Oglasi

I Srbija može biti proglašena odgovornom za zločinački poduhvat

U toku ponovljeno suđenje nekadašnjim rukovodiocima srbijanske Službe državne sigurnosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću.
Slične reakcije u Srbiji i Hrvatskoj nakon presuda Ratku Mladiću i čelnicima 'Herceg-Bosne'EPA

Zvaničnici u Srbiji nisu požurili s komentarima presude Haškog tribunala šestorici čelnika samoproglašene Herceg-Bosne.

Među prvima se oglasio ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin ocenom da je za Srbe najvažnije da se ova presuda ne odnosi na njih.

"Svakako pokazuje šta se događalo između Hrvata i muslimana tamo gde nisu bili saveznici, a tamo gde su bili saveznici niko ih nije kaznio za zločine nad Srbima. To ostavlja najdublji utisak", rekao je Vulin.

Pojedini beogradski mediji uoči izricanja presude fokus su stavili ili na tezu da bi presuda Jadranku Prliću i ostalima zapravo značila i presudu bivšem predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu ili na zaključak da se u presudi bivšim čelnicima Republike Srpske Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću Srbija ne dovodi u vezu sa udruženim zločinačkim poduhvatom.

Poznavaoci rada Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu ocenjuju da bi presuda šestorki mogla da ima veliki uticaj na Hrvatsku, ali i upozoravaju da još ne treba isključiti mogućnost da i Srbija bude proglašena odgovornom za udruženi zločinački poduhvat u Bosni i Hercegovini.  

Važna presuda Stanišiću i Simatoviću

Na tvrdnje, koje su se u hrvatskoj javnosti mogle da čuju uoči izricanja presude, da bi bilo apsurdno da Haški tribunal utvrdi da je Hrvatska učestvovala u udruženom zločinačkom poduhvatu u Bosni i Hercegovini, a da to isto nije utvrdio za Srbiju u procesu protiv Ratka Mladića, Nemanja Stjepanović iz beogradskog Fonda za humanitarno pravo odgovara da potpuno razume to nezadovoljstvo, "jer sad ispada da je Hrvatska htela svoje parče Bosne i Hercegovine, a Srbija nije, ali treba imati u vidu da je u slučaju 'Mladić' fokus bio na ulozi rukovodstva Republike Srpske, a ne Srbije".

"Ako tako gledate, onda je apsurdna i presuda Tribunala da državni vrh Hrvatske nije učestvovao u etničkom čišćenju Krajine tokom i posle akcije 'Oluja'. Sa druge strane, imamo dovoljno dokaza o učešću Srbije u sukobima u Bosni i Hercegovini da o tome razgovaramo. Imamo dokaze da je Mladića i ceo oficirski kadar Vojske Republike Srpske tokom rata plaćao Beograd, imamo dokument Mladićevog glavnog štaba iz 1994. godine da su od Vojske Jugoslavije dobili 25 miliona metaka i 7.500 granata. Da ne ređam dalje. To su sve stvari koje mi treba da sagledamo. Mi se ponašamo kao da smo voljni da prihvatimo sve što sud presudi, a ne prihvatamo ni zaključke presuda", kaže Stjepanović za Al Džaziru.

Novinar nedeljnika Vreme Dejan Anastasijević podseća da je u toku ponovljeno suđenje nekadašnjim rukovodiocima srpske Službe državne bezbednosti Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, gde je jedna od ključnih tačaka optužnice takođe udruženi zločinački poduhvat, koji je uključivao i Slobodana Miloševića i ostale.

Je li koncept UZP-a prevaziđen?

Prema komentarima koji su na presude iz Haga mogli da se čuju u Srbiji i Hrvatskoj, čini se da za pravnike u ovim zemljama jedan od spornih momenata u radu Tribunala i odrednica udruženi zločinački poduhvat (UZP), koja se nalazi i u presudi Jadranku Prliću i ostalima.

Tako pravnici u Srbiji ukazuju da se taj koncept više ne primenjuje ni u jednom nacionalnom zakonodavstvu u Evropi, te da ga je napustila čak i Velika Britanija, od koje je i preuzet.

Tako, recimo, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Milan Škulić navodi da skraćenicu engleskog naziva ovog termina – JCE (Joint Criminal Enterprises) – advokati, pa i tužioci ponekad u šali čitaju kao "Just to Convict Anybody", odnosno – samo da bilo ko bude osuđen.

Sa druge strane, Nemanja Stjepanović kaže da je Haški tribunal našao način da koncept UZP primeni u svojoj praksi, bez velikih odstupanja u odnosu na ono što se zaista dešavalo.

"Međunarodno pravo se razvija i to na način da može da obuhvati i neke stvari koje ranije nisu mogle da budu obuhvaćene. Tribunal je uveo neke nove stvari, kao, na primer, tretiranje silovanja kao ratnog zločina. Tako je i sa UZP-om. Mi svi vrlo dobro znamo da je zločine, kad se čine sistematski, na velikoj teritoriji i u određenom periodu, nemoguće počiniti tako što to rade neke izolovane grupe, bez znanja ili odobrenja određenih političkih ili državnih struktura. I UZP omogućava da se svi oni koji se zaklanjaju iza navodnog neznanja uvežu u tu priču, baš kao i kod mafijaških struktura, gde je nekad teško dokazati krivicu onima na vrhu piramide. Pokušaji da se to ospori liče na pokušaj zaštite državnih struktura", smatra Stjepanović.

Žrtve uvijek u drugom planu

I u srpskoj, kao i u hrvatskoj javnosti često se provlači teza da se Hag nije u dovoljnoj meri bavio kažnjavanjem zločina nad Srbima i Hrvatima u Bosni i Hercegovini, te da ta činjenica dosta govori o njegovoj nepristrasnosti. Stjepanović smatra da je reč o pokušaju političara iz te dve zemlje da naprave ravnotežu i dodaje da ovakve rasprave ponovo u drugi plan stavljaju one koji bi trebalo da budu najvažniji – žrtve.

"Međutim, kada sagledamo dokaze, a njih je ogroman broj, možemo sasvim jasno da vidimo da je i sa srpske i sa hrvatske strane tokom rata u Bosni i Hercegovini postojao koncept da se teritorijalno razgraniče od drugih naroda i da teritorijalno očiste tu teritoriju, da je pripoje Hrvatskoj, odnosno Srbiji, kao i da su državna rukovodstva Srbije i Hrvatske učestvovala u sprovođenju tog poduhvata", objašnjava Stjepanović.

"Što se tiče dokaza da je, uslovno rečeno, i sa treće strane – dakle, rukovodstva u Sarajevu – postojao isti takav koncept, mi u ovom trenutku za to nemamo dokaze, barem na osnovu onoga što je izašlo na videlo. Dakle, nema dokaza o postojanju koncepta i namere bošnjačkog naroda da se razgraniči od druga dva. Nema zločina koji su na taj način sistematski činjeni, uz učešće državnih struktura, pre svega, vojnih i policijskih, na velikom području tokom dugog perioda da bismo to mogli pripisati i trećoj strani. Tih dokaza nema iako, naravno, i sa te treće strane ima zločina. Za njih su odgovarali visoki oficiri Armije BiH – mislim na generale Armije BiH Rasima Delića (osuđen u Haškom tribunalu na tri godine zatvora), Sefera Halilovića (optužen u Hagu za ratne zločine, ali oslobođen) i visoke oficire Envera Hadžihasanovića i Amira Kuburu (osuđeni u Hagu na pet, odnosno dve i po godine zatvora). Upravo zbog toga što je bilo teško ili nemoguće dokazati da postojanje plana, oni su dobili ili niske zatvorske kazne zbog nesprečavanja zločina, a neki su oslobođeni, jer nije dokazana komandna odgovornost nad jedinicama koje su činile zločine", kaže Stjepanović, čija se organizacija već godinama bavi istraživanjem ratnih zločina.

U Hagu dovoljno materijala za spoznaju prošlosti

Na pitanje da li je ovim presudama Mladiću i "šestorki" na neki način stavljena tačka na jedan period i ispisana verodostojna istorija onoga što se dešavalo na tom prostoru ili postavljen temelj za nova sporenja sagovornici Al Džazire odgovaraju da je Tribunal pravio greške, ali i da je ostavio dovoljno dokaza za razumevanje onoga što se dešavalo devedesetih. Kako će se to tumačiti, zavisi, kažu od nas samih.

"Pa mi sad imamo situaciju u Srbiji da se mnogi istoričari prosto takmiče ko će napraviti bolju reviziju Drugog svetskog rata, pa se od Milana Nedića, Dimitrija Ljotića, Nikole Kalabića prave nekakvi antifašisti, što je van pameti. Kad je reč o političkoj javnosti, ali i javnosti uopšte, već dugo postoji intencija da se umanjuju zločini srpske strane, da se preuveličavaju zločini koji su počinjeni nad Srbima, da se kuka na svetske nepravde i da Srbija praktično ništa loše nije uradila devedesetih godina. To je jako loše i opasno i za to treba kriviti političare i intelektualnu elitu zato što je implikacija takvog narativa da i u budućnosti, u eventualno nekoj sličnoj situaciji, treba raditi sve isto", kaže Dejan Anastasijević, navodeći da sličan narativ postoji i u drugim državama koje su učestvovale u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije.

"Tribunal je uradio mnogo, a pitanje je kako mi to prihvatamo. Da li kao rezultate nekog sportskog nadmetanja ili se trudimo da razumemo šta se zaista dešavalo u prošlosti? On jeste imao svoje propuste. Na primer, ako govorimo o tome da srpske žrtve nisu pred ovim sudom dobile svoju satisfakciju, kako je trebalo. I kad je reč o 'Oluji', ali i kad je reč o zločinima nad Srbima u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, treba reći i da su različiti razlozi zbog kojih se to dešavalo. Jedan od njih je i nespremnost Srbije da u početku sarađuje s Tribunalom, da dostavlja dokaze, a i ono što je dostavljala, kada je reč o predmetima protiv pripadnika OVK-a, bilo je uglavnom loše i neupotrebljivo. Ipak, čak i na tim procesima, koji nisu rezultirali osuđujućom presudom, saznali smo mnogo o stradanjima srpskih civila, mnogo više nego što smo pre znali. Zahvaljujući procesu Gotovini i Markaču, mi smo mnogo saznali o zločinima u 'Oluji'. Da nije toga, bili bismo u mraku, kao kad je reč o akciji 'Bljesak', tako da je Tribunal, čak i tamo gde je propustio da izvede suđenje do kraja na pravi način, opet uradio više nego bilo ko drugi", zaključuje Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo.

Izvor: Al Jazeera