Izraelski teror protiv palestinskog naroda

Piše: Boško Jakšić

Ponavljaju se stari taktički rituali izraelsko-palestinskog ratovanja, korišćeni još od vremena opsade zapadnog Bejruta 1982. godine, osvežavani tokom kratkog rata Izraela i libanskih Hezbolaha 2006. godine, cementirani tokom izraelskog napada na Gazu krajem 2008. godine.

Palestinci koriste gusto naseljene kvartove iz kojih ispaljuju rakete, a potom povuku svoje mobilne lansere na neku drugu lokaciju. Izraelci precizno utvrde odakle je otvarana vatra i uzvrate neprimerenom žestinom, ne vodeći računa o kakvim se obektima radi.

Prisustvovao sam rađanju palestinskog Hamasa u Pojasu Gaze tokom prve intifade (ustanka) 1987. godine. Bio sam bombardovan tokom izraelske opsade zapadnog Bejruta 1982. godine. Slušao sam noćne krike i jauke kada su izraelske granate uništile sedmospratnicu, pored koje su Palestinci neposredno pre toga otvarali vatru iz teškog mitraljeza na platformi džipa, koji je brzo nestao.

Neki žitelji Gaze priznaju da se plaše da kritikuju Hamas, ali novinari s lica mesta prenose da niko od njih nije bio prisiljavan da bude na opasnim mestima kao ‘ljudski štit’.

Kasnije, tokom rata 2006. godine, obilazio sam surovo sistematski uništeni jug libanske prestonice. I dok i jedna i druga strana, svaka na svoj način, krši ženevske konvencije ratovanja, po pravilu su najveće žrtve civili. Takođe po pravilu, neuporedivo više arapskih nego izraelskih žrtava.

I sadašnja izraelska ofanziva na Gazu ponavlja stare rituale. U Jerusalimu tvrde da Hamas skladišti rakete i po džamijama. Vlada premijera Benjamina Netanyahua još kaže da Hamas od civila pravi “ljudski štit” i da su civilne žrtve zato neizbežne. Lovci bombarderi, tenkovi i artiljerija su nemilosrdni. Neki žitelji Gaze priznaju da se plaše da kritikuju Hamas, ali novinari s lica mesta prenose da niko od njih nije bio prisiljavan da bude na opasnim mestima kao “ljudski štit”.

Tako se ispostavlja da je stara mantra izraelskih jastrebova kamuflažna mreža koja treba da posluži kao opravdanje surovih napada, koje deo međunarodne zajednice počinje da naziva “ratnim zločinima”. Kako je moguće da Izrael ne želi da garantuje sigurnost čak ni stranim izveštačima u Gazi?

Neizbježna ‘kolateralna šteta’

Tačno je da Hamas zna da cinično zloupotrebljava civilne objekte. Agencija Ujedinjenih nacija za palestinske izbeglice – UNRWA potvrdila je da je u jednoj od svojih napuštenih škola našla 20 skrivenih raketa. Nije to praksa samo Bliskog istoka. Setimo se gde su sve bili postavljani radari po Beogradu tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Ali, precizno navođene rakete NATO-a najčešće su izbegavale civilne žrtve. Kada ih je bilo, to se zvalo kolatarelna šteta.

U Gazi nema koletaralne štete. Postoji samo sveopšte razaranje. Izrael ima veoma sofisticirana oruđa, ali na meti njihove preciznosti su stambene zgrade, bolnice, džamije, čak i dom za starce. Civili su glineni golubovi nadmoćne izraelske vojne tehnologije. Izraelska vojska bacanjem letaka iz vazduha poziva stanovnike Gaze da se evakuišu pre napada, ali pitanje je gde da se sklone? Da li brutalno stradanje civila – svaka peta palestinska žrtva je dete – može na bilo koji civilizovan način da pravda pokušaj sprečavanja Hamasa da raketama gađa Izrael?

Gaza je, sa svojih 1,7 miliona stanovnika, tek nekoliko kilometara širok i skoro 30 kilometara dug pojas priljubljen uz Mediteran. Jedna od najgušće naseljenih teritorija sveta. Gde pobeći kada Izraelci nemilosrdno gađaju sve? Izraelska tenkovska granata razorila je treći sprat bolnice Al-Aqsa u Gazi.

Barack Obama svojevremeno je pojačao pritisak na Benjamina Netanyahua u vezi s ilegalnim jevrejskim naseljima na okupiranim teritorijama, ali brzo je odustao.

Negde u isto vreme dok je Netanyahu ponavljao priču o Hamasovom “ljudskom štitu”, porodica Abu Jamaa odlučila je da ne napušta svoju trospratnu kuću u Khan Younisu kod grada Gaze. Verovali su da su bezbedni. Hamas kod njih nije skladištio oružje. Izraelska bomba ostavila je na mestu njihove kuće dubok krater i 26 mrtvih, 24 iz porodice Jamaa. “Kolataralna šteta” u Gazi je zakonitost. Klasičan primer “prekomerne upotrebe sile”, kako bi rekle diplomate.

Diplomatska aktivnost se zahuktala. Savet bezbednosti UN-a pozvao je na hitan prekid vatre. Sastanci, telefonski kontakti, saopštenja za medije… Američki državni sekretar John Kerry otputovao je na Bliski istok kako bi podrškom egipatskom planu pokušao da obezbedi prekid krvoprolića. Regionom kruži i generalni sekretar UN-a Ban Ki-moon. Emir Katara, šeik Tamim bin Hamad al-Thani, ponudio je kanal komunikacija između Hamasa i međunarodne zajednice.

Predsednik SAD-a Barack Obama svojevremeno je, pokušavajući da reanimira zamrznuti mirovni proces, pojačao pritisak na Netanyahua u vezi s ilegalnim jevrejskim naseljima na okupiranim teritorijama, ali brzo je odustao. Danas, dok međunarodna javnost osuđuje neprimerenu upotrebu sile, najmoćniji izraelski saveznik ograničava se na pažljivo sročena saopštenja, u kojima izraelsku vlast poziva na “uzdržavanje”, ali podržava pravo Izraela na odbranu i usteže se da Netanyahua javno pozove da prekine vojne operacije.

‘Pokolj se ne smije nastaviti’

Uzalud norveški lekar Mads Gilbert, jedan od retkih stranaca u bolnici u Pojasu Gaze, apeluje na Obamu: “Pišem Vam ovo dok sam sedim u sobi. Istovremeno, izraelska ratna mašinerija je opet počela s napadima iz aviona i sa kopna. Gotovo sve to finansiraju Sjedinjene Američke Države. Gospodine Obama, imate li Vi srce?! Pozivam Vas da provedete samo jednu noć s nama u Gazi. Ubeđen sam, sto odsto, da bi to promenilo istoriju. Nijedan čovjek koji ima srca i moć u svojim rukama ne bi mogao otići iz Gaze, a da ne poželi da okonča masakr nad palestinskim narodom. Ali, ljudi bez srca i milosti su sve sračunali i već sada isplanirali nove napade na Gazu. Reke krvi će nastaviti teći. Molim Vas da učinite šta možete. Ovaj pokolj se ne smije nastaviti.”

Nedavna istorija regiona uči da su do sada oružani sukobi Izraela u Gazi i Libanu rešavani kada su Amerikanci pozivali na prekid vatre. Od toga zasad nema ništa. Opšta zabrinutost ne menja tragični razvoj događaja na terenu.

Šta treba da se desi, koliko nevinih ljudi još da strada da bi diplomatija, pre svega američka, isposlovala “sporazum” o prekidu vatre? U Libanu je 1996. godine masakr stotinu ljudi smeštenih u izbegličkom logoru UN-a u mestu Qana doprineo primirju. Kada je brojka ubijenih Palestinaca posle izraelske ofanzive u Gazi 2008-09. prešla 1.000, pojačao se pritisak za njen prekid.

‘Ljudi bez srca i milosti su sve sračunali i već sada isplanirali nove napade na Gazu. Reke krvi će nastaviti teći.’

Kako stvari sada stoje, ispada da ni masakr 90 ljudi ubijenih u 24 časa u mestu Sheyaia nije dovoljno. Da li 700 ljudi treba da pogine u danu, pošto stotine koje danima ginu u malim grupama nisu dovoljan povod za efikasnu diplomatsku akciju? Da li je 1.000, 5.000 ili 10.000 ubijenih Palestinaca dovoljna brojka da svetski lideri energično deluju?

Posle decenija okupacije, kolonizacije, vojnih intervencija, opsada, opresije, ciljnih ubistava, masovnih hapšenja, namenskih rušenja kuća osumnjičenih, krađe vode i drugih vidova kolektivnog kažnjavanja Palestinaca… nije slučajno da se po svetu uvećavaju osude izraelske politike i neproporcionalnih odgovora na incidente iz Gaze.

Svojevremeno je George W. Bush svojom militantnom bliskoistočnom politikom pretvorio Belu kuću u regrutni centar islamističkih ekstremista. Boreći se za “srca i duše” Arapa doprineo je novom naletu antiamerikanizma. Netanyahu je kao i Bush. Kao dobar đak ultraekstremnog cionističkog lidera Zeeva Jabotinskog, koji nije verovao u mogućnost mira Jevreja i Arapa, on regrutuje sve više protivnika svoje politike.

Politika ‘genocida i istrebljivanja’

Ima tu, ipak, neke razlike. Dok se Bush pitao “zašto nas mrze?”, Netanyahu sve kritičare njegove politike odmah naziva antisemitima. Turski premijer Recep Tayyip Erdogan do skora je bio najveći izraelski saveznik u muslimanskom svetu. Više nije. On neugodno Netanyahuove poteze poredi sa nacistima. Predsednik Venecuele Nicolas Maduro povodom događaja u Gazi optužuje Izrael da vodi politiku “genocida” i “istrebljivanja” Palestinaca.

Trgujući cinično žrtvama Holokausta, Netanyahu poručuje: “Čik se usudite da napadate izraelsku politiku.” Postajete antisemita, a zna se šta to znači. Kakvo agresivno podmetanje kukavičijeg jajeta. Zar i Palestinci nisu semitski narod? Zar je Ban Ki-moon anisemita kada osudi “zločinačke akcije” izraelske armije protiv civila u Gazi?

Izraelski desničarski vrh tako samog sebe gura u sve veću izolaciju, pojačavajući fobije o zaverama koje teraju Netanyahua iz greške u grešku. Ne samo da podstiče islamski radikalizam, već, zaista, doprinosi rastu antisemitizma, ne samo u regionu, već i šire.

Turski premijer Recep Tayyip Erdogan doskora je bio najveći izraelski saveznik u muslimanskom svetu. Više nije. On neugodno Netanyahuove poteze poredi sa nacistima.

Izrael nema nameru da obustavi ofanzivu dok ne ostvari ciljeve misije. “Nije vreme za razgovor o prekidu vatre”, kaže izraelski ministar komunikacija Gilad Erdan. Ali Izrael je daleko od toga da proglasi pobedu u operaciji pokrenutoj kako bi se uklonila pretnja raketnih napada i uništili tuneli.

Iako oslabljen gubitkom Egipta kao saveznika posle svrgavanja predsednika Muhameda Mursija, bliskog Muslimanskoj braći, grupi koja je ideološki uzor Hamasu i Sirije, koja je zaokupljena građanskim ratom, Hamas pokazuje odlučnost da slomi izraelsku vojnu i ekonomsku blokadu Gaze. Hamasovi raketni baraži se nastavljaju, dok je otpor izraelskim kopnenim snagama snažan.

Sve to, a ne protesti međunarodnog javnog mnjenja, Netanyahuu otežava izlazak iz krize i objašnjava dovođenje novih izraelskih snaga i pojačavanje vojnog pritiska uprkos diplomatskim naporima. Ali upravo bi diplomatija mogla da bude prilika izraelskom premijeru da ne bude uvučen u opšti rat i ponovnu okupaciju Pojasa Gaze, koju je Izrael predao Palestincima 2005. godine.

‘Oni treba da nestanu’

Netanyahu je pred trenutkom istine: moraće da odluči koliko je izraelskih vojničkih života spreman da žrtvuje. Za sada, gubici su bolni, ali javnost još može da ih toleriše. Takvo stanje neće moći da traje dugo. “Teško je videti ostvarivanje dva cilja: zadovoljavajuću presudu na bojištu i prihvatljiv broj ubijenih”, piše Yossi Verter u dnevniku Haaretz.

Netanyahuova nemilosrdnost podstiče obračune ispunjene mržnjom. Evo šta na svojoj Facebook strani piše Ayelet Shaked, mlada poslanica Kneseta iz ultradesničarske stranke Jevrejska kuća: “Iza svakog teroriste stoje desetine muškaraca i žena bez kojih on ne bi mogao da se bavi terorizmom. Oni su svi neprijateljski vojnici i njihova krv treba da bude svuda po njihovim glavama. Sada to uključuje i majke mučenika, koje ih u pakao ispraćaju cvećem i poljupcima. I one treba da prate svoje sinove, ništa ne bi bilo pravednije. Oni treba da nestanu, kao i njihove kuće u kojima su gajile zmije. U suprotnom, namnožiće se mnoge male zmije.”

Ko je neprijatelj? Lideri Hamasa? Naoružani islamisti? Kopači tunela ispod zemlje Gaze? Ne, Netanyahu za neprijatelja proglašava čitav palestinski narod. Sa takvim stavom nema šansi za neko pregovorno, mirno rešenje.

Kada su se Hamas i Fatah pomirili, izraelski lideri ostali su zatečeni i ubrzo pokazali da ih mirovni pregovori ne zanimaju.

Izraelski premijer nevoljno je prihvatio rešenje po formuli “dve države”, ali ova načelna saglasnost razbija se u praksi njegove militantnosti. Gradnja novih jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali jedna od ključnih prepreka mirovnog procesa, ne posustaje.

Uz obezbeđenu podršku značajnog dela svetskih medija, pre svega anglosaksonskih, Izrael svoje operacije u Gazi predstavlja kao rat protiv terorista. Tačno je da mnogi pripadnici Hamasa priželjkuju propast jevrejske države, tačno je da su do skora bili spremni da taj cilj ostvare oružjem, tačno je i da ispaljivanjem raketa prema Izraelu pojedine grupe sabotiraju mirovni napor, ali formiranjem zajedničke vlade sa rivalskim Fatahom u junu Hamas se, barem nominalno, odrekao militantne politike.

Izrael se dugo žalio da, zbog političkih podela između Hamasa i Fataha, nema “partnera za mir”. Kada su se dve frakcije pomirile, izraelski lideri ostali su zatečeni. Ubrzo su pokazali da ih mirovni pregovori ne zanimaju. Proglašavajući propagandistički Hamas za Al-Kaidu, pokrenuli su ofanzivu. Ali ovo nije rat protiv Hamasa, ovo je izraelski rat protiv Palestinaca, rat u kome najveći broj žrtava čine palestinski civili, od kojih mnogi nemaju nikakve veze sa Hamasom.

Od stalnog mira nema ništa

Sadašnja tragična epizoda Gaze pokazuje da rešenja neće biti sve dok se ne okrene suštini problema – ostvarivanju palestinskog nacionalnog sna o državi. U nedostatku spremnosti da se s tim suoči, Izrael je osuđen da se ponavlja.

Šta Izrael može da ostvari sadašnjom ofanzivom, koju ne želi da prekine. Uništiće deo stokova palestinskih raketa i ključne elemente infrastrukture u Gazi, zatrpati neke tunele, sahraniti stotine nevinih Palestinaca i desetine svojih vojnika, suočiće se ponovo sa negodovanjem svetske javnosti zbog brutalnosti. Objediniće Palestince: “Mi smo sada kao jedan, govorimo kao palestinski narod, a ne kao Hamas ili Fatah”, kaže glavni palestinski pregovarač Saeb Erakat.

Palestinci Gaze nastaviće da žive pod opsadom sa kopna, mora i vazduha, u velikom logoru, bez nade. Tako do neke nove tačke ključanja.

Posle svakog izraelskog rata i invazije, posle kratkoročnih trijumfa zbog vojne superiornosti, Hamas, Islamski džihad i druge grupe bi se reorganizovale, popunile arsenale i magacine, povećale svoje tehničke sposobnosti i pripremale se za nerednu rundu okršaja.
To samo znači da Izrael sasvim regularno, svakih nekoliko godina, mora da napada Gazu ne bi li očuvao status quo. To, takođe, znači da od stalnog mira na južnoj granici nema ništa. Palestinci će nastaviti da se bore za svoj nacionalni identitet, državu i bezbednost, baš kao što su se Jevreji borili za stvarenje cionističkog sna i sopstvenu državu, koju su 1948. godine dobili u Palestini.

Sve će se ovo završiti još jednim novim tajm-autom, jer se uzroci problema ne rešavaju. Palestinci Gaze nastaviće da žive pod opsadom sa kopna, mora i vazduha, u velikom logoru, bez nade. Tako do neke nove tačke ključanja.

Netanyahu kalkuliše, Hamas se drži, ali pre ili kasnije tahdiya, tišina, ponovo će se privremeno navući na siromašni palestinski prostor. Obični ljudi Gaze plaćaju najvišu cenu najnovijeg bliskoistočnog košmara. Demonstracije i rastuće svetsko nezadovoljstvo ponašanjem Izraela stižu kasno za ubijene Palestince, ali možda bi mogli da utiču na izmenu tragične bliskoistočne rutine. Možda…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera