on  danas u prilici da kao predsednik SAD, govori pred liderima svih država sveta, kolosalna je ironija.

Trampova svetska kula, bar dva, ako ne tri puta je viša od zgrade Ujedinjenih nacija, on je imao nebrojene  prilike da sa visine gleda na sedište UN-a, ali je ipak odlučio da se “spusti” i da na svoj način zavlada širim  površinskim slojevima zemljine kugle. I baš zato što je reč o kontroverznom milijarderu, koji se sticajem raznih okolnosti popeo na mesto predsednika SAD, za sadržaj njegovog prvog nastupa pred državnicima sveta vladalo je višestruko veće globalno interesovanje nego za bilo koji govor o spoljnoj politici, Trampovih prethodnika, dosadašnjih šefova supersile.

Ogromno zanimanje za njegov program tumači se i neobičnostima koje su pratile Trampov uspon na američku, i svetsku političku scenu.  Sadašnji šef Bele kuće obećavao  je u izbornoj kampanji da će iz temelja promeniti politiku Stejt departmenta, i da će isušiti močvaru na Fogi botomu (kraj Vašingtona u kome se nalazi sedište ministarstva spoljnih poslova, smeštenog na tlu koje obiluje podzemnim vodama).  On je, medjutim ispraznio Stejt dipartment, ukinuo neka njegova odeljenja, vratio deo ambasadora, ali nije popunio najvažnija diplomatska mesta, niti je definisao svoju spoljnu politiku, ako se ne računaju, nepredvidljivi i kontroverzni tvitovi.

Zbog jakih pritisaka,  oružanih i ubistvenih intervencija koje Vašington već veoma dugo predstavlja kao milosrdnu pomoć ugroženim narodima, Amerika supersila je izazivala kritike i negodovanja na međunarodnom nivou. U domaćim medijima po nepisanom pravilu, spoljna politika SAD-a oko čijih osnovnih postulata i akcija su se slagale obe partije, uz retke izuzetke, dobijala je podršku i odobravanje. U stranim glasilima, vladao je, uglavnom, obrnut, žurnalistički princip: strana javnost je bila upoznata sa pogubnim posledicama američkih intervencija, dok su američki mediji brojali samo svoje žrtve.

Jedan od najdrastičnijih primera neefikasne spoljne politike koja nije dovela do željenih rezultata, je odnos Vašingtona prema Kubi.  Protiv poluvekovnih ekonomskih sankcija nametnutih komunističkoj Kubi, dvadesetak godina uzastopce izjašnjavala se gotovo jednoglasno skupština Ujedinjenih nacija. Iako te rezolucije nisu imale obavezujući karakter, jer na Savetu bezbednosti, gde  svih pet stalnih članica imaju pravo veta, nisu mogle nikako da prodju, one su ipak imale neku moralnu snagu. Propagandna mašinerija u Havani obilato ih je sa uspehom koristila. Za Kastrov režim bio je to dokaz da je Kuba nepravedno ugrožena od svog daleko moćnijeg suseda.

Poluvjekovne sankcije ostaju na snazi

Tek je Barak Obama, izgovorio ono o čemu je ceo vanamerički svet dugo već brujao: ekonomske sankcije su kontraproduktivne i doprinose učvršćivanju Kastrove vlasti, dok je proklamovani cilj bio da se komunistički režim u najbližem susedstvu Amerike –zbaci.

Tramp je medjutim, juče objavio da neće ukinuti embargo protiv Kube, valjda i zbog toga što je to inicirao njegov prethodnik, na koga se baca drvljem i kamenjem , kad god mu se ukaže prilika.

Dan pošto se pred predstavnicima nekolikih zemalja na užem okruglom stolu pohvalio ostvarenim profitom od njegove “svetske kule”, Donald Tramp je pred globalnim auditorijumom, prvi put  za govornicom UN-a, samouvereno otkrio kako vidi budućnost sveta i Ujedinjenih nacija. Mnogi su se pred njegov debitantski nastup pitali, kako će pomiriti svoju temeljnu postavku “Amerika na prvom mestu” sa međunarodnom saradnjom. Iz Bele kuće najavljivljeno je da je Trampov govor “duboko filozofski”, što je značilo da će svetska javnost dobiti bar neke koherentne obrise njegove vizije, posle osam meseci Trampove tviter diplomatije. Iz izjava njegovih pomoćnika moglo se naslutiti, da će predsednikova retorika biti umerenija i staloženija.

Pogrešan govor na pogrešnom mjestu

Posle uvodnih rečenica ispunjenih samopohvalama o njegovom uspešnom vladanju, o smanjenju nezaposlenosti i brzometnom razvoju SAD, pokazalo se da Tramp  pokušava da od svetske organizacije napravi svoju kulu “bliznakinju” kakva je već fizički zaparala nebo nad kosmopolitskim Njujorkom. Svet je podelio u crno beli mozaik, a samo beli i dobri mogu da računaju na njegovu podršku.

“To je pogrešan govor, u pogrešno vreme pred pogrešnom publikom”, ocenila je (za BBC) švedska ministarka spoljnih poslova Margo Valstrom, nimalo ne mareći za diplomatski bonton.

Veoma je zabrinut i francuski predsednik Emanuel Makron, koji je prethodno sa američkim predsednikom uspeo da nadje neke zajedničke tačke, i čak je “optimistički” očekivao da će se Tramp predomisliti i podržati pariski sporazum koji je pre dve godine postignut radi sprečavanja daljeg ubrzanja klimatskih promena. Usred tutnjave pogubnih uragana, Tramp za četrdeset pet minuta svog govora nije našao za shodno ni da pomene ugrožavanje prirodne okoline, a kamoli da prihvati naučno mišljenje po kome planetu očekuju još veće prirodne katastrofe, ukoliko se svet hitno ne dozove pameti.

Evropa zabrinuta

U odsustvu Angele Merkel, koja je zauzeta predstojećim izborima u Nemačkoj francuski predsednik je na ovogodišnjem samitu u UN bio najjači predstavnik Evrope. Tramp je pohvalio njegove sposobnosti i najavio vojnu paradu za naredni američki Dan nezavisnosti jer mu se ona koju su priredili Francuzi za Dan Bastilje – mnogo dopala. 

Da će odnosi između Amerike i njenih tradicionalnih evropskih saveznika biti dodatno iskomplikovani to se iz dana u dan pokazuje, još otkako je Tramp stupio na dužnost. Američki predsednik je pojačao retoriku protiv Irana, a nuklearni sporazum sa ovom zemljom , koji je sklopljen u vreme Baraka Obame nazvao je najvećom sramotom za Ameriku. Iako je, kao i Tramp debitovao za govornicom na Ist Riveru, i nema veliko političko iskustvo, Makron je biranim rečima, a opet bez dlake na jeziku, uspeo da ukaže na glavne probleme sa kojim se suočavamo: Bilo bi krajnje neodgovorno odbaciti sporazum sa Iranom, jer je on od suštinske važnosti za mir, u ovom vremenu kada se ne mogu isključiti “pakleni požari”, ocenio je Makron, očigledno aludirajući na Trampov govor .

Da “odmetnuti režimi” idu “u pakao” to je metaforički ili bukvalno saopštio i Donald Tramp. U bandite i ubice,  ubrojao je Severnu Koreju, Iran, sirijski režim, i Venecuelu, slično kao što je 2002. Džordž Buš napravio spisak zemalja koje je svrstao u “osovinu zla”. Usledili su ratovi zasnovani na lažnom obaveštavanju (o postojanju oružja za masovno uništavanje u Sadamovom Iraku) koji su, po mišljenju mnogih merodavnih analitičara doprineli stvaranju ISIL-a, i omasovljivanju radikalnog islamističkog terorizma.

Najviše negativnih komentara ipak je izazvala Trampova pretnja da će SAD “totalno uništiti Severnu Koreju” ukoliko nastavi sa provokacijama i ispaljivanjem nuklearnih raketa. Nije se čak potrudio ni da napravi razliku između stanovništva i režima, već je pripretio uništenjem cele zemlje, ne objašnjavajući kako će se od te destrukcije spasti preostali deo korejskog poluostrva (Južna Koreja), gde je, kako se čulo u reagovanju američkih analitičara, ostalo upražnjeno mesto za američkog ambasadora.

Jasno je valjda svima da zbog “predsednikove pretnje Kim Džong Un neće zadrhtati , niti će odustati od svog nuklearnog programa”, ocenio je za Njujorker, Mark Ficpatrik, direktor Međunarodnog instituta za strateške studije (IISS) u Vašingtonu. Desiće se obrnuto: Trampove reči učvrstiće odluku severnokorejskog lidera da usavrši nuklearne interkontinentalne balističke rakete, koje dosežu do teritorije SAD-a. Trampove žestoke reči, samo doprinose da Pjongjang postane još opasniji, preovladjujuća je ocena američkih i stranih komentatora koji su zbog pretnje o uništenju Severne Koreje postigli do sada neobičnu saglasnost. 

Ukoliko Donald Tramp sledećeg meseca ne ratifikuje iranski nuklearni sporazum koji su potpisale Francuska, Britanija, Nemačka, Rusija I Kina, to će dovesti do još jednog teškog razdora sa ovim zemljama i daće Iranu izgovor da nastavi sa svojim nuklearnim programom od koga je sporazumno odustala. Kim Džong Una će ovaj potez još čvršće uveriti da ne može da ima poverenja u bilo kakve diplomatske pregovore sa SAD. 

Koliko je ova lavina koju je Tramp pokrenuo svojim debitantskim govorom na svetskoj sceni, u skladu sa njegovim zavetovanjem u patriotizam nacije, kao najvažnije vrednosti za razvoj i blagostanje?

Postidio bi i Chaveza

Teško da će pozivanje na tako shvaćeno rodoljublje doneti ikakvog dobra i njegovoj sopstvenoj naciji, a kamoli drugim državama kojima je, želeći da se distancira od svojih prethodnika, takođe poručio da vode računa samo o sopstvenim interesima i sopstvenim građanima. I da budu , pre svega patriote.

Venecuelu, i režim Nikolasa Madura, koji je doveo zemlju do kolapsa, Tramp je posebno okrpio, obećavajući još jednom da će ih naterati da uspostave demokratiju. Iako tvrdi da ga ne interesuje ideologija, već rezultati, iskoristio je priliku da se jasno deklariše kao desničar. Jedva da je neko primetio kako je ispaljujući svoju baražnu vatru na Venecuelu, Tramp konstatovao da je ova naftonosna zemlja dospela na ivicu  kolapsa, baš zato što je verno primenjivala ideje socijalizma, a ne zato što ih je izvrtala. Svako ko je pokušao da ide socijalističkim putem, doživeo je krah, dodao je.  Iz Teherana je poručeno da je američki predsednik bestidna neznalica, dok je Nikolas Maduro Trampa uporedio sa Hitlerom.

Šta bi tek, da je živ, uradio Ugo Čaves, koji je, pre 11 godina, govornicu UN kadio sumporom jer je pre njega za njom besedio Džordž Buš, pa je hteo da sa tog mesta istera predsednikove djavolske kletve. Tada se cela plenarna sala sa odobravanjem grohotom smejala harizmatičnom Čavesu, koji je postao zvezda na konferencijama za štampu. Američke novinare oslovljavao je sa kamarad I pozivao ih da dodju u Venecuelu, da vide plodove njegovog projekta bolivarskog socijalizma.

Američki i britanski analitičari uporedili su Trampovu žestinu, sa nekadašnjom oštrom retorikom Uga Čavesa. Ali Tramp nije uspevao da zasmeje auditorijum, onako kako je to nekad činio venecuelanski lider.

Mnogim državnicima, prisutnim na samitu u Njujorku, učinilo se da se posle Trampa u vazduhu oseća težak zadah straha, pretnje i zlokobnih predosećaja. Dok je govorio, praveći pauze, izostali su aplauzi na koje je navikao kad je vodio kampanju. Čuo se samo uznemireni žamor, nimalo sličan ovacijama kojima su ga častili njegovi obožavaoci u trci za predsednika. Neki evropski političari, su u znak protesta prekrstili ruke, drugi su okretali glavu…Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pažljivo je pratio, kako je izjavio Pinku,  izlaganje Donalda Trampa.  Zaključio je da Srbija mora da učini sve da “nikada ne bude na spisku zemalja koje je danas u pakao slao američki predsednik”. Za Srbiju je bolje da bude “izvan svakog radara” rekao je Vučić.

Možda je Vučićevo upozorenje otreznilo i današnje beogradske tabloide koji su svoje naslovne strane okitili internim skandalima iz domaćeg šou biznisa, a ne Donaldom Trampom.

Balkan van Trampovog radara

Ako je išta moglo da ubedi Srbiju, i druge delove Balkana, da je ovaj region trenutno izvan svakog radara Donalda Trampa, to je trebalo da se desi juče dok je emitovan žestoki govor američkog predsednika. Ni u naznakama nikog od nas iz regiona nije ni  pomislio da pomene, što je razlog za radovanje a ne za žaljenje.

A da,- setio se naše teniserke Ane Ivanović, kada mu je srpski ministar spoljnih poslova prišao da mu pokaže kolekciju naslovnih strana beogradskih medija koji su se radovali njegovoj pobedi na predsedničkim izborima. Razumljivo je što se, nekadašnji vlasnik svih izbornih manifestacija za izbor lepotica, baš setio naše lepe teniserke, i što se raspitivao čime se sada bavi. Teže je razumeti pokušaj Ivice Dačića da se umili predsedniku SAD-a preko srpskih medija. Zar on ne zna da su za  Donalda Trampa čak i domaći  novinari “loši ljudi koji proizvode fake news”. 

I dok su mnogi američki saveznici ljuti na Trampa i strepe da će njegove uvrede isprovocirati nove požare na Bliskom istoku, Tramp je , poput mnogih trampoidnih lidera u manjim i slabim zemljama , više nego zadovoljan sam sobom. Rekao sam ono što sam morao da kažem, pohvalio se samouvereno kada je izašao iz sale, i otišao prekoputa u svoju “svetsku kulu”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera