Kad ministar komanduje vojnom policijom

Ne bi ovaj tekst suštinski drugačije počeo i da nije dobio iznenadni „ukras“ za sledeću rečenicu. Naime, srpski MUP je brzo po smrtonosnoj „sačekuši“, u centru Beograda, sa 60 ispaljenih metaka, za jednog istaknutog člana nekakvog sve „slavnijeg“ kotorskog klana potvrdio umešanost izvesne policajke koja je u trenutku likvidacije bila u njegovom autu.

MUP saopštava da nije bila samo slučajno prisutna, već se uključila u otežavanje istrage uklanjajući pištolj ubijenog koji je potom pronađen.

Pojedini mediji su odmah „poprivatili“ a suštinski denfovali značaj prisustva, navođenjem da je policajka zapravo kuma supruge ubijenog. Time se hoće reći da je ona tu bila samo kao „zvanična kuma“, a nezvanična policajka!

Ova vest je ne samo koincidencijom, već i suštinskim porukama, dodatno osvetlila drugu, takođe šokantnu. Onu da je Vlada Srbije spremila novi zakonski predlog da se ministru vojnom, u ovom trenu Aleksandru Vulinu, dodeli direktno komandovanje vojnom policijom koja je dosad zadatke dobijala iz Generalštaba.

‘Krivo srastanje’ države i mračnih sila

Da ne izađemo iz ambijenta groteske sumnjivih namera – okolnosti gore opisane sačekuše učinile su verovatnom jednu suludo hrabru kritičku hipotezu o mogućim reperkusijama potencijalne Vulinove VP-komandature.

Jedne su se novine u svom komentaru zapitale i šta bi se moglo dogoditi ako na mesto ministra vojnog dođe neko drugi umesto sadašnjeg koji je „nepogrešiv“. Pa taj „manje sposoban“ recimo „naredi vojnim policajcima da obezbeđuju njemu bliskog biznismena, ili švercera oružja, fudbalskog menadžera ili kakvog dilera?“

Tužno je, međutim, što u srpskoj stvarnosti, ne samo aktuelnoj, ovakve hipoteze ne samo da su moguće, već su uveliko svedene na „lake šale“ budući da ih mnogi događaji dramatično prevazilaze. I samo se nastavlja „krivo srastanje“ države, odnosno organa sile, posebno policijske, sa mračnim snagama koje zaslužuju progon, a ne tetošenje i saradnju sa njima.

Predlog za ovakvo povećanje ovlasti ministra odbrane rizik je da se načini još jedan iskorak u tom pravcu. Jer, najosporavanija tačka predloga glasi da ministar može da naredi vojnoj policiji da „poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite“ može da obavlja i van Ministarstva i Vojske.

Neograničeno diskreciono pravo šta i kad ministar „može“ da uradi nesumnjivo su anticivilizacijski i neevropski – budući da civilnu kontrolu nad vojskom, zapravo pretvaraju u suštu suprotnost – ministra koji komanduje delovima vojske. (A tek kao materijal za buduće viceve ostaje pitanje šta će onda biti sa vrhovnim komandantom kako Vučića neprestano krsti Vulinovo poltronstvo?)

Drugarsko-burazersko komandovanje

Stvari gledane ne samo na prvi već i na drugi pogled ponovo ukazuju na – kontekst. Reč je samo o nastavku tendencije da se korak po korak, jedna po jedna uloga u aparatu prinude – i ne samo u njemu –  što više istrgne iz institucionalnog sistema i podredi užim, partijskim, drugarsko-burazerskim centrima odlučivanja i – komandovanja.

Pa, ne govori li jasno o tome i činjenica da je relativno nedavno, Bratislav Gašić, treći u nizu Vulinov prethodnik u MO i donedavni potpredsednik SNS-a te „partijski kažnjenik“ na godinu i po bez funkcije, kao direktor BIA dobio, većinski glatko i na skupštinsko „zvonce za glasanje“ zakonska ovlašćenja da bez konkursa bira i zapošljava na mesta po sistematizaciji koju sam određuje saradnike i zaposlenike ove tajne službe…

Ta je linija praćena i novinama – svemoć i obest se pokazuju time da se, s jedne strane, takve antidemokratske nepodopštine ne kriju, već se vladalačka obest njima razmeće. Ili se, pak, takođe obesno i cinično poručuje da se neke takve strategije mogu sprovoditi, ali je bolje da se o njima ćuti.

O prvopomenutom samo ilustracije radi: nedavno je u Nišu otvoren novi i moderan Klinički centar, a javnost je saznala da je za predsednika njegovog Upravnog odbora Vlada imenovala  rođenog brata spomenutog Bratislava Gašića.

Uz imenovanje nije bilo nikakvih javnih podataka o njegovoj stručnoj spremi. Ali je sa „višnjeg mesta“ rečeno da o tome zna više ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Jer se on baš dosta „druži“ sa mlađim Gašićem.

Potrebu javnosti da zna o kvalifikacijama tog Gašića, međutim, Lončar je izvrdao gotovo joj se rugajući, rekavši da ga je, valjda kao drugar, „on lično imenovao“ jer je sposoban toliko da bi Srbiji bilo mnogo bolje da ima još „takvih domaćina kao što su Gašići“.

Podsijecanje ‘treće grane’

Razvaljivanje sistema o čemu nije nikad dovoljno reči, dobilo je svoj izraz i u nedavnoj aferi povodom izricanja oslobađajuće presude bivšem ministru privrede Predragu Bubalu i saoptuženicima u čuvenom slučaju akcijske kupovine Luke Beograd.

Tada se desio, po oceni koju deli i autor ovih redova, neviđen i nezapamćen primer napada na sudski sistem (ko još to ovde zove trećom granom vlasti!) Najviši predstavnici nezavisnih sudijskih i tužilačkih udruženja, ali i njihovi zvanični organi bili su složni u osudi ne samo izjave, već i potonje ofanzivne kampanje u istom pravcu koje je započeo Miloš Vučević, potpredsednik SNS i gradonačelnik Novog Sada.

Čvorna ocena koju je on „kao advokat i građanin“ izrekao, naime, glasi: „Gospodo sudije, pitam vas ono što se narod Srbije pita svakoga dana – kada ćete početi da sudite po zakonima Republike Srbije, pravu i pravdi, a ne po sumi novca koju dobijate od dosovskih osvedočenih lopova, koji su sproveli najmonstruoznije pljačkaške privatizacije?“

Vučevića je osokolio da još žešće nastavi u tom pravcu predsednik stranke mu i republike nam, Aleksandar Vučić već „istorijskim pali-gasi“ rečima koje su još dublje je podsecajući onespokojile „treću granu vlasti“.

Vučević, kako reče Vučić, treba da se izvini što je reagovao na tu presudu, mada je rekao istinu i ono što veruje i zna 99 odsto građana Srbije, podsećajući da se „svaki dan mogu čuti izjave od Bubala, Miškovića i drugih kako tužilaštvo podiže optužnice iz političkih razloga“.

„To je najteži pritisak na državne organe. Svi ćute, a kada Vučević kaže nešto, a smatram da nije trebalo, ali je rekao istinu, svi idu protiv njega“, kazao je Vučić.

Uz pomenuti napad na pravosuđe, posmatrači su u prvim izjavama zapazili i već viđenu strategiju haotizovanja javnosti zarad olako shvaćene „unutrašnje“ ili „predizborne“ upotrebe.

I zaista, uvođenje u priču imena Miškovića i potom sintagmi, dosovski lopovi, tajkuni – a najeksplicitnije je to služio (opet) Vulin navodom „gde je novac tu je i Mišković“ – sve je postalo i predizborno.

U svakodnevnim napadima na buduće izborne takmace, uz reč tajkun svi su počeli da prozivaju Dragana Đilasa, kao samokandidata za gradonačelnika prestonice, a samim tim i njegove stranačke partnere koji će ga u tome podržati – zasad Sašu Jankovića i Vuka Jeremića kao tajkunske saveznike, koje, kažu, sve zajedno opet simbolizuju Miroslav Mišković i njegovi mediji!

Navijači i kriminalci ‘na platama’

Međutim, iz tog rakursa zasenjena je pomenuta predsednikova, čini se mnogo važnija poruka  – ne mora da se kaže sve što se i kako se misli. Ili u prevodu – može se misliti i antidemokratski, ali nije zgodno da se to uvek i kaže. Dovoljno je, valjda, da se ćuti i radi po tome.

Zato će analitičari sociopolitikolozi u pogledu na sve ovo biti samo delimično u pravu. Jeste, tačno je da se sistematski derogira sistem. Poljuljana je zakonodavna vlast, posebno nedavnom krunom „amandmanske opstrukcije“ parlamentarizma. (Mada se ne treba čuditi ako i nad tom krunom bude krune!)

Tačno je da se Vuč(ev)ićevim (a ne nedostaje u tome ni obola Dragana J. Vučićevića i njegovog Informera, Pink da ne pominjemo) komentarima presude Bubalu pojačano ugrožava i sudska vlast.

Ali, treba zapaziti i sledeće – derogira se sistem, ali za tim ne ostaje praznina. Jaki su znakovi da se stvara novi u sve punijoj meri privatizovani i u korist izvršne vlasti koju, pak, neustavno preuzima predsednik.

Uspostavlja se i novi reciprocitet – što slabije demokratske i parlamentarne institucije, to jače institucije prinude sa „drugarskim“ komandama. A šta tek u toj već po definiciji tajanstvenoj sferi može da se radi – a da „ne mora da se kaže“!

Kao što se ne govori ni o pacifikovanju „treće i četvrte grane sile“ – navijačima i kriminalcima – dodeljivanjem zvaničnih uloga i plata, kakvih je primera bilo (slučaj Vacić). A ni policajka koja uklanja trag, pištolj ubijenog nije prvi primer takvog prisustva na kritičnom mestu.

Pa, ne čekaju valjda slične uloge i vojnu policiju?!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera