Još pet godina prestrojavanja i postrojavanja

Premijer Aleksandar Vučić postaje predsednik Srbije. Otprilike dva meseca biće “još malo” prvi ministar sa samoovlašćenjima kancelara. Izborni “referendum” protiv njega održan na Svetski dan autizma nije uspeo. Jedan antikandidat, Saša Radulović, zato se, kanda, ljutnuo na građane.

Glasanje za vrhovnog komandanta, po mnogočemu što se 2. aprila videlo, bilo je i marketinški trik za nova prestrojavanja. Kampanja i “drmanje” srpskog političkog i društvenog kaveza se nastavlja. A osvajač “pobede čiste kao suza” zasad ju je kaparisao do 2022. godine. E sad, da objašnjenjima i podacima “pokvarimo” prethodnih nekoliko jezgrovitih rečenica.

Bez obzira na to što u vreme nastanka ovih redova Republička izborna komisija nije saopštila zvanične rezultate, s njenim preliminarnim izveštajem, na osnovu 91 odsto prebrojanih glasova, slažu se i podaci svih drugih posmatrača i brojača saopšteni još u izbornoj noći.

Dupli faktor 55 odsto

Desio se, reći ćemo, dvostruki faktor 55. Vučić, s višečlanom koalicijom, osvojio je blizu 55 odsto glasova sa zvaničnog biračkog spiska. A u odnosu na taj čudnovati i osporavani popis ukupnog broja građana s pravom glasa (zaokružen na 6,7 miliona) broj onih koji su i glasali izmeren je s malčice manje od takođe 55 procenata.

Za prevod na konkretne cifre nećemo se služiti statistikom već podacima samog premijera (bolji je on i od statističara!) iz pobedničkog govora zahvalnosti građanima koji su ga podržali. Naglasivši tom prilikom da je “veoma ponosan na broj glasova u uslovima koji su bili sve samo ne laki”, on je sračunao, uz veoma tačne aproksimacije, da je od 3,7 miliona izašlih osvojio 2.035.000 glasova: skandiranje “Pobeda, pobeda!” i jak aplauz okupljenih oko njega.

A još kad stignu glasovi s Kosova (gde je blizu 100.000 upisanih i koji se broje u Raški i Vranju), biće još i više: još jači aplauz. To je blizu 430.000 više nego svi kandidati zajedno, saopštio je, a aplauz je postao najjači.

Favoriti među protivkandidatima poređali su se, po najozbiljnijim predistraživanjima, očekivanim redom, uz koji procenat manje ili više. Saša Janković osvojio je blizu 16 odsto glasova, ili, kako mu je i statistika odredila i Vučić te noći (pazi, noć!) pripisao – blizu 592.000 glasova. Na treće mesto plasirao se Luka Maksimović, brendiran kao Ljubiša Preletačević Beli, sa blizu deset procenata, a to je, kako bi Vučić rekao, gotovo onoliko koliko je napabirčilo svih onih devet iza njega ako se ne računa blizu šest odsto glasova Vuka Jeremića, koji je četvrti, ali je pretenciozno smatran, a i samosmatrao se, favoritom. Pa, videćemo; namerava da na takvom “favoritluku” i dalje, kaže, istrajava.

Ostale predsedničke kandidate, ali tu ubrajaju i Jeremića, pojedini analitičari svrstali su u kategoriju “ko je bio ispod Preletačevića definitivno treba da se skloni iz politike” ili bar duže razmisli šta mu valja činiti dalje. No, to se u Srbiji svakako neće desiti s obzirom na to da je nekolicina njih “pokrivena” parlamentarnim strankama i uticajima koji iz toga proističu, a potpuno bez obzira na to što su se neki od njih sklonili, bar u izbornoj noći, poput logoreičnog lidera radikala Vojislava Šešelja, koji je pobegao čak i od mikrofona, a predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak nije pronađen ni uz uporne novinarske zasede i prepade.

Referendum na riječima i u željama

Gotovo da ne vredi ni ponavljati, ovi, u najkraći zakonski rok od mesec dana kampanje, “zbrzani” predsednički izbori jesu najavljivani kao referendum o Vučićevom ostanku na vlasti. Ruku na srce, pre svega se u kampanji on tako ponašao i takvu atmosferu nametao, označavajući sve protivkandidate kao urotnike protiv njega samička, proglašavajući ih još uz to dosovskim snagama prošlosti, što je evropeizirana fraza koju tata-Šešelj izgovara kao “dosmanije” i pustošnike Srbije.

“To be or not to be” izazov prihvatila je većina protivkandidata, posebno oni koji su nazvani demokratskom opozicijom. Ali, ukorak su ih pratili i lider Dveri Boško Obradović (blizu dva odsto glasova, duplo više od Čanka) i Milan Stamatović, koji se sa blizu jedan odsto (bar ne vraća pare u budžet!) apsolutno proslavio u svojoj zlatiborskoj Čajetini, gde je, i bez ove kandidature, bio suveren.

Takve ambicije podrazumevale su povećanu izlaznost na ovim izborima, odnosno buđenje apstinenata, uz nadu da slanjem programskih poruka “probuđene” jedni od drugih bar neće “prekradati”. Pokazalo se, međutim, da su, kratkoročno gledano, na tome najmanje učinili oni koji su se najviše za to zalagali, poput lidera “Dosta je bilo” Radulovića, kome je sad moralo da bude dosta onih blizu jedan odsto. A on se, navodno, samo zbog toga čak kandidovao, kao “treći čovek demo-opozicije”, kad već nije istaknut jedan, pa mu se i kampanja zvala “Krug za drugi krug”, pri čemu, mora se priznati, nije mnogo ujedao druge, a preletačevićevce čak ohrabrio.

Rezultat ovakvih nada, statistički gledano, pretvorio se u suštu suprotnost: odziv birača ovoga puta bio je za blizu dva odsto manji od lanjskih vanrednih skupštinskih izbora, a za blizu tri u odnosu na predsedničke izbore 2012. godine, kad je Boris Tadić poslat da glumi u “nekom drugom filmu”.

Ima li i ‘novih apstinenata’

Reklo bi se, dakle, da je buđenju apstinenata najviše doprineo Preletačević, “štrpkajući” možda glasove od drugih. I možda najviše od Jankovića, pri čemu ne treba zaboraviti da ovaj svoj najbolji rezultat (start od nule i skok do 16 odsto) takođe mora da zahvali i jednoj nedovoljno isticanoj činjenici. I on je, naime, novo lice srpske politike, ali kao “nepolitička”, bolje reći, nestranačka ličnost. I sve bi bilo lakše da se iza statistike ne krije mnogo politike. A zavirivanje u to “iza” može prilično jasno već sada da ukaže na zanimljive tendencije na haotičnoj i užurbanoj političkoj sceni.

Izborni hardver i softver koji se očitovao u ovoj prilici dobar su primer. Kad je Vuk Jeremić – ali i mnogi poput njega, pa i posmatrači iz nezavisnih organizacija samo drugim rečima – naglasio da je Vučićev izbor legalan, ali ne i legitiman, misli se na to. Izborno zakonodavstvo prosto vapi za popravkama i usavršavanjem. U “hardveru” začuđuje činjenica da ima više od 6,7 miliona birača, a stanovnika još svega do blizu 7,1 milion. Birača s pravom glasa, po svim računicama, ima blizu 5,2 miliona, ali se izborni rezultati upoređuju s onom većom cifrom. U tom svetlu s pravom se tvrdi da i na opadanje broja birača iz izbora u izbore utiče to generalno nepoverenje u izborni sistem.

U tome se bazično vidi i izvor problema, odnosno mogućnost zloupotrebe i manipulacije – softverom: nesređeni birački spiskovi, mogućnost da se glasa i po dva puta i bez predviđenih dokumenata, kupoprodaje glasova, glasanje umesto “stalno odsutnih”, kojih je više od milion… Sada su nezavisni posmatrači, uz blizu 75.000 nevažećih listića, za koje se ne zna uzrok ništavnosti, izračunali da je i “velikih nepravilnosti”, koje, međutim, “ne utiču bitno na izborni proces”, bilo u blizu tri odsto slučajeva, a to je, brat bratu, narednih stotinjak hiljada glasova, taman kao oni kosovski.

Vučićevom računanju s podrškom od više od dva miliona glasova, plus oni s Kosova, međutim, treba pridodati jednu neumitnu polit-statistiku. Na prevremenim parlamentarnim izborima 2016. godine rezultat od blizu 48 odsto “njegove” Srpske napredne stranke iznosio je blizu 1,8 miliona glasova. Tada je “samostalno izašavša” Socijalistička partije Srbije Ivice Dačića, uz veću izlaznost, vredela blizu 413.000 glasova. Samo te dve cifre sabrane daju blizu 2,2 miliona, prilično više nego što je Vučić sada dobio. A gde su još glasovi vulinovaca, karićevaca, popovićevaca, ljajićevaca… U svakom slučaju, mora da se izoštri sočivo za “preletače” i možda nove apstinente kad se precizno vagaju ovi izbori.

Kad se široj slici doda pristrasnost i zatvorenost medija, favorizovanje kandidata vlasti u kampanji, uz mogućnost da se obilato koristi (premijerska) funkcija, zastrašivanje birača i njihovo obavezivanje na lojalnost favoritu vlasti, onda se ne treba čuditi ovakvim rezultatima. Uz sve pomenuto – kome se žaliti? Kontrolne institucije poslednjih meseci obezglavljene su i devastirane, a neke pružaju i otvoreni otpor da rade svoj posao, poput Regulatornog tela za elektronske medije.

Funkcija kao marketing

Zašto je kome (bila) važna trka za predsednika, koji, osim što je značajan kao vrhovni komandant vojske, ali, ne zaboravimo, i nadležan da odredi koordinatora tajnih službi, uporno se tvrdi, ima protokolarnu funkciju? Većina kandidata želela je da pojača svoju vidljivost, za Radulovića već rekosmo. A ostali i favoriti i oni drugi biranje predsednika iskoristili su za svoj politički marketing za budućnost.

Jeremić je nagovestio da će “istrajavati” u političkoj borbi i smatra se da će, uz sada već parlamentarnu grupu koja ga podržava (ako ne prelete), osnivati svoj neki pokret ili stranku. Uzgred, njega je podržala i Tadićeva Socijaldemokratska stranka, ali njen lider nije bio vidljiv, pa je možda zato Jeremić sam osvojio priblližno koliko i stranka “njegovog razrednog” na prošlim izborima.

Isto se može reći i za Jankovića – postoji velika verovatnoća da osnuje stranku, izvan Demokratske i drugih koje su ga podržale. To je i nagovestio, a “program” joj skicirao proglašavajući u izbornoj noći (vidi njega, opet noć!) “pobedu pristojnosti, pobedu reda, pobedu finih ljudi, pravila, vrednosti, pobedu Srbije koja više nije ista…”

Paradoksalno, ali možda je u ovom smislu najracionalniji bio Preletačević. On je, sa društvancetom, kao promotor antipolitičke kampanje, uspeo da se u svojoj (beogradskoj) opštini Mladenovac nametne kao veoma ozbiljan partner u lokalnoj vlasti. Sada više kao Luka, nego kao Beli, ne krije da su mu sledeći cilj izbori za Skupštinu Grada Beograda, koji su, “po planu”, sledeće godine. Ako iz svog programa “ozbiljnog zezanja” izbaci ovu drugu reč, eto njega lako “u lokalu na višem nivou”.

To je sledeća od važnijih tačaka u očekivanom prestrojavanju političke Srbije u narednom periodu. S njom računa i apsolutni pobednik ovih izbora.

Jedan čovek za upravljačem

O Vučićevom glavnom cilju za budućnost “izlanuo se” onomad ministar policije i potpredsednik SNS-a, rekavši da izbor njegovog šefa za predsednika omogućava da Srbijom upravlja jedan čovek. Zato bi nagovešteno prestrojavanje u Srbiji moglo da liči i na – postrojavanje. Vučić to vazda i hoće. Zato se teze o preseljenju moći iz vlade u predsedništvo prosto podrazumevaju. Ali, varijante koje će pritom primenjivati samo su njemu poznate.

One ostaju u nizu pitanja: u kojem će stepenu vlada biti marionetska; da li će koalicioni partneri, pre svih SPS, biti dodatno namireni ili dodatno vezani upravo zbog pomenutog potencijalnog sektora “novih apstinenata”; da li će stvarno dati ostavku na mesto predsednika SNS-a na sledećem kongresu i kad će on biti… Konačno, kakva je daljnja “politička računica” (sintagma upravo Vučićeva, uz zahvalnost za sadašnje držanje) Tomislava Nikolića i hoće li rasti aspiracije partijskih saboraca i možda s tim eventualne pukotine…

Pitanja je još mnogo, ali nema sumnje da će ih Vučić do krajnje granice pretvarati u svoju prednost – stalnom kampanjom i iznenađenjima te produkcijom neizvesnosti (“drmanjem kaveza”), koju samo on može da reši. Prva dva meseca, gotovo do leta, rezervisana su za to ko će i u kakvu vladu, izbori u Beogradu mogu i da sačekaju, ali rezervnih tema ima – region, Kosovo, pridruživanje Evropskoj uniji, koja u izbornoj noći, čini nam se, osim nabrajanja čestitki evropskih lidera, nije tako jasno pomenuta kao Rusija i Kina…

Zahtev Karađorđevićima da usvoje Vučića kako bi stekao šansu da postane kralj samo je šala, koja, međutim, lepo slika ambicije novog predsednika.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera