Janičić: Rakić – nositelj dobre energije

Razgovarala: Nataša Gvozdenović

Povod za razgovor sa kustosom Čedomirom Janičićem je retrospektivna izložba ‘“Dragan Rakić Jedan, one, uno, ein umetnost i aktivizam 1989-2009“. Izložba je nastala u saradnji Gradskog muzeja u Somboru sa Muzejem savremene umetnosti u Novom Sadu, gde je bila postavljena u junu.

Zatim je, ove jeseni, bila postavljena u Gradskom muzeju u Somboru. Autori i kustosi izložbe su Suzana Vuksanović i Čedomir Janičić.

Rakićev život i stvaralaštvo svakako su odredila tri grada: Sombor, Beograd i Novi Sad.

Dragan Rakić je bio, kako svojim samostalnim radom, zatim i kao deo umetničke asocijacije, apsolutno jedna od najinovativnijih figura koje su obeležile scenu vizuelnih umetnosti u Srbiji i na prostoru nekadašnje Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog i prvoj deceniji ovog veka, prema proceni kustosa Čedomira Janičića, renesansna ličnost koja je apsolutno pripadala vremenu u kojem je živeo.

Intervju otvara više tema, ali posebno osvetljava poziciju umetnika nakon pada berlinskog zida,  vreme promene paradigme, vreme umrežavanja u kojem smo.

• Interesantan je sam početak, prva izložba Dragana Rakića koja nosi naziv ‘Urbus Quadratus’ i poziva se na Plutarha, tačnije, nosi u sebi jedan gotovo ritualan povratak urbanom  gradskom jezgra. Koliko imate utisak, odnosno, na koji je način ona dalje markirala, kako se može povezati sa svim što dolazi kasnije?

Na prvoj samostalnoj Rakićevoj izložbi u beogradskom SKC-u 1989. godine pokrenute su određene teme i preokupacije koje će kasnije Rakić samo razvijati –  napetost i saradnja unutar kontrastnih filozofema: kružno-kvadratno, muško-žensko, problem bića, bivstvovanja, porekla i sl. Dakle, sve ono što je u registru presokratovske filozofije, na jedan simboličan način ukazuje na jedinstvo mikro i makrokosmosa, kosmosa i čoveka, čovečije duše i besmrtnosti. Ove preokupacije u tom trenutku bile su pomalo skrajnute zahvaljujući raznim ironijskim otklonima koje je postmoderna sa sobom donela.

Rakić se nije pokolebao oko tih stvari. On je ozbiljno pristupio, hajde da to tako nazovemo, večnim pitanjima, ali ne na način napadne stilizacije ili citata (poziv na delo Plutarha ovde je nešto drugo), što je tada bilo gotovo kanon kada su takve stvari u pitanju ili, recimo, bajatih poetizacija koje su redukovale tako kompleksne probleme na nivo neotesane prisnosti sa temom ili žovijalnog izgovora za izbor niskih suština. Ništa od toga. S druge strane, ta ozbiljnost nikada nije ima kod njega napadan karakter, te su mnoge njegove velike vrline danas čitljive samo u njegovom delu. On je jedan od retkih umetnika koji se bavio prirodnim naukama, poznavao je vrste i ponašanje materijala, ali i različite društvene kontekste, istoriju itd.

Bio je jedan od retkih univerzalno zainteresovanih, namerno neću da kažem ‘obrazovanih’, jer je ta reč jako inficirana. I ta njegova zainteresovanost, tada prikazana kroz formu izložbe, bila je pratilac tokom čitavog njegovog života. Ukoliko možemo nešto opšte da zaključimo kada je u pitanju njegov prvi ciklus, onda su to višesmerna radoznalost i spremnost da se sa postojanom pažnjom bavi svojim preokupacijama. Mislim da je to obeležilo prvu samostalnu izložbu i ono što će ga pratiti i kasnije, vezano za Apsolutno, VacuumPack itd.

• Kako su tri grada važna za umetničko delovanje Dragana Rakića: Beograd, Novi Sad i Sombor, tako se i umetničko delovanje tiče isto tri fronta: samostalnog, onog vezanog za Apsolutno, zatim onog vezano za radionicu Kaleidoskop, odnosno projekat Vacuumpack?

U Somboru je proveo gotovo sav svoj život, u Beogradu je završio stomatologiju i višu školu za konzervaciju i restauraciju i došao u dodir sa umetnošću ranih osamdesetih, u Novom Sadu je diplomirao i magistrirao na slikarstvu na Akademiji umetnosti na kojoj je predavao predmet digitalna slika… U tim gradovima je često izlagao, ali i održavao veze sa ljudima koji su uticali na njegova gledišta. Ovaj projekat rečito govori o vezi gradova koje pominjete. Suzana Vuksanović i ja smo autori, dakle Novi Sad-Sombor, oboje smo diplomirali u Beogradu istoriju umentosti, Suzana je i magistirala.

Za vezu među tim gradovima ali profesionalni odnos koji smo imali i koji imamo tokom projekta zaslužan je, dakako, pre svega sam Dragan Rakić i njegov rad, tj. njegov prirodan odnos i prema mestu i prema vremenu u kojem je živeo. Rakić je živeo u jednom veoma složenom vremenu, vremenu promene paradigme, vremenu kraja tzv. Velike podele na: prirodne, eksperimentalne i društvene, humanističke nauke, kraja dominacije hijerarhijskih struktura, ideoloških narativa i uviranju u jedan novi svet mreže, svet globalne prisutnosti trenutnog pojavljivanja i projavljivanja…

Rakić je kroz sve to prolazio prirodno, jednostavno, ne izneveravajući sebe, a da tu ‘sebe’ nikada nije ni spomenuo, jer mu to i nije bilo preterano važno. Što se tiče samih gradova koje ste pomenuli, mislim da je prema svojim staništima imao sličan odnos: nikada ih nije negirao, omalovažavao, a nikada ih nije ni precenjivao – on je prosto živeo u njima. Može se čak reći da se ljudi prepoznaju bez obzira koliko različiti bili među sobom kada se susretnu negde i kada se ispostavi da su poznavali Dragana Rakića.

Što bi rekli klinci neka vibra se odjednom stvori, svi su svesni o čemu se govori i ne moraju to preterano jasno da artikulišu. Svakako, kao muzealci, mi smo morali kroz izložbu i prateće tekstove u katalogu gde nam je pomogao i tekst Kristiana Lukića, da budemo mnogo precizniji i ‘hvatamo’ taj prelaz onako kako se on zaista i odigrao.

• Ističete kompleksnost njegovih interesovanja i strpljenje koje je imao u atmosferi neprekidnog zahteva za društvenim angažovanjem?

On je bio nosilac jedne vrlo začudne, ali pozitivne i dobre energije. Njegov život u Beogradu, Somboru i Novom Sadu, po svemu onom što je ostavio u ta tri grada i onom što je ostavio kroz druge svoje angažmane, jeste njegov savršeno prirodni odnos prema svetu, prema ljudima, okolnostima za koje smo svi mi koji smo  živeli u istom tom vremenu verovali da su krajnje problematični, konfliktni, veoma složeni i teški da se podnesu bez ozbiljnijih posledica…

Kod njega to kao da nije bilo prisutno. Ipak, on nije bio neko odeljen od stvarnosti, neko ko je živeo u paralelnom svetu ‘aktivnog eskapizma’. Naprotiv, bio je itekako budan, prisutan i svestan. Pristupao je stvarima krajnje racionalno i pribrano s jedne strane, ne zaboravljajući pri tom humanu komponentu koju je stalno isticao od samog Urbusa quadratusa – tog jedinstva čoveka i kosmosa, do konkretnih ljudi koje je poznavao, uključivao. U pitanju je njegova priroda koja je sve to zajedno sretno i spretno na jedan lep način uobličila. Radeći na izložbi mi nismo imali ćorsokake niti bilo kakve naknadne zamke, nego njegovu saradnju čak i post festum.

• To nas vodi do priče delovanja umetnika u vreme fluidnih identiteta.

Nestalnost sveta ga nije zbunjivala, on je bio stalan, ali nije želeo da bude nepromenljiv po svaku cenu. Svi smo znali dok je radio: da, to je Dragan Rakić, on se menja, ali i svet se menja.

Mislim da nikada nije izneverio sebe ma koliko se menjao, od samostalnih ciklusa Urbus Quadratus, U potrazi za Svetim Gralom, Kružno-kvadratno i Brojevi, preko nadličnog umetničkog kolektiva Asocijacije Apsolutno, do jednog specifično mentorsko-istraživačko-umetničko-angažovanog odnosa koji je razvio na kraju sa VacuumPackom; od slikarstva, objekata, skulpture, preko digitalne umetnosti do angažovanog otiska vlastite reakcije na stvarnost koju na kraju sasvim odvaja i od pojma i od prakse umetnosti, te na jednom mestu kaže kako više nije umetnik, već istraživač…

Njegov identitet, međutim, nije bio fluidan u današnjem smislu reči. U njegovom radu primećuje se stabilan i održiv osećaj samog sebe, ali, kao što sam rekao, to pošto-poto ‘sebe’ i ‘ja’ njemu nije bilo važno. Zato toliko ljudi želi da on bude deo njihovog sveta i podsećanja. Na neki način i mi ga ovom izložbom sada pomalo prisvajamo…

Takođe, moram da kažem da smo imali lepu saradnju sa umetničkim saborcima i prijateljima Dragana Rakića, kao što su Rastislav Škulec i Zoran Pantelić koji su reagovali svojom umetničkom akcijom. Tu je Akademija na kojoj je Rakić radio na predmetu Digitalna slika, tu su bili studenti koji su nagrađeni nagradom koja nosi njegovo ime.

U Somboru se nadamo njegovim somborskim saradnicima: Manda Prišing iz UG Ravangrad, Andreja Petraković i Dragiša Mirković iz VacuumPacka… Kada bi to bilo stavljeno u rezime jedne klasične biografije, rekli bismo: taj čovek je strahovito vredan, važan….Kada je u pitanju Rakić nekako sve se to podrazumeva.

• Postoji zagonetka koja je deo jednog njegovog rada, a koja ima negde posebno mesto: Ako ste žive zašto ćutite, ako ste mrtve zašto sijate?

U pitanju je jedan njegov rad, luk i strela, deo izložbe iz 1994. godine u novosadskom Zlatnom oku. Na metalnom luku je ispisana poruka koju ste citirali. Pokušali smo da joj odredimo poreklo, ali nismo uspeli. Ostala je zagonetka. Kao i sam Rakić. Što se samog stiha tiče, gospođa Manda Prišing iz somborskog udruženja građana Ravangrad, gde se rad već dugi niz godina nalazi, tvrdi da joj je Rakić rekao da se poruka odnosi na zvezde.

To je praktično ona priča od Urbusa quadratusa, od zagledanosti u kosmos i biće, ceo taj presokratovski repertoar je njemu sve vreme ostao jako važan i da je u zvezdama video i egzaktno- ono što kaže astronomija, ali i ono što kaže astrologija; eksperimentalna nauka i alhemija, povest umetnosti i konkretan savremeni život.

Ovim projektom nismo pokušali da ga dešifrujemo, pa čak ni da mu veštački odredimo neko njegovo ‘mesto’. Naprosto smo hteli da ga predstavimo i sebi i zainteresovanoj publici. Nadamo se oboje da je ovo tek početak zaslužene veće pažnje i dubljih uvida u Rakićevo delo.

Izvor: Al Jazeera