Jagma za režiserima ‘makedonskog scenarija’ u Srbiji

„Makedonski scenario“ jedna je od često upotrebljavanih sintagmi u političkoj Srbiji već dve godine. Uprkos tome, gotovo je nemoguće odrediti njen sadržaj. Njen nastanak imao je „babarogasti“ predznak jer je trebalo da mnogobrojne poklonike teorija zavere ubedi u raznovrsne opasnosti koje, doduše, prete i Makedoniji, ali, pre svega Srbiji kao „novoosvojenoj“ državi od strane novih vlasti.

Sad kad satirična duhovitost beleži novi apsurd kako se „začudo makedonski scenario najpre dogodio u Makedoniji“, ali i dalje, što bi Marks i Engels rekli, bauk ove sintagme kruži (i širi se) Srbijom, nejasnoće nisu ništa manje.

Naprotiv, uvećavaju se i šire. A upotreba se smešta u lepezi od početnog zastrašivanja političkih protivnika i zadobijanja pristalica, preko straha od nemira, do pretnji po bezbedost koje su se sada ovaplotile u špekulacije o otkriću oružja na jugu Srbije koje je trebalo da se proturi u Makedoniju.

Da bi se sve to razumelo, a posebno stavovi sve brojnijih režisera koji bi „adaptirali scenario“ možda i nepostojećeg dramskog teksta, neophodno je skicirati ukratko zagonetnu i protivrečnu genezu ovog u početku „plašenja mečke rešetom“, a u poslednjim danima sve zloslutnijeg pojma.

Ukratko rečeno, on je najpre rabljen kao bojazan od „izvoza“ nemira iz Makedonije, da bi u najnovijoj fazi Beograd pokazao neke znake kao da ga i sam „uvozi“ selektivno i po samo vlasti (ne)jasnoj potrebi.

Za babarogu nema mjesta u Srbiji

Još u doba  kad je socijalista Zoran Zaev počeo da razotkriva navodne i stvarne mahinacije domaće vlasti oličene u Nikoli Gruevskom, priča o „makedonskom“ (ali i „ukrajinskom“) scenariju upotrebljavana je u Srbiji kao babaroga za koju, naravno, pod stabilnom vlašću, zna se na čelu s kim, u Srbiji nema mesta.

Masovne demonstracije makedonskih građana su bile anatemisane u osnovi kao nestabilnost koja se ovde neće dopuštati. Pokazalo se i da vladajuća garnitura u Beogradu baš ne ljubi sociopolitičke i ideološke predznake tih akcija, te da bi njihova zaraznost bila opasna po vlast.

Raspored podrške iz inostranstva što demonstrantima, što vladavini Gruevskog u svemu je bila sporedna i mogla se uklopiti u slavljeno „balansiranje“ Srbije između svetskih centara moći. Stav Evrope i SAD-a prema situaciji u Makedoniji prilično je ignorisan i nije strogo dovođen u vezu sa proklamovanim proevropstvom Srbije. A izgledalo je da se ima i višak simpatija za osporenog makedonskog lidera.

Sledeća makedonska faza, kad su se tamošnji odnosi mogli gledati u „obrnutom ogledalu“, na neki način se poklapala sa prerano započetom, a zvanično kratkotrajnom kampanjom za predsedničke izbore. „Makedonski scenario“ u tim danima počeo se i unazad i unapred pripisivati zloj opoziciji koja će svakako hteti na ulicama da ruši onu vlast koju će posle izbora svakako oličavati, ko bi drugi, nego Vučić.

A posle gotovo „nerešenog rezultata“ izbora u zemlji južnog suseda kao da se više verovalo u legitimitet bivše vlade, nego što su sami Makedonci u to verovali. A pogotovo se nije simpatisala mogućnost da Zaev sa albanskim partijama formira novu.

Pojačane simpatije Zapada za ovakvo rešenje krize u Makedoniji i dalje nisu nailazile na adekvatne simpatije proevropskog „lidera u regionu“.

Podjele ‘skreću’ ka etničkim

Višednevni protesti mladih i građana „protiv diktature“ u više gradova u Srbiji, nezadovoljnih izbornim rezultatima ali i vlašću (i opozicijom) uopšte, postali su „dokaz“ i pojačali propagandu o opasnosti „makedonskog scenarija“. Počela su i prva p(r)oturanja podataka o sinhronizovanoj akciji „spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja” i “sorosoidnih plaćenika“.

A za analizu je najinteresantniji postao sledeći fenomen: dok ozbiljni analitičari u samoj Makedoniji govore o podelama društva koje nisu pre svega po etničkim linijama, nego među samim Makedoncima, u Srbiji eho podela se usmerava ka etničkom principu.

Zgodna ilustracija dejstva te “albanizacije” propagande je kad jedna voditeljka omaškom reče da se Talat Džaferi sreo sa izaslanikom EU Sulejmanom, ne Samuelom Žbogarom.

Em premijer, em „izabrani predsednik“ Vučić i njegov seizluk sve više propagandnu vodu okreću ka velikoalbanskoj vodenici. Koja samo što nije počela da melje. Slučaj Haradinaj samo je dopunio jaz te vodenice.

Sve pomenuto je moguće usled toga što je vladajući javni diskurs u Srbiji poglavito namenjen onoj većinskoj populaciji koja – uprošćeno se može reći – i ne zna, ili je zapravo ne interesuje ko je Zaev, a ko Gruevski. Ali, kako i istraživanja pokazuju, ima visoku etničku distancu prema Albancima, bilo da su sa Kosova, iz Makedonije ili Albanije. Što vlast podržava omalovažavjućom retorikom prema „njima“.

Ta populacija samo želi da čuje da postoji zaštitnik od svih zala, da je Srbija za mir i prosperitet i da je sigurna u sigurnim rukama. „Vlasnik“ tih ruku koji odnedavno palce i kažiprste ne drži tako često kao ranije u obliku srca, i sam je to opisao. Reče da građani Srbije mogu bez brige i mirno da spavaju, a mi smo izporazmeštali određene odbrambene jedinice i podigli njihovu borbenu gotovost onoliko koliko je potrebno.

Da li su Zaevu suflirali Rama, Tači ili Džaferi

U takvom mizanscenu odigrava se najnovija faza rada na „makedonskom scenariju“  koji sada ima najmanje tri žiže, ili scenskim jezikom – kulminacione tačke.

Najpre, lider SDSM-a Zoran Zaev, nesuđeni i (još) neizabrani makedonski premijer ovih dana je izjavio da želi dobre odnose sa susednom Srbijom. No, netaktično, ali tačno, rekao je i da Vučićeva vlast „nacionalistička“. Ne treba se ni pitati da li je u Srbiji na to prvi reagovao ministar Aleksandar Vulin, namah proširujući spisak „meta“ za odgovor.

On je rekao da “Vučić nikada nije pokušavao da se nameće kao lider u regionu, ali ga takvim smatraju i prijatelji i oni koji to nisu“ te da se „kao izabrani predsednik Srbije, baš kao ni predsednik Vlade Srbije, nijednom nije poneo kao nacionalista”. I spočitnuo je Zaevu – da li su mu šlagvort za napad „rekli Rama, Tači ili Džaferi?“

Ministar inostranih poslova Ivica Dačić u novom makedonskom kontekstu, proširenom i na albanski faktor, proširen i Haradinajem, imao je više pojava u ovom činu. U prvoj, odmah po Vulinovoj sceni, izrekao je hvalospev Vučićevom liderstvu i imao repliku sličnu Vulinovoj: a što to (Zaev o nacionalizmu) ne reče Rami i Tačiju.

Tu uta-ta diplomatsku izjavu krojenu po maniru „ćerku kara, snaji prigovara“ ili po svojevremenoj Milanovićevoj „prošaraj malo, brate“ kasnije je još proširivao i obrazlagao. Dešavanja u Skoplju i Prištini, po njemu, „ukazuju na koordinisanu akciju “velikoalbanskih političara”, na šta „međunarodna zajednica mora da prestane da bude gluvonema“.

A Zaevljeva izjava za koju je prvo rekao da je treba ignorisati jer on još nije zvanično državnik, postala je „katastrofalna“ i sigurno će „ostaviti trag po buduće odnose dveju zemalja.“

I konačno, vredi pomenuti i stav ministra policije Srbije Nebojše Stefanovića koji je neotesani mangupluk Ramuša Haradinaja kad je u nekoj emisiji „pripretio“ Vučiću da se „ne zeza s bivšim premijerom“ (s njim) okarakterisao kao „pretnju Vučićevoj bezbednosti“.

Moguće i nevjerovatno

Tragikomičnost svih ovih izjava, međutim, nije bez ozbiljne pozadine. Ne samo stoga što su one nastavak javnog upozorenja o tajnim stvarima koje je prvi izgovorio Vučić – da se zna i za sastanak albanskih političara iz regiona sa najmanje jednom stranom agenturom.

Ne ni zbog toga što je nedavno u štampi objavljeno da je na teritoriji Preševa i Bujanovca Vojno bezbednosna agencija otkrila veliku količinu oružja i municije koja je trebalo da se dostavi – zanimljivo – „funkcionerima albanskih partija“ koji su svojevremeno bili u albanskoj oslobodilačkoj vojsci u Makedoniji.

Posle ove vesti štampa otkriva i prebacivanje naoružanih grupa sa Kosova u Makedoniju.

Kad se, međutim, sve sabere i oduzme od ovih nedovoljno potvrđenih vesti ispašće da je tačna procena bivšeg predsednika Tadića da bi je trebalo primiti s “dozom rezerve”. Ili, da još bolje doziramo – ona je koliko moguća, toliko može biti i neverovatna!

Naprosto, ovo javno raspredanje o stvarima o kojima ozbiljna politika ćuti (i radi), bez obzira koliko izazvana izjavama „s drugih strana“ nipošto ne govori dobro o odnosima u ovom delu regiona. I ukazuje na brojne rizike.

Zato ministarske izjave u slavu Vučića, jesu s jedne strane ulagivanje vođi, ali s druge strane one se mogu čitati kao davanje „dodatnih ovlašćenja“ i odrešenih ruku onome koji je u svemu u pravu. Pa i kad nije i kad se ne drži ni sopstvenih tvrdih obećanja.

Zar nije samo nekoliko meseci ranije, povodom debakla „šarenog voza“ za Severnu Mitrovicu rekao da će „zabraniti“ podizanje tonova u odnosu na kosovske političare i sabesednike u briselskim pregovorima?

Logika da kvarenje političkih odnosa u jednoj fazi samo podiže ugled onog ko ih popravlja u sledećoj fazi, što jeste jedna od odlika savremene srpske politike, na duže staze ne vodi stabilnosti, pa makar slične provokacije s druge strane bile zaista zabrinjavjuće.

Pozorište i zapaljiva stvarnost

Trenutna složenost balkanskih odnosa takva je da se oni ne mogu beskonačno koristiti za podizanje nečijeg ličnog ugleda i rejtinga  pa stoga – kako se često tvrdi – samo za unutrašnju upotrebu.

Poigravanje i manipulacija „makedonskim scenarijem“ dolaze u fazu kad se valja ozbiljno zapitati – dokle je u tome sve pozorište, a gde može početi zapaljiva (balkanskobarutna) stvarnost.

Previše se činjenica nataložilo da bi se shvatile kao prolazna igra. A, nekako se čini, da vlasti nemaju potrebnu ozbiljnost da to shvate.

To se može zaključiti i iz sledećeg: kad su onomad Aleksandra Vučića pitali o noti Francuskoj i bojkotu za službena putovanja on reče – nije to „ništa strašno, pa pogledajte sa Hrvatskom smo razmenili na desetine nota.“ Uta- ta.

Na slične zaključke navodi i „treća žiža“, odnosno „uvoz“ scenarija. Kad su već OEBS, SAD i NATO zatražili da se procesuiraju i kazne oni koji su onomad upali u makedonsko Sobranje, Vulin (zar opet?) i njegov Pokret socijalista su se dosetili. Po istom „pritisku“, zašto ne i retroaktivno, treba pohapsiti i suditi i onima koji su 5. oktobra 2000. upali u Skupštinu (zamalo da kažemo srpsku, a ono srpsko-crnogorsku) u Beogradu.

Ovaj bezobrazni i cinični predlog namenjen „petooktobarcima“ i „dosmanlijama“ ali koji je, vidimo, usmeren i na međunarodni faktor, i Vučić je prokomentarisao.

Prepričavamo: javio mi je, veli, to Aleksandar (Vulin) i odmah je pola SNS bilo za to, pola nije (kako li se tako brzo opredeliše?). Ali, nastavio je, ne slaže se s Vulinom, treba gledati budućnost. To je, dakle, retro(aktivna) prošlost.

Ali, ko zna Vučića, zna i da on računa sa „obe polovine“ koje je tako brzo prebrojao. Uta-ta!

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera